Poštovani,
Ovo bi trebalo predstavljati prostor u kojem će se na jednom mestu nalaziti svi podaci o poreklu (H)erakovića i (H)eraka. Svi koji poseduju bilo kakve informacije mogu iste ostaviti ovde. Ideja je da se obuhvati kompletna genealoška i etnološka građa o svim Eracima, Herakovićima, Erakovićima i Heracima kako na prostoru Južnih Slovena tako i van njega. ''Baza podataka'' olakšaće izradu možda nekog budućeg sajta ili kakvog drugog projekta koji će biti ozbiljniji, temeljniji i sadržajniji.
Vaš Eraković
(June 16, 2008 12:20AM)
1. «Gorski vijenac», urednici: Branko Banjević, Aleksije Obradović, Sreten Perović, Milorad Stojović; predgovor i prilozi: Risto J. Dragićević; komentar i rečnik: Milan Rešetar; drugo izdanje, Titograd 1966.: «Arhivski podaci o licima Gorskog vijenca»: «U pomenutom spisu [reč je o spisu iz Bečkog arhiva – hijerakul] senjskih uskoka od 1. marta 1551. godine ima više Vukmanovića, Vukčevića, Vukmirovića, Milića, Herakovića itd., sve poznatih crnogorskih prezimena, a nekoliko Herakovića nalazi se u spisku krajiških kapetana i vojvoda, datiranom u Novom Gradu 5. juna 1575. godine, što, naravno, ne znači da su to ista lica sa njihovim imenjacima i prezimenjacima iz Crne Gore.»
2. «Naselja i poreklo stanovništva», knj. 15, 1. odeljenje (izdaje Srpska kraljevska akademija, Srpski etnografski zbornik, knj. 27), uredio Jovan Cvijić, 1923. Beograd: Petar Šobajić «Bjelopavlići i Pješivci»: ovde se iznosi da su Erakovići ogranak Brajovića (u mestima Podi i Kosić) i ogranak Bubića (u selu Martinići). Svi su iz plemena Bjelopavlić i slave Petkovdan (27.X po novom kalendaru). Bjelopavlićki Erakovići – Saveljići su u Spasojevici, Župani, Gostilju, Đurkovom Dolu i Ostrom Kamenu a neki su se iselili u valjevsku Podgorinu i Samokov (Rusija).
3. Velimir Mihajlović «Srpski prezimenik», Beograd 2002.: prezime Erak zapaženo u okolini Šibenika, Gline, Otočca i Metkovića u Hrvatskoj 1948. god., a Eraković u Kraljevcima (Srem) 1810. god., u selima Njeguši (kod Cetinja), Podi i Spasojevici (oba mesta u Bjelopavlićima), Banjani.
4. Novak Mandić Stude «Srpske porodice vojvodstva Svetog Save», Gacko 2000. kao i Tadija Eraković «Đede, pričaj mi o Erakovićima», Novi Sad 2001.: «Herakovići (Cherachouich) su Maleševci iz Skrobotna, kod Moska, na putu Trebinje-Bileća. Pominje se 1435. godine Baljko Heraković iz Skrobotna (''Baglico Cherachouich de Scroboth'') koji je sin Heraka Miloševića. Iz ovoga se vidi da su Herakovići odnosno Miloševići u drugoj polovini XIV i u prvoj polovini XV vijeka boravili u Skrobotnu, te bi i ovo naselje bilo stanište Maleševaca.». Neki istraživači iznose da Maleševci (bratstva maleševačkog katuna) slave sv. Joakima i Anu (22.IX) a neki Ignjatijevdan (2.I).
5. Rade F. Pejović-Eraković «Erakovići u Banjanima», Podgorica 2002. kao i «Naselja i poreklo stanovništva», Srpski etnografski zbornik, knj. LIX, 1. odeljenje, 1949.: Svetozar Tomić «Banjani», zajedno sa Vukota i Akim Miljanić «Prezimena u Crnoj Gori»: u ovom zapadnom crnogorskom predelu Erakovići slave Aranđelovdan (21.XI). U Banjane su došli oko 1770. godine iz Breškova Dola u Velestovu (Crna Gora). Jedna grana kao Pejović, a srodnici i Kilibarde. Ima ih u Bogmilovićima (Pješivci) kao Boškovići, Perovići i Mijuškovići.
6. Petar Vizićanin «Stanovništvo Kuzmina do 1935.», Beograd 2003.: u selu Kuzminu, kod Sremske Mitrovice, su Erakovići sa slavom sv. Stefan (9.I). U crkvenim dokumentima je stajalo da je prvi kuzminski Eraković, Nikola, došao 1765. iz Bosne.
7. Đorđe Janjatović «Prezimena Srba u Bosni», Sombor 1993. (u ovoj knjizi korišćeni su izvori iz «Šematizma pravoslavne mitropolije i arhidijeceze dabro-bosanske za 1884, 1885. i 1886. godinu», Sarajevo 1886.): Eraković sa slavom sv. Stefan: Travnik, Šolaji (na padinama planine Čemernice, kod Skender Vakufa – današnje Kneževo). Eraković sv. Nikola: Travnik. Erak sv. Stefan: Bočac, Javorani (oba sela južno od Banjaluke), Lju(v)ša (na sredini puta Jajce – Donji Vakuf), Šolaji. Erak sv. Nikola: Rogoušac (kod Bugojna), Travnik, Umci (kod Sanskog Mosta). Jerak sv. Stefan: Travnik. Herak sv. Stefan: Medna Do(l)nja (kod Gerzova).
Noviji podaci ukazuju da se Eraci sa slavom sv. Stefan nalaze ili su se verovatno nalazili u Baljvinama (severoistočno od Mrkonjić Grada, na reci Vrbasu), Ljubačevu (južno od Banjaluke), u Krupi na Vrbasu (južno od Banjaluke), Trnovu (jugozapadno od Mrkonjić Grada), u Borcima (opština Jezero – severozapadno od Jajca). Eraci sa slavom sv. Nikola su možda u Kutlićima (Kupres), Maktanima (Oborci - Donji Vakuf) – odselili u Žabalj (Vojvodina), u Bugojnu.
8. pop Sava Nakićenović «Boka – antropogeografska studija», Srpska kraljevska akademija, Beograd 1913.: «Eraci, došli iz Hercegovine ima 280 god., a Bosnići iz Bosne ima 230 god., a slave sv. Nikolu. Čitula Bosnića, kao i Vasa Eraka i Marka Eraka nalaze se u Savini. Eraci zvali se Erakovići.». Vukota i Akim Miljanić «Prezimena u Crnoj Gori», Beograd 2002.: «Erak, u 16. v., ranije ERAKOVIĆ, sišli iz Banjana u Radovanoviće (Tivat); B: B 275, 357; Herceg-Novi; B: čet, HNR.»
9. «Historijska usmena predanja iz Bosne i Hercegovine (studija-zbornik-komentari)» od Vlajka Palavestre (Etnološka biblioteka – posebna izdanja knj. 1, priredio M. Niškanović, Beograd 2003.) na 191. i 379. str. se govori o Heracima muslimanima iz okoline Čajniča i Goražda (jugoistočna Bosna).
U telefonskom imeniku za BiH bosanskohercegovački Heraci se nalaze još u sarajevskom (Sarajevo, Tarčin, Vogošća, Ilijaš, Podlugovi), na unsko-sanskom (Bihać i Cazin), bosansko-podrinjskom području (Goražde, Vitkovići, Mravinjac) i u Mostaru.
10. velika grupacija Erakovića nastanjuje ili je nastanjivala trougao Split-Šibenik-Knin (Bratiškovci, Golubić, Vrlika, Drniš, Štikovo i dr.). Slave sv. Đorđa.
11. znatan broj Herakovića je poreklom iz okoline Žumberka (region zapadno od Zagreba) i Bjelovara.
12. jedna migraciona struja Erakovića-Eraka prelazila je Romaniju i Glasinac (istočna Bosna) (literatura se nalazi u Zemaljskom muzeju u Sarajevu). Još jedan podatak: Mr Salih Kulenović «Doseljavanje porodica iz Crne Gore u sjeveroistočnu Bosnu od XVIII do početka XX vijeka» u ''Migracije stanovništva Tuzle'' (Zbornik radova XXXIV i XXXV kongresa SUFJ, Tuzla 1987., Titograd 26-29. IX 1988.): «Od kraja XVIII do početka XX vijeka iz Hercegovine i Crne Gore su se doselile ove porodice: Trifkovići, Erakovići, Đuranovići, Jovanovići, Ristići, Todići, Tomići, Vasiljevići, Vasići, Stoparići […]», prema kazivanju Dragiše Trifkovića, vajara iz Tuzle.
13. Ante Škegro «Uskopaljski Vlasi» (u Hereditas rerum croaticarum / Buczynski, Alexander ; Kruhek, Milan ; Matkovic, Stjepan, editor(s). Zagreb, 2003 : Hrvatski institut za povijest, 2003. Str. 30-37.), 33.str. kao i «Opširni popis Kliškog sandžaka», 47.str.: «U isto vreme selo Donja Skrt (između Bugojna i Kupresa) bilo je u posjedu nikšićkih vlaha Heraka, koji su se oko Bugojna sve do danas održali, očuvavši i svoje plemensko ime Erak.».
14. Kod Lj. Stojanovića u «Starim srpskim zapisima i natpisima» iz 1905. godine (u «Zborniku za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda») izneseni su podaci o nadgrobnim spomenicima više osoba sa imenom Herak i prezimenom Heraković koji su sahranjeni u Boljunima, Zaušju i Deranima (donji tok reke Neretve). Ljubo J. Mihić u knjizi «Ljubinje sa okolinom», 1975. kaže sledeće: «U Blatskom dolu, Derani, kod Boljuna, opština Stolac, nalazi se krst na kome u transkripciji prevoda piše: ''Ase leži Herak na svom baščini na plemenitom''. Možda je ovdje sahranjen čuveni Herak Vladisalić, koji se pominje 1483. godine kao knez Donjih Vlaha. Možda se tu radi o knezu Heraku koji je u Hercegovini imao velike posjede i koji je od Turaka dobio timar i bio priznat plemić. U svoje vrijeme Boljunima je pripadalo područje Derana, pa je možda Radoslav Heraković sin ili potomak Heraka iz Derana. Narod naziva ''Vladisalića dolina'' polje uz nekropolu u Boljunima, a i na jednom stećku se pominje Radič Vladisalić. Cijelo selo se zvalo Boljuni. Kada su Bjelojevci doselili, prozvalo se Bjelojevićima […]». Ovo je Mihić, kako navodi prof. Tadija Eraković, preuzeo iz Dedijer Jefto «Hercegovina (antropogeografske studije)», SKA, SEZ knj. XII, Naselja srpskih zemalja knj. VI, Beograd 1909.
15. Dr Dušan Lj. Kašić «Srpska naselja i crkve u sjevernoj Hrvatskoj i Slavoniji», Zagreb 1988.: Heraka i Herakovića je bilo od Kalnika do Česme, Eraka u naselju Bolfan krajem XIX veka, Heraka u Velikom Pogancu i Radeljevu Selu već u XVIII veku a isto prezime u Malom Pogancu (kod mesta Manastir Lepavina) sredinom XVIII v., Herakovići u Sredicama osamdesetih godina XVIII v. imaju kućni broj 43, u Bjelovaru su Herakovići imali bogati dućan, jedan Sava Eraković se 1702. spominje u selu Granje (region Požeške kotline), a Jovica Heraković se spominje takođe 1702. u popisu sela Londžica. Sva ova mesta se nalaze u Slavoniji.
Erakovići iz predela Podravske Slatine i Cabune slave Aranđelovdan (dobrim delom su se raselili usled građanskog rata 90-tih).
16. Jovan Erdeljanovic «Stara Crna Gora», Beograd 1926.: rodonačelnik njeguških bratstava Heraković – Petrovića Njegoša i Heraković – Popovića je Herak Heraković (Risto Kovijanić «Kotorski medaljoni», Beograd 1980. i «Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima (XIV-XVI v.)», knj. I-II, Titograd 1963., 1974.: Boguta (oko 1340.) – Đurađ Bogutović (oko 1370.) – Herak Đurđević iz Drobnjaka (oko 1400.) – Herak Heraković (Cherach Cherachovic de Drobgnacis, 1441.)). Potomci njeguških Herakovića slave sv. Đorđa (6.V) a preslavljaju Uspenje Presvete Bogorodice. Erdeljanović kaže da su od Herakovića – Popovića Erakovići sa slavom sv. Jovan kod Valjeva (Oglađenovac) kao i Herak sa slavom Petkovdan iz Dodoša (između Podgorice i Rijeke Crnojevića).
17. stara prebivališta valjevskih i Erakovića u Koceljevi (sv. Jovan) su Vladimirci, Bobovik, Bresnica, a Ljubomir Pavlović u knjizi «Kolubara i Podgorina» navodi još Semegnjevo (Stari Vlah), Jautinu i zaselak Erakovići kod Oglađenovca.
18. Vukota i Akim Miljanić «Prezimena u Crnoj Gori»:
ERAKOVIĆ – «[…] Vidi: Heraković; B: SCG 448; u Moraču (Kolašin), došli iz Njeguša (Cetinje) i Erak. Od njih u Lubnici (Berane) kao: Obradović od njih Ontović [možda Otović? – hijerakul]; […]
[…]»
OBRADOVIĆ – «[…] Njeguši (Cetinje) odseljeni u Moraču i Lubnicu (Berane) i Štavalj (Sjenica), kasniji rod Šukovića i Kujovića; […] iz Martinića (Bjelopavlići), srodnici Šukovića odselili se u Popadiće, uz Kolubaru (Srbija); Udovičica (Lubnica), Berane; […]
[…]»
ŠUKOVIĆ – «, Morača ogranak Erakovića, od kojih su u: Kolašinu, Kosovu, Sandžaku i Americi; […]
[…]»
KUJOVIĆ – «[…] Velje Duboke (Rovca) došli iz Donje Morače, ovi su ogranak Šukovića iz Njeguša (Cetinje); B: R2.
[…]»
OTOVIĆ – «, ogranak Obradovića iz Njeguša (Cetinje) odselili u Vasojeviće; […]»
Ima dosta toponima sa imenom Erakovića i Eraka: Erakov Do je negde kod Sarajeva, sela Eraci i Erakovići su udaljena jedno od drugog nekih 700 metara i nalaze se 50-tak kilometara južno od Banjaluke, selo Eraci oko 12 kilometara zapadno od Jajca, selo Eraci i potok Erakovica 15-tak kilometara jugozapadno od Mrkonjić Grada, Erakovac (brdo kod Bugojna), Eraka Podići (kod Baraća, jugozapadno od Mrkonjić Grada), Donja i Gornja Erakovina 10-tak km severozapadno od Valjeva, zaseok Erakovići u opštini Oglađenovac (takođe severozapadno od Valjeva), selo Erakovići kod Ljubovije na reci Drini kada se ide od Loznice ka Bajinoj Bašti (pripada Srbiji), selo Erakovići u Srbiji uz granicu sa Crnom Gorom blizu reke Lim, selo Eraci na poluostrvu Luštica (Boka Kotorska), selo (H)erakovići (na Njegušima, kod Cetinja), Erakova Gradina kod Velimlja u Banjanima (podno Njegoš planine u zapadnoj Crnoj Gori), Erekovci se nalaze negde u jugozapadnoj Makedoniji. Neki od ovih toponima se mogu pronaći i na internetu.
Pozdrav!
Interesuje me ko je izdavac knjige "Erakovici u banjanima" od Rada Pejovica ili kako vec mogu doci do iste?
(June 26, 2008 05:27PM)
Izdavač je sam autor. Ne znam ima li je još u prodaji. Pokušajte stupiti u kontakt sa Erakovićima iz Banjana jer je autor odatle.I nače, trenutno posedujem neke fragmente iz te knjige. [13.XII 2011.: katalogizacija u publikaciji je u ''Centralnoj narodnoj biblioteci Crne Gore'', Cetinje]
(June 30, 2008 05:38PM)
U Banatu i ostalim delovima Vojvodine je zabeleženo više starih pomena prez-imena Herak i Heraković:
1. http://www.rastko.rs/rastko-ro/istorija/popovic-matic-banat_c.html - D. J. Popović i Sv. Matić «O Banatu i stanovništvu Banata u 17. veku», Glasnik istorijskog društva u Novom Sadu, sv. 9, 10, 11 i 13; Sremski Karlovci 1933-54.:
«[…] О ранијем пореклу становништва не може се нешто поближе рећи. По презименима се могу утврдити само сеобе чисто локалног значаја. Тако сретамо презимена: […] Херак, Хераковић (Детошево, Варјаш) [kurziv, ''Italic'', je u izvoru – hijerakul]. […].
[…]
Опис Катастига
Овај рукопис сада се налази у Народној библиотеци под бр. 396 (Љ. Стојановић, бр. 542). Рукопис је добио 1877 из пећске патријаршије митрополит Михајло и дао га Народној библиотеци.» Naime, sakupljači novčanih (ili kakvih drugih) prinosa (priloga) za crkvu u dva navrata (1660. i 1666. godine) su išli od mesta do mesta u Banatu i vršili popis pojedinaca i porodica koji su nešto priložili crkvi:
Варъяшъ (1660) - Прїиде къ нам кнез Іованъ Вуићъ, Марїанъ Живковићъ, Вуясинъ Хераковићъ и принесоше от села 5.000 аспри на благословение. Паки Вуясинъ писа брату Божи 80 лит. Попъ Владиславъ писа себе обшти лист, и подручїю Гръкини прос. Оста. Паки Вуясинъ писа брату Вуковою обшти лист.
Варяшъ (1666) - Домаћин кнез Никша писа себе обшти лист. Попъ Иван писа себе обшти лист. Поп Пана писа себе прос. Кнез Вукъ писа себе обшти лист. Проданъ Хераковићъ писа себе обшти лист. Оста 400 аспри. Радомиръ Дъмяновић писа себе прос, и оцу Дъмъяну прос. […]
Детошево (1666) - Домаћин Іовица писа себе обшти лист. Кнез Дмитръ писа себе обшти лист. Станко себе 40 лист. […] Милакь писа себе прос, 170. Радоица 50 аспри. Херак себе 100 лит. […]
Иоцино (1666) - Домаћин кнез Груица писа оцу Томи 40 лит., Деспини 40. Мръћенъ писа себе прос, и брату Сръћену прос. Винка себе 40 лит.[…] Познан себе помен. Вукь Ћурчїа писа себе 40 лит. Херак писа оцу Марку обшти лист. Оста 400. Бранко себе помен. Вуя матери Ружици 40.
Холушь (1666) - […] Вучић писа оцу Раосаву 40 лит., и себе 40 лит. Гвоязден [тако!] оцу Вукою 40 лит. Херак оцу Павлу 40 лит., Авраму помен. Іовица Мил(е)нку 40 лит., Остои 40 лит., Миросаву помен, Мари помен, Раину помен. […]
2. Jovan Erdeljanović «Srbi u Banatu», Novi Sad 1992. (piščeve beleške sredio Rajko Nikolić, a za 2. izdanje redigovao i uredio Nikola L. Gaćeša).: 141. str.= Kusić (jugoistočno od Bele Crkve): Stare familije čije je poreklo utvrđeno: «Heraković-Arvatovi (4, Sv. Nikola), došli iz Hrvatske kao ''nemeši'' i neko vreme držali to nemeštvo.» 251. str. = Čenta: Rodovi poznatog porekla: «(E)rčkovljev – Rčkov, danas Tomin (2, Đurđic), iz Aradca.» 73. str. = Deliblato: Iseljeni rodovi: Erković. 119. = Jarkovac: Izumrli rodovi: Erković, Erski. 384. = Potiski Sveti Nikola (danas Ostojićevo, severozapadno od Kikinde): Iz građe za Letopis o Potiskom Sv. Nikoli: u ''Napisaniju umirаjaščih'' (prezimena osim onih u Domovniku za 1802. god.): «1785. godine: […] Rackov, Batić, Rošu, Živkelić, Manulov, Erkov, […].»
3. D. J. Popović – Ž. Sečanski «Građa za istoriju naselja u Vojvodini od 1695. do 1796.», Novi Sad 1936.: X str. = «[…] Iz Hercegovine je onaj Glamočanin (Glamoschani) i Erluk u Perkati.» 3. str. = «Erak Orsoli (''Valachus'' ''Bosanac'', *8 [osam godina je u Pečuju – hijerakul])» u napuštenom selu koje se zvalo Salante. 13. str. = Grad Šikloš 1695. godine: «Herak Kapitan (Capida). Ukupno 25. Ukupno je bilo 98 domova.»
Antroponim (H)erak je bio čest u dinarskom području:
1.
A) http://www.angelfire.com/dc2/elif/elif9.pdf - «Elif» islamske novine, kulturna baština, strana 6., jun 2005., pripremili N. Mušović i R. Hamidović: Bjelopoljski kraj kroz istoriju (period od kraja XIV do prve polovine XX vijeka):
«[…] Nakon sloma Vuka Brankovića 1396. g. Turci su zaposjeli i djelove Srednjeg Polimlja kojem pripada i oblast bjelopoljskog kraja koji nastavlja dalje da živi pod upravom vojnog zapovjednika Isa-bega Ishakovića. U slivu rijeke Ljuboviđe nailazimo na brojno pleme stočara Vraneši. Turski defteri iz vremena stabilizacije turske vlasti na ovom području bilježe vlašku nahiju kneza Heraka. Popisom Hercegovačkog sandžaka iz 1477. godine, uočava se da je jedan sin kneza Heraka Vraneša islamiziran i u službi je Turaka, a drugi je stajao na čelu dosta brojnog džemata. Povjerenje kod turskih vlasti, knez Herak je sticao odnosom prema toj vlasti kao i njegovi sinovi, knez Đorđe i Ibrahim koji su takođe bili lojalni saradnici Turaka. Pleme Vraneši iz nahije Ljuboviđa, vezali su se za turski feudalni sistem, što je uslovilo da proces islamizacije u XV vijeku zahvati ovaj rod. Istina je, da islamizacija nije zahvatila rod (Vraneši) u cjelini. Prihvatanje nove vjere još je bilo stvar pojedinca, a možda i taktički potez roda ili pojedine porodice da se stečene privilegije očuvaju. Koristeći se saradnjom sa Turcima, pojedini pripadnici ovog roda, posebno islamizirani, sticali su nove timare i posjede druge vrste na širem području Srednjeg Polimlja i Potarja. […]»
B) Pronašao sam na internetu, tačnije na http://www.mycity.rs/Istorija/Dinastija-Nemanjica.html (autor ''T. Makelele''), podatak da u knjizi «Postanak imena Pavino Polje», muzej Novog Pazara, stoji otprilike ova priča (istaknute reči su u izvoru):
«U doba pada pod tursku vlast u zupi Ljubovici (danas je to na granici Srbije i Crne Gore ) bejase knez HERAK VRANES iz roda Nemanjica-nisam siguran dok ne vidim ali mislim da je iz VUKANOVE loze(brat STEFANA PRVOVENCANOG). On je tu imao svoju kulu i neku vrstu vlasti u toj zupi. Knez Herak je imao vise sinova. Najmladji se zvao LJUBO i bio je pravoslavni svestenik. No kako pripadnost hriscanstvu nije obezbedjivala ranije privilegije islamizacija medju vlastelom uzima sve vise maha. Tako u islam prelazi i LJUBO HERAK i postaje IBRAHIM. U sluzbi je brzo napredovao i postao pasa. Posto je postao pasa IBRAHIM je imao dva sina AHMEDA I SKENDERA. AHMED je skolovan u Carigradu i takodje je dobio polozaj pase u Konji u Maloj Aziji. Ljubav prema rodnom kraju ga je nateralo da zamoli sultana za premestaj. Sultan ga potom postavi za Hercegovackog sandzak-bega cije je sediste bilo u Foci.
Dosavsi jednom prilikom u Vranes na sabor kod crkve Ljubovice, zaduzbine najstarijeg Nemanjinog sina VUKANA, primetio je jednu lepu devojku po imenu PAVA, kcerku Nikole Konjevica iz Bjelog Potoka. Odmah potom je zatrazi za zenu. Na pocetku ona ne htede ali kada on rece da je LJUBOV SIN ona prista ali pod uslovom da ne menja veru. AHMED I PAVA ziveli su lepo u slozi i imali su tri sina: MUSA, HASANA I DAUTA OD KOJIH VODE POREKLO
MUSOVICI [Mušovići – hijerakul]
DAUTOVICI I
HASANBEGOVICI.
TE FAMILIJE SU DANAS MUSLIMANSKE ALI JE OSTALO ZAPISANO DA SU DIREKTNI POTOMCI NEMANJICA.
P.S. Za one koji zele vise da znaju reci cu samo da je dr Ejup Musovic, bivsi direktor muzeja u Novom Pazaru utvrdio da je Pava isla u crkvu na konju sa pozlacenom opremom i da su je sinovi cekali pred svakom pravoslavnom bogomoljom dok se ona molila Bogu. Umiruci na porodjaju PAVA je ostavila amanet(zavestanje) da joj se ime ne zaboravi. Ahmed pasa joj ispuni zelju i najlepsi deo Vranesa dobi ime Pavino Polje. Na njen grob postavljena je dugacka kamena ploca sa lepo uradjenim krstom. Na grob deteta, koje nije dugo zivelo, postavljena je ploca sa uklesanom kolevkom. A kada je Ahmed-beg umro sahranjen je pored Pave sa leve strane. Ploca na njegovom grobu je od crvenkastog kamenja i na njoj je uklesan polumesec. Grobovi su okrenuti istok-zapad. Nadgrobne ploce Pave i Ahmeda stoje tamo i danas, Pavina sa krstom, a Ahmedova sa polumesecom. Napomenuo bi to da se u djamijama u Raskoj-Sandzak i u Bosni nalazi veliki broj spisa sto na arapskom sto na srpskom koji su jako interesantni je r su ondasnje odze pisale sta se sve dogadjalo i tako je i ova prica sacuvana od zaborava.».
C) Na http://www.teofil.cg.yu/Svevidje/SADRZAJ/sadrzaj.html , u «Sveviđu», listu Eparhije budimljansko-nikšićke, piše da postoji knjiga мр Петка Бошковића «Кнез Херак Вранеш».
2. Rade F. Pejović-Eraković «Erakovići u Banjanima», Podgorica 2002., 22. str.: «R. Kovijanić navodi da je u to vreme ime Herak bilo često, pa, pored ostalih navodi: Herak, vidar rana sa Luštice; knez Herak – držao je 1477. godine knežinu u Vranešu u Hercegovini; Herak Bakić, rođak despota Pavla Bakića; kod crkve Sv. Save u Počivalima [kod Velimlja, u Banjanima – hijerakul], građene po narodnom predanju u vrijeme Kosovske bitke, nađena je grobnica sa imenom Heraka Misalića; istočno od Počivala nalazi se Erakova Gradina; Branislav Đurđev našao je u carigradskim izvorima iz 1477. godine više Heraka u postojbini Heraka Đurđa Bogutovića: Herak Đurašev, Herak Vukašinov, Ivaniš Herakov, Vuksan Herakov, Herak Kovačević – imao je katun u Komarnici; knez Herak držao je knežinu Ljubović u Polimlju i dr., […].».
3. www.dlib.si/v2/StreamFile.aspx?URN=URN:NBN:SI:DOC...id , http://www.safaric-safaric.si/hup/hrvat_europejac/Hrvat_Europejac_2%20Dragutin%2021.pdf - Prošlost ili historija Trebinja: «Turci su umjeli da se koriste silama pokorenog naroda. Oni nijesu na prečac dokinuli dosadašnjih običaja i naziva u upravi. Kako malo prije rekosmo, zadržali su naziv vojvode. Do g. 1505. ima čak i kršćana, koji nose naziv vojvode *(Vojvoda je kod Srba stjegonoša, a knez je upravnik grada; dok je na zapadu u Hrvatskoj i u Bosni knez visoki plemić) i kneza. Tako se 1477. spominje trebinjski vojvoda Herak Vraneš, a 1505. vojvoda Radivoj i knez Vuk. U Donjim Vlasima je u to vrijeme knezom Herak Vladisalić».
4. http://www.network54.com/Forum/63400/thread/1139549543/last-1139549543/Spiro+Kulisic-+Etnogeneza+Crnogoraca - Špiro Kulišić, u svom radu «O etnogenezi Crnogoraca», iznosi pored ostalog i ovo (kurziv je u izvoru): «Zanimljivo je da se u spomenutom defteru (1468/9), ''zbog globalnog registriranja, ne spominju veliki džemati'', iako su oni postojali - kako misli Nedim Filipović - kao ''društveno-ekonomski oblici organizacije vlaha'' [fusnota 73 -N. Filipović ''Vlasi i uspostava timarskog sistema u Hercegovini'', God. ANU BiH, Sarajevo 1974, XII; Struktura i organizacija srednjovjekovnog katuna, Simpozijum o srednjovjekovnom katunu, Naučno društvo BiH, posebna izdanja, Sarajevo 1963, II]. Međutim, ne vidi se kakva je bila ta organizacija, dok iz deftera skopskog krajišta, od 1455. godine, doznajemo da su starješine, odnosno ratnici vilajeta Nikšića dobijali timare. Filipović pretpostavlja da su u toj grupi od 8 timara možda svi timarnici bili ''vlasi'' (po njegovom pisanju). Među njima Stepan, sin Nikšića, i Herak sin Vladice sigurno su ''vlasi'', zaključuje Filipović [fusnota 74 - N. Filipović, n. d., 135.], ali mora se naglasiti da su ovi Vlasi već poslovenjeni, sa vlaškim tragom u formaciji imena Herak, prema Skokovoj analizi vlaških imena.».
5. http://www.most.ba/107/077c.aspx - «Most (časopis za obrazovanje, nauku i kulturu)», br. 196, 107 – nova serija, godina XXXI, mart/ožujak 2006., Mostar: Esad Kurtović ''Prilog historiji vlaha Mirilovića'':
«Faktografski pokazatelji o vlasima Mirilovićima poznati su u nekoj vrsti početaka, drugoj polovini XIV, i u kraju srednjeg vijeka, u drugoj polovini XV stoljeća […].
[…]
Uzima se da su prvi poznati predstavnici, ujedno i katunari kod Mirilovića bili Dudoje Mirilović (1365), Njegovan Mirilović (1366) i Novak Mirilović (1392) [fusnota 2 - Д. Ковачевић ''Средњовјековни катун по дубровачким изворима'', 125; Б. Храбак ''Разгранавање катуна и стварање групе катуна, односно племена у некадашњој Херцеговини (XIII-XV век)'', 186.]. Njihovi nasljednici mogu se pratiti kroz patronimike, prezimena Njegovanović, Dudojević i Novaković. Prema prikupljenim pokazateljima stabilne linije se ipak ne daju ispitati. Naime, još uvijek izostaju konkretne potvrde o linijama srodstva. Nije moguće ni odrediti liniju predvodništva među Mirilovićima.
[…]
Početkom maja 1425. g. Vukosav Novaković, Medak Dudojević, Medoje Bojković i Dobre Nikolić, vlasi Mirilovići, ugovaraju prevoz 70 tovara soli do Goražda a 70 do Podborča uz cijenu od isto toliko soli [fusnota 12 - ... (09.05.1425. g.), DAD, Diversa Cancellariae, XLIII, 132-132v.]. […] Januara 1428. g. Dobrica Nikolić, vlah Mirilović se obavezao da će svojim konjima prevesti do Gacka u Samobor 6 tovara robe po cijeni od 3 perpera tovar [fusnota 14 - „Dobriei Nicolich vlachus Mirilouich“ (19.01.1428. g.), DAD, Diversa Cancellariae, XLIV, 219.].Vjerovatno je u pitanju ranije pomenuti Dobre Nikolić.
[…]
Oktobra 1465. g. podignuta je tužba protiv vlaha Mirilovića Vladislava Dobriekovića i njegovog sina Heraka [fusnota 21 - „contra et adversus Vladissauum Dobriecouich et contra et adversus Heracum eiusdem Vladissaui filium de vlachis Mirillouici“ (16.10.1465. g.), М. Динић, Из Дубровачког архива, III, 135.]. Nekoliko godina kasnije, septembra 1468. g. pomenuto je još nekoliko Mirilovića koji su očito sa njima u vezi. To su Borisav Dobrieković i njegova supruga Armenka, te njihovi sinovi Sladoje i Bosav, zatim Boljesav Dobrieković i njegov sin Bogeta [fusnota 22 - „Armencha uxor Borissaui Dobriecouich de vlachis Mirilouichii ... contra dictum Borisauum eius virum et contra Sladoe et Bosauum filios eiusdem Borisaui. Item contra Bogetam nepotem eius dicti Borisaui filium Boglesaui“ (16.09.1468. g.), М. Динић, Из Дубровачког архива, III, 144-145.]. Po svemu sudeći trojica Dobriekovića su braća. Pitanje je da li bi se neko od ranije navođenih Mirilovića mogao povezati sa njima. Prezime Dobrieković bi se moglo izvesti od ranije navođenog Dobrice, Dobre Nikolića.
[…]».
6. http://www.rama-prozor.info/cms/index.php?option=com_content&task=view&id=21&Itemid=26 - Predeo Rame i Prozora (Bosna i Hercegovina), Damir Mišura ''Prezimena Donje Rame'', 2005.:
«54. L i z o p e r c i
Svega su u selu 22 kuće, od kojih dvadeset muslimanskih (22 dom.) i dvije katoličke.
K a t o l i c i – Šudići (1 k.) su se naselili na nekoliko godina prije Omerpaše. Oni su od Šudića u Sovićima (staro prezime Bošnjaci). – Rančić (1 k.) se naselio 1925. a rodom je iz sela Budimira, Ugljana kod Sinja. Izumrli su katolici Martići.
M u s l i m a n i – Rod Šuk (Šćuk) (6 k.) smatra se starincima. – Pozderi (7 k. sa 9 dom.). Jedna grana zove se Hasanovići po jednima, sedmi ili osmi predak je došao iz Prozora, a drugi kažu da su starinom negdje od Banja Luke. – Bajramovići (Bajrići), Barinći, (5 k.). Njihov peti predak došao je, poslije kuge, sa Ravnice na mjesto gdje je bio posljednji od Heraka, Bećir, prije više od sto godina. Oni nisu starinom sa Ravnice. Za vrijeme nekog ratovanja krenu dva brata iz Fatnice u Hercegovini, gdje je treći ostao i jedan iziđe na Udbar a drugi na Ravnicu. – Čolić (1 k.), otac mu je došao, prije nekih sto godina, za sestrom iz Donje Jablanice i ostao u selu. – Munikoza (1 k.) je došao iz Skrobućana 1932. a drži kafanu kod Slatinske Ćuprije.»
7. http://www.rastko.rs/rastko-du/umetnost/knjizevnost/mpantic/mpantic-proslost/mpantic12-budmani.html - Мирослав Пантић «Новопазарски записи Дубровчанина Сима Будманија из 1734. године» (Мирослав Пантић: http://www.rastko.rs/rastko-du/umetnost/knjizevnost/mpantic/mpantic-proslost/index.html , СКЗ, Београд, 1978) (kurziv je u izvoru):
«4
[…]
Ако би се пак поједине речи, разбацане у овим записима, на нарочит начин поређале или сложиле, добила би се из њих доста разговетна слика једне незаобилазне стране живота сваког трговца на Балкану у она времена; то су њихова путовања, са појавама и стварима које они том приликом виђају, на које наилазе или које се пред њих испречавају. Као у неком мозаику, из њих се склапа цела једна прича, понављана тада небројено пута у самој стварности. У њеном је средишту путник, а то је уједно и почетна реч у тако образованом следу. […] Могао је [reč je o Budmaniju ali i o putniku onoga doba – hijerakul], тако исто, да се сусретне с личним именима и да уочи разлике у њиховим облицима у односу на оне које је носио од куће: Ћирко (Cirillo), Рогољан (Соrnеlio), Варвара (Barbara), Васиљ (Basilio), Недјељко (Domenico), Ерак (Eraclio), Драгје, Драгић (Carino), Cpједоје (Mercurio), Новак (Nunzio), да научи поздраве и друге фразе свакодневног саобраћања: […].»
(July 03, 2008 01:41AM)
Opširniji i detaljniji prikaz podataka do kojih je došao Branislav Đurđev sa saradnicima. [17.VIII 2011.: prikaz možda i jeste opširan ali na nivou dostupnih podataka s obzirom na stanje istraženosti turskih teftera]
Izdvojio sam one crnogorske (brdske) nahije i džemate (džemat – arap. tur. muslimanska verska opština, parohija) u kojima se, 1477. godine, spominje ime Herak.
[17.VIII 2011.: Prethodnu definiciju reči ''džemat'' prepisao sam iz «Школског лексикона страних речи», 1. издање, ЈРЈ, Земун 1997. Nisam znao da je reč mnogo složenija. Branislav Đurđev u «Постанак и развитак брдских, црногорских и херцеговачких племена (одабрани радови)», Титоград 1984., na 91., 98., 103., 104., 107., 117., 129. str. sažeto poistovećuje džemat sa njegovom (Đurđevljevom) koncepcijom značenja reči ''katun'' (oko koje je, inače, vodio vatrene rasprave sa P. Šobajićem, Š. Kulišićem a verovatno i sa R. Kovijanićem). Na 116. str. je opširniji: «У херцеговачки дефтер из 1477. године Ровци су уписани као нахија, али и као џемат. Они су за разлику од неких других области пописаних у том дефтеру један џемат и једна нахија. Из пописа Горње Мораче у истом дефтеру знамо да џемат у овим пописима значи катунску организацију.» Na 121. str. u fusnoti 1 piše: «Џемат (cemā'at) значи скупина, група, друштвена и верска група, заједница једног насеља или области, општина. Употребљавала се та реч и у турској војној организацији.», zatim na 126. str.: «Овде ће добро бити да укажемо на то да дефтер за херцеговачки санџак из 1477. године[…] даје податке из којих се јасно види да су власи-сточари који се нису територијализирали пописани у џемате због тога што је код њих још била очувана катунска организација. […] То је време у којем је територијализација катунске организације дала територију племена, […].», a potom na 127. str. u fusnoti 13: «[…] Бјелопавлићи су у дефтер из 1477. уписани [у] џематима, а у скадарски дефтер из 1485. уведени су у три села која стварно представљају делове Бјелопавлића. Интересантно је да су Бјелопавлићи 1570. године уписани по племенским јединицама, а Вражегрмци који спадају у Бјалопавлиће по селима. – Када се упореде ти различити пописи, види се да су турски пописивачи уносили место села код влаха термине џемат или катун (џемат не означава увек баш катун него и групу катуна у једној пописној јединици, влахе једне области у којој имају заједничко име или се појављују као целина у једној локалној области са становишта пописивача), онда када су се катуни кретали, […].» 128. str.: «Већ у нахији Доња Морача је друкчија ситуација. Доња Морача, као што је познато, прилично се разликује од Горње Мораче по својим географским одликама које су могле имати утицаја на односе села и катуна у ово време.». Na 139. str. je deo teksta koji je u radu pod naslovom ''Подаци о Дробњацима у дефтеру за херцеговачки санџак из 1477. године'' čiji su autori B. Đurđev i L. Hadžiosmanović. Tu, u fusnoti 11, piše (kurziv je u izvoru): «Да израз џемат значи у овом попису катун види у овој књизи […] – То је још време у којем се израз катун још није ограничио само на летњи стан (турски yaylak) – као што ће бити касније – него има још увек значење заједнице којој летњи стан даје основу. Управо овај дефтер [iz 1477. za Hercegovinu - hijerakul] је ухватио процес територијализације катунске организације. Иначе израз џемат значи заједница и може имати врло различиту садржину. Благојевић је протумачио реч ''џемат'' као ''општина''. Реч и то значи, али у овом дефтеру је сасвим јасно да ''џемат'' у попису ''влаха Херцегове земље'' значи катун. Благојевић је очигледно био под Шабановићевим утицајем у тумачењу тог појма.»]
http://www.montenet.org/2001/bozo3.html , www.montenet.org > published > 2001 > Bozidar A. Vukcevic: Nahije Komarnica, Moraca, Rovca i dio Bjelopavlica 1477.g (Oct. 2001):
Branislav Đurđev i Lamija Hadžiosmanović
NAHIJA KOMARNICA U VOJNICIMA
Dzemat Nikole sina Djurenova ( Gorenova )
[…] Petar sin Vukce, Rajo brat njegov, Radic sin njegov, Sirmerd brat njegov - musliman. Spomenuti cetiri coveka - sa Sirmerdom muslimanom koji je cetvrti covek - u mestu po imenu Trnova upisani su na bastinama koje su odvajkada drzali. Ali se trnova deli na dva dela. Oni su upisani na dva dela. Tu zimuju. Na mestu Mastrak imaju letnje stanove.
Kuca 56.
Na mestu zvanom Komarnica imaju zimske stanove, a na mestu zvanom Jezera imaju letnje stanove.
Samci: Vuk sin Radivoja, Ivanis sin Milana, Ivanis sin Vlatka, Radivoj sin Djurina, Radic sin Radonje, Herak brat spomenutog, Mahmut sin Sirmeda. Sa bracom su im bastine zajednicke.
Kuca 7.
[…]
Dzemat Radivoja sina kneza Heraka
Radosav sin Ratkov, Vuksa sin Radojice, Dobri sin Radojice, Djurin sin Radojice, Ivanis sin Radojice, Kovac sin Tvrtka, Djurdje sin Ratka, Radic sin Rodice (?), Lukac sin Radula, Steran sin Ivana, Vukasin sin Ivana, Ivanis sin Petkov, Radonja sin Petka, Miodrag sin Petkov, Dobrisa sin Petkov, Stjepan sin Petkov, Vlatko sin Ivka, Vuk sin Radojka, Stjepan sin Vukse, Djuradj sin Vukote, Vukajica sin Dobresina, Radosav sin Nenade, Tihorad sin Bratula, Radosav sin Ratka, Radman sin Pokrajice, Dobrica sin Pokrajice, Milan sin Mikola, Djurdjica sin Djursila, Miroc sin Djurasa, Vlatko sin Vukse, Vlatkoje sin Petka, Djuren sin Radmana, Dobras sin Bogote, Stjepan sin Jovine, Radan sin Borine ( Borete ?), Radosav sin Bogovca, Milko sin Vukoja, Nikola sin Cvetka, Ratko sin Bogosava, Vlatko sin Bogosala, Vukas sin Stevice, Radosav sin Bozidara, Milovac sin Obrada, Bregun sin Obrada, Radovan sin Obrada, Brajan ( Bratan ?) sin Obrada, Radosav sin Stojisava.
Imaju zimske stanove na mestu zvanom Komarnica, a letnje stanove na mestu zvanom Jezera.
Kuca 48 sa glavarom dzemata.
Samci: Mioko sin Vukica, Dancul sin Djurdja, Ivanis sin Milica, Bogdan sin Gudelje.
Kuca 4.
[…]
Dzemat Heraka sina Kovaceva i Velimira
Vukota ( Vukoje ?) sin Milise, Vuksa sin Milise, Vuksan sin Milise, pop Nikola, Bogosav sin Radivoja, Rahoje sin Miluna, Radonja sin Radivoja, Ivan sin Obrada, Radovan sin Branka, Radan sin Pribisila, Radoje sin Pribisila, Bogota sin Petka, Radosav sin Obrada, Radonja sin Obrada, Radovan sin Radmila, Bozidar sin Ostoja, Radovan sin Bogoja, Cekoje sin Bule ( ili Jole), Radman sin Novaka, Bogota sin Raca, Ivko sin Milana, Radenko sin Djuroja, Rahoje sin Milana, Novisa sin Boze, Radovan sin Grujice, Mahmud Musliman, Vukmir sin Vitka, Vukman sin Vitka, Radovan sin Radosala, Radosav sin Radica, Vukmir sin Brajana, Ostoja sin Vuceta, Vukasin sin Kovaca, Radivoj sin Kovaca, Petko sin Bogdana, Ratko sin Stjepka, Dragisa sin Vuka, Radoje sin Selaka, Radivoj sin Djursila, Brajin sin Brajana, Ratko sin Kovaca, Radosav sin Vukasina, Petko sin Graje (?), Radomir sin Mirioca.
Imaju zimske stanove na mestu po imenu Komarnica i letnje stanove na mestu po imenu Jezera.
Spomenuti Herak ima u Onogostu jednu napustenu mezru ( mezre'a) po imenu Orah.
Kuca 45 sa staresinom dzemata.
Samci: Jovan sin Stjepanov, Radica sin Cvetka.
Kuce: 2.
[…]
Dzemat Vukasina sina Radivojeva
Pribil sin Vukce, Vukosav sin Ostoje, Bogavac sin Heraka, Radman sin Heraka, Dobrusko sin Heraka, Stojan sin Ivana, Nikola sin Radivoja, Vukajica sin Radivoja, Gradisav sin Bojka, Djuren sin Radovca, Ratko sin Radovca, Radman sin Tadovca, Bratul sin Dobrila, Dabiziv sin Vojihne, Radosav sin Sisoja, Radoje sin Sisoja, Vukac sin Milosa, Radoje sin Milosa, Radonja sin Milosa, Milan sin Vladete, Vlatko sin Visava, Radilo sin Bogmila, Mijobrad sin Paje (?), Petko sin Ljubisava, Radac sin Radovana, Radman sin Radovana, Cvetko sin Vukosava, Milenko sin Vukosava, Ljubisav sin Dobrasina, Radoje sinradosava, Cvetko sin Petka, Radosav sin Bogosava, Pavko sin Bogosava, Dabiziv sin Bogosava, Radonja sin Bogosava, Bogosav sin Vladica, Pribio sin Vucka, Radosav sin Vukce, Radoje sin Graba, Dobravac sin Ruse, Radovan sin Pribuna, Radivoj sin Milica, Vukac sin Vukosava, Branimio sin Bozidara, Dobrusko sin Brajila, Radonja sin Izgrpolja (?) ( Iz Gropolja ?), Radoje sin Branka, Brajo sin Mijorada, Vukac sin Ostoja, Vukajica sin Radoja.
Imaju zimske stanove na mestu zvanom Bukovica, Poljana i Komarnica, a letnje stanove na mestu zvanom Podgrizje, Brakije i Selac.
Kuca 51 sa staresinom dzemata.
[…]
Dzemat Radosava sina Berkova
Spomenuti, Radonja sin Vukce, Berin sin Miomana, Bogdan sin Bozidara, Ivanis sin Cvetina, Stiljan sin Vukce, Gojcal sin Jagode, Radonja sin Boze, Radojko sin Boze, Boza sin Obrada, Radonja sin Bogosala, Miho sin Olivera, Radoje sin Vladusa, Vukac njegov brat, Radonja sin Radisala, Djuren sin Paskasa, Obrad sin Radine, Miobrad, Vukac sin Ripca, Vuk sin Vukmana, Radin sin Obrada, Radoje sin Kobica, Miladin sin Vukce, Stjepan sin Heraka, Pokrajica sin Radovana, Dobrilo sin Medoja.
Kuca 26.
[…]
ISTRORIJSKI ZAPISI, Godina XIII, Knj. XVII, sv. 1
Dr Branislav Djurdjev
NOVI PODACI O NAJSTARIJOJ ISTORIJI BRDSKIH PLEMENA
NAHIJA GORNJA MORACA
Dzemat vojvode Radosava sina Stjepanova
Vukman sin Vukce, Radivoj sin Radonje, Radic sin Radonje, Bogovac sin Bogoja, Radoje sin Petka, Djuras sin Budisava, Brajko ( ili Branko ) sin Nikole, Radman sin Brajana, Bozidar sin Milovca, Radosav sin Brajana, Ivanis sin Heraka (?), Radosav sin Sladoja, Obrad sin Vukasina, Vlatko ( pis.: Vladko) sin popov, Radonja sin Pribila, Bratko sin Radjelje), Dimitrije sin Radoja, Ratko ( pis.: Radko) sin Radaka, Radenko sin Radmila, Bogdan sin Milovana, Vukosav sin Nikole, Radosav sin ...), Radic sin Vlatka ( pis.: Ivladko), Dobrac sin Vlatka ( pis.: Vladko), Radan sin Radosava, Milosko sin Bratula, Cvetko sin Dobrila, Rajin sin Cvetka, Vukmir sin Stjepana, Milorad sin Radosala, Vukac sin Radoja, Stjepan sin Novaka, Branisav sin Dobrasina, Djurica njegov brat, Grbac sin Dabiziva, Milan sin Ratka ( pis.: Radko), Radosav sin Dabiziva, Radosav sin Djursina (?), Brajin sin Vitasa, Radosav sin Novakov, Radman sin Milka, Radjelja sin Radmilja, Radic sin Radosava, Bogovan sin Milana, Radonja sin Bogoja, Radoje sin Dubravca, Branko sin Radmilja, Paun sin Vlatka ( pis.: Vladko), Radosav sin Zeljana (?), Radovan sin Radosala, Tvrtko ( pis.:Tvrdko) sin Vukce.
Kuca 52 sa glavarom dzemata.
Nevernik po imenu Hlapac (?) sin Nenade ima jedan komad zemlje koji se zove Stub Crkovni.
Samci ( mucerredan):
Obrad sin Bogmila, Branislav sin Radmila, Herak sin Djurasa, Dobrio sin Bogovca, Milobrad sin Petka, Djuran sin Budisava, Djurdje sin Radosava.
Kuca 7.
Zimuju na mestima po imenu Milosevine, Jelica (?), Pristo (?), Bukva, Visoka, Mrtvice, Starce, Puz, Rasko, Bistrica i Opalica ( mozda: Ubalica), a letuju na mestima po imenu Javorje, Kostin Dol, Starceva Kovacevica, Vuceva (?) i Rzaca.
Polje Stube deo u posedu Ivana.
Polje Milocani. - Polovina u posedu Radosava, a druga polovina u posedu nevernika po imenu Tvrtko ( pis.: Tvrdko) sin Vukce. Daju desetinu.
Spomenuti glavar katuna od bivsih begova uzeo je tapijom zemlje koje se nabrajaju: bastinu Vukosava Radunovica sa mlinom, zemljistem i pasnjakom, u selu Ljubovicu Pribilov vinograd i u Moraci Djurasev vinograd. Te spomenute zemlje drzi zajedno sa svojim bratom Hamzom i sa licima po imenu Obrad i Todor.
[…]
(DEO) OD NAHIJE ZETE KOJU ZOVU TAKODJE BJELOPAVLICI
Dzemat vojvode Radosava
Petar sin Brajka ( ili Branka ), Hlapen sin Vlaha ( pis.: Iflah), Brajk njegov sin, Radjelja sin Bogavca, Vukoje sin Gudese (?), Dobrac sin Brajka, Ratko ( pis.: Radko) sin Radovana, Brajilo sin Nikole, Vuca sin Vojina, ... sin Novaka, Radonja brat njegov, Radic sin Dimitrasa, Djuradj sin Bratula, Dimitras sin Petra, Stjepan sin Radica, Djuradj sin Radica, Vuksan sin Heraka, Radosav sin Stojcina ( pis.: Istoycin), Vukosav sin Ratka ( pis.: Radko), Mica (?) sin Progona, Bjeloka sin Mrkse, Vuk sin Vukse, Vuksan sin Dobroga ( pis.: Dobri), Radonja sin Bogdana, Radjelja sin Grube, Radonja sin ..., Ratko ( pis.: Radko) sin Bokce, Miokus sin Vladoja, Radic sin Vladoja, Nikola sin Radoja, Djuras sin Vladoja, Gvozden ( pis.: Igvozden) sin Djina (?), Vukja sin Bogdana, Vukas sin Vejka, Vuleta sin Milica, Vuceta sin Vejka, Petko sin ..., Paun sin Petoja (?), Radic sin Vukse, Ratko ( pis.: Radko) sin Mirka, Dakoje (?) sin Bogdana.
Kuca vojvode Radosava 44 sa glavarom dzemata.
Dzemat sina Nikolina potomka Pavlova ( Cema'ati veledi Nikola ibn Pavli, Dzemat sina Nikolina unuka Pavlova).
Spomenuti, Djuradj sin Grupka, Lazar sin Ratka ( pis.: Radko), Radonja sin Ratka, Radonja sin Rajka, Vukota sin Radica, Djurko sin Vitoja, Vlad sin Vitoja, Bosko ( pis.: Bojko) sin Petra, Bogdan sin Stojse ( pis.: Istoysa), Rajak sin Milana, Bosko sin Rada, Hlapen sin Kalimana, Dragonja sin Grujka, Stjepan sin Radica, Herak sin Vukmila, Radonja sin Ralka ( mozda: Zalka), Dobresin sinBrajana, Andrija sin Stjepana, Radonja sin Kaludjer (? Kalivir) ..., Andrija sin Radonje, Dimitrije sin Bozada, Radosav sin ..., Radjelja kovac, Punos sin Petra, Radic sin Bogosava, Milovac sin Bogoja, Radin sin Bogoja, Bogdan sin Bogoja, Milovac sin Punosa, Miotos sin Radjelje, Radonja sin Bogoja, Dimitrije sin Djurka, Miroje sin Djurka, Radoje sin Miluna, Rasko sin Kala, Dragonja sin Brajka, Radonja sin Nikse, Pedja (?) sin Kaludjer ( ? Kalivir) ..., Radosav sin Brajka, Medun sin Milete, Janko sin Braje, Radosav sin Bozada, Mirko sin Radonje, Radosav sin Radica, Bozidar sin Milana, Ostoja sin Milana, Nikola sin Milana, Ivan sin Vuka, Pavko sin Bozidara, Bosko ( pis.: Bojko) sin Vuka, Bozidar sin Braja, Radosav sin Braja, Vukosav sin Ljesa, Radic sin Nika, Bogic sin Djurdja, Bozidar sin Bogdana, Vuceta sin Bogica, Vukosav sin Bogica, Vladoje njegov brat, Miokus sin Dajkov, Vukac sin Ruze, Vuk sin Djurdja, Radosav sin Vukce, Djuras sin Radonje, Miljko sin Djurdja, Priban sin Ratka ( pis.: Radko).
Kuca 67.
[…]
_________________________________
Postoji mogućnost da su pojedini rodovi i imena u jednom džematu međusobno u srodstvu. Nisam uspeo eksplicitno naći Heraka Vukašinovog kojeg spominje Rade F. Pejović - Eraković (pozivajući se na Branislava Đurđeva) mada moguće da je negde postojao (?), a pored Kovačevog sina Heraka, koji je držao džemat u komarničkoj nahiji, ne stoji u doslovnom smislu prezime Kovačević.
(July 06, 2008 11:35AM)
Rad sličan radu B. Đurđeva nalazi se na http://glasnik.gracanica.net/arhiva/20 (''Gračanički Glasnik'', br. 20, novembar 2005.: ''Popis doseljenih Vlaha stočara u nahiji Sokol 1528. godine'').
Reč je, ovog puta, o dokumentu do kojeg je došao Adem Handžić prelistavajući ''Opširni popis vlaha stočara Zvorničkog sandžaka iz 1528. godine – nahija Soko'', Istanbul, BBA, TD, No 405. (Orijentalni institut Sarajevo, kopije No 91, iz 1528.godine - Naseljavanje novog stanovništva, stočara (vlaha)):
Knez Radica sin Radivoja, prateći članovi: Marko, njegov sin; Anko, njegov sin;
Radica, njegov sin
Primićur Radenko, sin Radovana; prateći Dragojlo, njegov sin; Dragiša, njegov sin.
Selo Stipan Polje
Marko, sin popa; prateći Vujica, njegov sin; Radosav, njegov sin
Nenad, sin Vukoja; prateći: Matej, njegov sin
Radovan, sin Radivoja; prateći: Pavo, njegov sin; Radivoj, njegov brat
Dragiša, sin Radovana
Stojislav, sin Radice; prateći: Dojčin, njegov sin; Vojin, njegov sin
Matija, sin Radovana; prateći: Vučerin, njegov sin; Ragoj, njegov sin
Vukmir Dobrosava; prateći: Šimun, njegov sin; Radonja, njegov sin
Vojin, sin Radovana; prateći: Vukman, njegov brat
Radoj Dobrašina; prateći: Stipko, njegov brat; Stipan, njegov brat
Vukosav, sin Radohne; prateći: Dragoje, njegov sin
Vukdrag, teklić
Vuk sin Radojka; prateći: Vujica, njegov brat; Đurica njegov brat
Herak, sin Radosava; prateći: Vujica, njegov sin
Radenko Račević; prateći: Vukman. njegov brat; Vukac njegov brat
Mičun Vladia; prateći: Pavo, njegov sin
Vukosav Vukmana; prateći: Dobrica njegov brat; Milosav, njegov bat; Dobrivoj, njegov brat
Radosav, Radina; prateći: Đurađ, njegov sin; Ivaniš njegov brat
Uvejs, sin Abdullaha; prateći: Firuz, njegov brat
Iskender, sin Mustafe; prateći: Ismail, njegov brat; Mezid, njegov brat
Ahmed, sin Osmana; prateći: Hasan, njegov sin; Junus, njegov sin; Turhan, njegov sin; Ali, njegov sin;
Jahja, njegov sin
Vuk, sin Radosava; prateći: Nikola, njegov brat; Radonja, njegov brat
Miloš, sin Radula; prateći: Nenad, njegov sin; Jakov, njegov sin
Vujo, sin došlaca; prateći: Radul, njegov sin
Vukašin Radosala; prateći: Ivan, njegov sin
Junus, sin Jakše; prateći: Timurhan, njegov sin
Milak, sin Domjana; prateći: Dragoj, njegov sin; Dragić, njegov sin
Radul, sin Vukote; prateći: Nikola, njegov sin
Grgur, sin Radice; prateći: Stipan, njegov sin
Jusuf, sin Abdullaha
kuća: 24, prateći: 36
muslimana: 5, prateći: 9
Primićur Rajko, sin Marinka; Herak, njegov sin; Pavko njegov sin
Selo Klokotnica
Radovan, sin Vladoja; prateći: Đuro, njegov sin
Pavlo, sin Bratića
Radošin Bogašina; prateći: Mihovil, njegov brat
Rajak, sin Vuka
Radica, sin Miloja
Radenko, sin Vukice; prateći: Pavko, njegov brat
Ishak, sin Dogana; prateći: Iskender njegov sin
Đura Petra; prateći: Vukosav, njegov brat
Jusuf, sin Abdullaha
Jahja, sin Ismaila; prateći: Tur-Ali, njegov brat
Pavko, sin Vukasa; prateći: Rado, njegov sin
Herak, sin Radašina; prateći: Vuk, njegov sin; Miloš, njegov sin
Obrad, Radosava; prateći: Stipan, njegov sin
Radenko, sin Radonje; prateći: Radoje, njegov brat
Rajko, sin Ralete; prateći: Radonja, njegov sin; Radovan, njegov sin
Radivoj Radosava; prateći: Stipan, njegov brat
Vuksan, sin Milote; prateći: Ilija, njegov sin
Radin, sin Radoja
Miloš Vukašina
kuća: 16, pratećih: 13
muslimana: 3, pratećih: 2
Primićur Iskender, sin. Alagoza; Hasan, njegov brat; Mumin, njegov sin
Selo Gračanica, rudnik željeza
Turhan, sin Abdullaha; prateći: Hadži, njegov sin; Ishak, njegov sin
Alagoz, sin Abdullaha; prateći: Timurhan, njegov sin
Radivoj, sin Ilijasa; prateći Đorđe, njegov sin
Jusuf, sin Abdullaha; prateći: Piri, njegov sin
Balaban, sin Mahmuda
Kurd, sin Širmerda; prateći: Kasim, njegov brat; Jusuf, njegov sin
Šimun, sin Radice; prateći: Petre, njegov sin; Luka, njegov sin
Ivić, sin Vukića
Radovan, sermaje
Ishak, sin Oruča
Pavle, sin Raduna;
[…]
Grgur Radovca; prateći: Milinko, njegov brat; Đorđe, njegov brat
Radoj, sin Ritaša; prateći: Pavle, njegov sin
Matijaš, sin Grgura
Vojin, sin Prkuše; prateći: Vukovoj, njegov sin
Pava, sin Heraka
Marko, sin Ritaša; prateći: Vojin, njegov sin
Bolašin, sin Ritaša; prateći: Vlađ, njegov sin
Vukan, sin Ritaša
Radosav, sin Ritaša
Miliša, sin Vukote
[…]
kuća 38, pratećih 39
muslimana 34, pratećih 44
zakupa 2, rataja 10, pratećih: 14
(Iz istraživačkog projekta ''Gračanički kraj u tursko doba'', koji je, po narudžbi opštine Gračanica vodio rahm. Adem Handžić. Materijal se nalazi u Zavičajnoj zbirci Gračanica).
S obzirom da je reč o Gračanici na prostoru nekadašnjeg Zvorničkog sandžaka, mislim da nema dileme da je reč o predelu između planina Ozrena i Trebovca, oko reke Spreče koja se uliva u Bosnu. Klokotnica je prekoputa Doboja, a Stipan Polje (verovatno današnje Stjepan Polje) se nalazi nedaleko od Gračanice.
(July 06, 2008 03:27PM)
Vlajko Palavestra «Historijska usmena predanja iz Bosne i Hercegovine (studija-zbornik-komentari)», Beograd 2003., priredio Miroslav Niškanović, Etnološka biblioteka – posebna izdanja knj. 1, izdavač: ''Srpski genealoški centar'', Strugarska 4, Beograd. Na 191. i 379. str. nalazi se tekst pod naslovom ''Kako su Heraci dobili spahiluk''. Tekst koji sledi prepisan je iz nešto opširnijeg izdanja iz 2004. godine čiji su izdavači ''Buybook - Sarajevo'' i ''Most Art - Zemun'' (Biblioteka ''Baština''; urednik: Goran Samardžić; izdanje priredio: Dragan Stojković; Sarajevo-Zemun 2004., prvo izdanje).
Drugi dio (''Zbornik predanja sa komentarima''): V (''Islamizacija i privilegije (Starosjedioci - Doseljejni Turci - Islamizirana domaća vlastela - Islamizirani seoski rodovi - Danak u krvi - Sticanje privilegija)''): 333-334. str.: ''165. Kako su Heraci dobili spahiluk'':
«Bio je neki Hamza Herak, u selu Batovu kod Goražda. I on je bio u turskoj vojsci pod Ozijom. Pa sastale se velike sile, neprijateljska i turska. Onda su kroz ordiju lagani telali zavikali: ''Da l’ je majka rodila junaka, da obuče ćefkin odijelo, da izjede krvav pilav, pa podjaše konja, da udari među njiha, a i mi ćemo odovuda – valja ratovati''. Klanjali rani sabah, oni su udarali i onda je taj Hamza naš pogin’o. Kada se je tudi pisalo ko će udariti na Oziju, pitali su ga koga ima od famelije. A im’o je on sina Osmana od pola godine. I kada je Hamza pogin'o, sin mu je stig’o spahiluk. Stig’o na tog njegova malog sina Osmana. A dotada Hamza Herak nije bio spahija, bio je kmet.
a) FAZM, terenska sveska Gornje Podrinje, 107 (Batovo kod Čajniča 1973, VP [27.X 2011.: 543. str.: ''Skraćenice imena istraživača koji su zabilježili neobjavljene arhivske primjere predanja u Zborniku predanja'': «VP - Vlajko Palavestra, saradnik bivšeg Instituta za proučavanje folklora i Zemaljskog muzeja, [...].». Međutim, pod ovom skraćenicom ne stoji i broj 165. Stoji pod skraćenicom «VP, terenska sveska - Vlajko Palavestra, (terenski zapisi), [...].». Osim toga, nisam uspeo saznati šta znači ''FAZM'' - hijerakul]), kazivao Herak Fehim;
b) o nagrađivanju pojedinih muslimanskih seoskih rodova za učinjene usluge u doba turske vladavine, govore brojna predanja koja se nalaze rasuta po antropogeografskim monografijama iz Bosne i Hercegovine, a publikovane su u Srpskom etnografskom zborniku. [...];
c) za sada historija ne raspolaže nikakvim vjerodostojnim podacima o povlaštenom položaju pojedinih muslimanskih seoskih porodica u vrijeme turske vladavine, iako će, možda, neobjavljeni dokumenti, a o kojima je već bilo govora u prethodnom primjeru, je za sada izuzetak koji govori u prilog ovoj pretpostavci.»
''Kazivači usmenih predanja i redni brojevi njihovih priloga'': 545. str.: «Herak Fehim iz Batova (Goražde), r[ođen] 1905, (165)»
Treći dio (''Prilozi''): ''Izvori i literatura'': 521. str.: «[...] 1967 - Horak, J.: Remarks on the Relation between Folk-Tales and Legends, Fabula 9, 1-3, Berlin 1967.»
(July 07, 2008 12:44AM)
Na internetu postoje, otprilike, četiri mesta koja se međusobno nadopunjavaju u predanju o Heraku iz Donje Rame:
12. Lizoperci
«Postoji više legendi o prošlosti sela. Priča se da je na Crkvicama na Begovoj kosi (ispod sela) nekada bila crkva. Kod Rajna ima mjesto Tavnica. Priča kaže da je tu svojevremeno kraljica vezala lanac pa išla do Kraljeva stoca u Bokševicu. Jednom je pala u Vilinu luku i tamo joj se nalazi grob. Jedna priča kaže da su u selu najprije živjeli ''Grci'', a poslije muslimani: Herak i Kreho. U jednoj ''grčkoj'' kući su živjela dvojica braće. Jednom je došlo dvanaest hajduka da ih porobi. Hajduci su varkom odbijeni i bježeći od sela međusobno se isjekli na Tovarnici.
Kad je ''grčka kuća'' ostala pusta, dopala je Krehi, a poslije Pozderu. Za vrijeme kuge izumrli su ''Grci'' i Herak, a Kreho je ostao.
[…]
Bajramoviće su neki zvali Bajrićima, a drugi Barinćima. Bilo ih je pet obitelji. Njihov je predak došao s Ravnice poslije kuge prije više od sto godina na mjesto gdje je bio posljednji od Heraka, Bećir. Oni starinom nisu s Ravnice. Za vrijeme nekog ratovanja dva su brata krenula iz Fatnice u Hercegovini, gdje je treći ostao. Jedan je došao na Udbar, a drugi na Ravnicu.
Napomena: Tekst Rama u riječi preuzet je iz knjiga fra Mate Topića, Rama i Ramljaci u zavičaju i iseljeništvu, 1-3, Franjevački samostan Rama-Šćit, 2007. Donosimo Pogovor knjigama fra Ivana Šarčevića.».
rama.co.ba/html/urijeci ili http://www.rama.co.ba/html/urijeci1.html > Rama u riječi > Donja Rama > Župa Gračac > 12. Lizoperci
___________________________________________________
«Kod Rajna ima mjesto Tavnica. I tu su bili "Grci". Tu je Kraljica bezala lanac, pa išla do Kraljeva Stoca u Bokševiću. Jednom je pala u Vilinu Luku i tamo joj grob.
Prema predaji, u selu su bili muslimani: Herak u Srednjoj i Kreho u Donjoj Mahali, a prije njih su bili "Grci". Gdje je sada kuća Huse Pozdera bila je "grčka" kuća i bila u njoj dva brata. Jednom došlo dvanaest hajduka da ih porobe. Kuća je bila na dva boja i imala sa zapadne strane gvozdena a s istočne drvan vrata. Hajduci su varkom odbijeni i oni su, bježeći, među sobom se isjekli na Tovarnici. Kad je "grčka kuća" ostala pusta, dopala je Krehi, a poslije Pozderu. Za vrijeme kuge "umeli su se" Grci i Herak, a Kreho je ostao.».
http://www.rama.co.ba/ > Prezimena Rame > Donja Rama > između 53. Ustirama i 55. Tošćanica
____________________________________________________
54. L i z o p e r c i
[…]
«Bajramovići (Bajrići), Barinći, (5 k.). Njihov peti predak došao je, poslije kuge, sa Ravnice na mjesto gdje je bio posljednji od Heraka, Bećir, prije više od sto godina. Oni nisu starinom sa Ravnice. Za vrijeme nekog ratovanja krenu dva brata iz Fatnice u Hercegovini, gdje je treći ostao i jedan iziđe na Udbar a drugi na Ravnicu.».
http://www.rama-prozor.info/vijesti/donja_rama.html i www.rama-prozor.info
(July 08, 2008 06:29PM)
1. dracevica.org/ratisevina.htm - Др Горан Комар «Ратишевина (српско-православни манастир Потпланина)». G. Komar detaljno iznosi zanimljiv tekst o istoriji predela koji se nalazi iznad Herceg Novog i Boke Kotorske. Možda je naizgled nebitan podatak, ali smatrao sam da jedno ime u ovoj obimnoj studiji – Erkul – može nositi nekakav trag i biti čuvar one tradicije u kojoj je možda i (H)erak, ali koja nam, bar za sada, izmiče velom prošlosti.
«[...] Топљани су активно подржали избор Симеона Кончаревића. Види се то из драгоцјених биљешки почевши од 20. сетенбра 1751. које говоре о даровима босанском владици Гаврилу Мијаиловићу и ерцеговачком владици Аксентију Паликући [fusnota 58 – АХ, ТК, књ. 5, 12], затим из биљешке 1. отонбра 1751. о састанку на Топлој како би се проучила књига и копија од патенте преосвећеног господина Симеона Кончаревића новога владике [fusnota 59 – Isto]. Сљедеће године биљежи се плата ''Еркулу Миоцићу што је преписао шупљику у либро која је предата пресвјетлом. господину. ђенералу Балби за владику – Л .. 6'' [fusnota 60 – АХ, ТК, књ. 5, 13]. Коначно, под 7. сетенбра 1752. помиње се и овај трошак: ''Капетан Гаврило узе за један мјек што је справљена ракија Преосвећеном. Господину. Владици Симеону Кончаревићу каде је пошао у Требиње да се посвети...'' [fusnota 61 – Isto, 14].
У томе преломном времену, Потпланина већ стоји као филијални манастир савински. Но, погледајмо, ко су били свештеници у Мојдежу и Ратишевини у то доба када је Топла настојала на обнови правилне приморске епископије. [...]».
2. http://www.rastko.rs/rastko-bo/istorija/ljetopis-lucica.html - Proto Špiro Lučić «Ljetopis porodice Lučića i Parohije sutorinske od 1680. do 1930. godine», priredio doc. dr Duško V. Lučić:
Hercegovački ustanak 1875-1878 (Sutorinski dobrovoljni Ustaši): «Imena dobrovoljaca ustaša Srba Bokelja i imena ko za njih traži dobrovoljačko prav 1 žena – 2 sin kćer ako su živi. Imena i prezimena starih Srba Bokeških ustaša iz god. 1875-1878: [...] 156. Erak M. Pero, [ime ko moli žena, sin, kćer:] sin Đuro».
3. http://www.rastko.net/rastko-bo/casopis/boka/24/03.pdf - Radoslavka M. Radojević istraživala je 1993. godine pojavu izonimih brakova preko matičnih knjiga venčanih opštine Herceg-Novi.
Tabela 13: 73. str. : LUŠTICA: period 1860-1869. godine = Erak Mićo i Erak Ivana; period 1870-1879. = Erak Milo i Erak Jovana; period 1890-1899. = Erak Božo i Erak Joka.
73-74. str. (istaknute reči su u izvoru):
«Луштица има 41 изоними брак (види табелу 13) и 9 презимена се више пута јављају, као што су ЂУРАШЕВИЋ (3), ТРОЈАНОВИЋ (3), БЕГОВИЋ (5), УРДЕШИЋ (5), МАРОВИЋ (5), ЗАМБЕЛИЋ (5), ЕРАК (3), СЕТЕНЧИЋ (2) и РУСОВИЋ (5). Пет презимена се појавило само по 1 пут.
На полуострву Луштици у XX веку склопљено је само 6 изонимих бракова, док је њихова бројност у прошлом веку била неупоредиво већа.
Познато је од раније да су склапани сроднички бракови, највише код Јевреја, Немаца, Мађара и других народа. Код нас је римокатоличка вера била толерантнија према венчањима између ближих и даљих сродника него православна која је такве бракове забрањивала. До сродничких бракова је долазило да би се сачувало фамилијарно богатство, или да се не би мешали народи и вероисповести. Забране за сродничке бракове су постојале, јер су код потомака таквих бракова запажене појаве већег броја конгениталних малформација, као и других штетних последица. Код нас нема писмених података те врсте истраживања. У неким крајевима наше земље, као што је Војводина, православна црква при венчањима је била врло строга и зато у српским селима, или нема изонимије у појединим периодима, или су ти случајеви врло ретки према Гавриловић Ж. (3-9). Сличне податке, али са нешто већим вредностима дао је и Цекуш Г. (1).
Резултати овог рада показују да само у два села није било случајева изонимије али да се у осталим местима проценат изонимих бракова кретао између 0,24 и 13,17. Коефицијент крвног сродства у херцегновској популацији је 0,0023. 0ва вредност је скоро истоветна са оном у Вршцу коју су нашли Виденовић М. и Гавриловић Ж. (11), а која је износила 0,0024. Гавриловић Ж. (5) у сеоској популацији Шајкаше са највише правослвних становника није нашао ни један случај изонимије, а ми смо добили да је коефицијент консангвинитета 0,0049.
У нашем раду јединствена пропорција за целу популацију износи 0,77 док је према Робертс Д.Ф. и сар. (10) у Нортхумберландској општини била 0,66. У Новом Саду Гавриловић Ж. и сар. (2) су нашли да се вредности јединствене пропорције налазе између 0,47 (1920) и 0,94 (1915). У Херцег-Новом вредности ове пропорције су од 0,73 (1970-1979) до 0,92 (1910-1919).
Према личним именима младенаца са истоветним презименима може се видети да је било највише случајева мешовитим браковима, или међу становницима католичке вере. Поједина презимена се појављују како код припадника разних народности тако и више вероисповести.».
4. www.bibliotekaherceg-novi.org.rs - Васко Костић «Свештенички ''протоколи'' и кртољски поморски капетани»
«[...] Iako se ovaj prilog ne odnosi na Lušticu, potrebno podsjetiti da je u Luštici uvijek bilo više pomorskih kapetana nego u Krtolima. Ne 27, kao što stoji u pomenutoj monografiji, 10) nego bar 4 puta toliko. Nepotpuna istraživanja pokazuju da je realan trocifren broj. I današnjim luštičkim starcima poznate su tradicionalno pomorske kuće sa brodovlasnicima i kapetanima u nizovima generacija, kao što su: Bogetići, Vladnići, Zambelići, Jankovići, Janovići, Kaluđerovići, Kršanci, Legetići, Marići, Marovići, Miževići, Mitrovići, Neverovići, Tripčevići, Trojanovići, Palandačići, Rusovići, Setenčići, Herakovići i drugi. Ovdje nisu pomenuta bratstva sa jednom ili dvije generacije pomorskih kapetana.».
(July 08, 2008 08:04PM)
5. http://www.njegos.org/boka/kosticbk2.htm - od istog autora, Vaska Kostića, nailazim na tekst pod naslovom «За демократску Црну Гору (са Боком) у демократској Југославији», свеска друга, 2002. Autor na početku piše: «Издање прве свеске из ове едиције (збирке актуелних чланака) омогућили су они који су поменути на 2-гој страни прве свеске. За ову другу свеску дјелимично је помогла продаја прве, а јавили су се и други људи који су прочитали прву свеску и предложили проширење уз спремност да помогну објављивање. Техничку помоћ су пружили Станко и Борис Берберовић», a u Predgovoru stoji: «Претходна свеска објављена 04. 11. 2001. под насловом За демократску Црну Гору (са Боком) у демократској Југославији, није означенa кao "прва" у нади да ће бити довољна сврси којој је намијењена, и да ће на томе остати. За појављивање ове друге свеске под истим насловом (као дериват прве разрађивањем неких поглавља) највише заслуга имају, или, ако некоме боље одговара, највећу кривицу сносе: онај проф. др који је дао врло садржајну анализу о Скупштини Матице Боке, и уредник Побједе који је допустио да се то објави, али не и да се објави ни Проглас, ни Програм Матице Боке».
Dakle, ovde nailazim na sledeći rad kojeg donosim u celini (kurziv i istaknute reči i brojevi su u izvoru; gde je u izvoru pasus uvučen tamo sam stavio crticu na početku pasusa):
Одакле су Петровићи-Његоши (Додатак тексту ''Можемо ли избјећи самоуништење'')
«На стр. 14 прве свеске укратко је поменуто, а на стр. 54. и поновљено да династија Петровић-Његош [вуче] најстарије коријене вуче [старе коријене – u zagrade stavio hijerakul] из централног луштичког села Хераковића, преко огранка пруженог до херцеговачке Габеле, па је разумљиво и њихово понашање. Поменути су и докази проф. др Лаза М. Костића о наглашеном србовању свих угледника те династије. Чак и онда када нису били у добрим односима са владарима (а не са народом) Србије.
Подаци о Његошевом најстаријем бокељском поријеклу, на неке читаоце су дјеловали шокантно и изазвали њихово нервозно реаговање, упркос томе што нису у стању то оспорити. Да су прочитали Хераковићи су Луштичани, и друге аргументоване текстове у збирци истинитих прича (В. К. Подвизи Бокеља, стр. 117-148. Београд, 1992.) имали би више сазнања па их ово не би шокирало. Препоруку за објављивање је дао рецензент збирке проф. др Вук Минић, иако се оградио (а не оспорио) изјавом да се не осјећа квалификованим за оцјењивање у историјском контексту. Поступио је као што би, вјероватно, поступио и неки други рецензент, обзиром да има разних тумачења (ни једно доказано) о поријеклу Петровића-Његоша, а званична наука је допрла само до двије чињенице:
1. да потичу од Хераковића (односно Ераковића) и
2. да су дошли из испод херцеговачке планине Његош и због тога задржали истоимени додатак презимену, а наводно по њима је добило име и мјесто Његуши.
Одакле су дошли под планину Његош? Чудно је зашто су учени Петровићи-Његоши (а већина су такви били) нерадо говорили о свом поријеклу? Тешко је вјеровати да га нису знали. Лакше је повјеровати да су имали неког разлога да то не истичу? Немањићи су много старија династија, па су знали своје поријекло. Многа мање значајна црногорска племена знају своје дубоке коријене. Једино је Његош у писму Осман-паши Скопљаку узгред поменуо:
– Кад је Бајазит Босну покорио...Онда су моји преци и јоште неке одабране фамилије које нису ту погинуле од Турака, оставиле своје отечество и у овијем горама утекле. (Писмо од 05. 10. 1847.)
Близак династији Петровића-Његош, био је њима одани Лазар Томановић, књижевник, политичар, истраживач, предсједник Црногорске владе, уредник Гласа Црногорца. Позивом и на претходнике истраживаче, поред осталог је записао:
– Дакако да су Хераковићи или Ераковићи из Херцеговине, ал' то се не може лако утаначити по пукој традицији, те ми је с тога овђе приопћити слиједећи натпис, а по њему ће можда испасти ко је био родоначелник или кушумђед од споменутога храброга племена:
– "Асе лежи Радосав Хераковић овд легох на свои племе(ни) тои. Од мирачи а та ие мака. – Га 7033." (по Христу 1525. год.)
"Асе" значи "овдје", "од мирачи" је мјесто од мртваца, а "мака" је блато. Испод натписа је уклесан штит и сабља, слично неким бокељским грбовима. У оно доба нису обични смртници имали уклесане натписе на споменицима. Поготово не на масивним, као што је овај: дуж. 1,85, шир. 0,90 и деб. 0,40 цм. Томановићев је закључак:
– По овоме се може закључити да су данашњи Петровићи старином властела с Поносне Габеле, а такође и Рајичевићи...
(Лазар Томановић Нова Зета, стр. 307-308. текст без наслова, Цетиње, 1889.)
Габела на Неретви била је центар трговине некадашње босанске државе, са плодном околином, привлачна и за трговце и за досељенике. До ње су стизали луштички трговци, тргујући робом коју су доносили поморци. За Луштичане се зна да су емигрирали према Дубровнику и даље до Неретве. А за Хераковиће се зна да су једно од најстаријих луштичких братстава, и да су грчког (боље речено хеленског или античког) поријекла. Луштичанима је омиљена легенда да су Хераковићи потомци бесмртног античког јунака Херакла, сина бога Зевса. Херакло је симбол снаге и чврстине, који је више волио да трпи и ради најтеже послове да би постао бесмртан, насупрот људском ништавилу краљевићу Еуристеју слабићу и кукавици на високом положају, који је иструлио у земљи. Не би било чудно да је у венама Петровића-Његоша текла крв бесмртних великана, па макар не било по традицији коју су стари Луштичани његовали.
Једна од најстаријих цркава у Луштици је црква Светог Николе у селу Радованићи, чији су мјештани и Хераковићи. Према традицији, постојала је као грчка равно стотину година прије него што су је Немањићи обновили. Освештао је лично Свети Сава. Том приликом је био гост у кући Хераковића. Уочио је у Хераковићима неку посебност, благосиљао их и прорекао да ће њихов изданак постати бесмртан као Херакло. У то су Луштичани вјеровали и преносили као аманет предака, али не да се тиме кочопере, јер су управо Луштичани били од старина познати као мирни, тихи, марљиви и скромни људи. Луштица је од старина позната по талентованим самоуким љечницима-видарима и мудрацима-видовњацима. На Луштичком полуострву, можда зато што је било по страни са мјештанима који нису лако попримали туђе утицаје, сачувано је велико усмено духовно благо у легендама и причама, до недавно уопште недовољно сакупљено и вредновано. Неке су толико убједљиве да им се може вјеровати и без писаних доказа. Такве су одвојене од легенди и уврштене у збирке истинитих прича. Луштичани тврде да је било и записа, који се сада препричавају, али су нестали не много давно.
Природна надареност Хераковића није могла остати незапажена у сусједном Дубровнику. Тамо су провјераване њихове способности и школовањем допуњаване. Од надарених, а уз то и школованих луштичких видара, најпознатији је био магистар Херак. Он је био први школовани хирург међу Бокељима старосједиоцима. Не само по усменом предању него и по сачуваним документима у Дубровачком архиву и то из 1425. г. што је равно једно стољеће раније од оног споменика Радосаву Хераковићу из 1525. године.
Магистра Херака, крупног и умног, допало је да служи слабашног владара Зете, Стефана Црнојевића, по мизерном изгледу названог "Стефаница". Да му није сам Бог послао проницљивог (значи и видовитог) магистра, ко зна какве би Стефаница глупости радио, као што их је радио прије Хераковог доласка. У почетку је Херак одлазио из Дубровника код Стефана Црнојевића само по позивима, а касније све чешће и по свом нахођењу. Привлачила га је једна Црнојевићка коју ће касније и оженити. Из захвалности за видање и мудре савјете, а можда и као мираз, Херак је добио неке земље на Ловћену. Хронолошки, тек након тога појављују се Хераковићи на подручју данашњих Његуша. Помиње се нека крвна веза Петровића-Његоша са Црнојевићима. То није могуће доказати, али ни оспорити – бар за сада.
Дон Иво Стјепчевић и проф. Ристо Ковијанић су записали:
– У Државном архиву Котора, наишли смо на први помен Хераковића, Његошевих предака. Године 1534. помињу се два Ераковића. Према томе, сматрамо да је ријеч о синовима Херака, који се по народном предању доселио на Његуше у "доба Иванбегово", "по паду Херцеговине" (1482).
Дакле, у недостатку чвршћих доказа и ту се уважавају народна предања, па зашто не би и луштичка? Битно је упоредити године: Оне са Стефаном Црнојевићем 1425. и ове са Иваном Црнојевићем 1482. Као и ону са гробнице Радосава Хераковића 1525. и ову 1534.
На другом мјесту Ристо Ковијанић је понудио доказе да су и луштички и његушки Калуђеровићи потомци Стјепана Петровог Калуђеровића, који се помиње у писаним споменицима 1593. г. и то у родбинској вези са Хераковићима-Петровићима-Његошима.
Луштички Калуђеровићи и данас сматрају да су у рођачким односима са кућом Петровића-Његоша, о чему је често и у детаљима причао Александар-Лесо Калуђеровић из села Клинаца. Нажалост, он је умро не много давно, али његове приче није нико забиљежио. А за његовог рођака капетана Шпира Петровог Калуђеровића има доста доказа да је био у врло блиским односима и рођакао се са кућом Петровића-Његоша, нарочито са краљем Николом, чији је био врло чест и омиљен гост. (В. К. Шпиро Калуђеровић, лист Бока, бр 507. фебр. 1966.)
Да ли су Петровићи-Његоши од Луштице до Његуша стигли преко Габеле, или краћим и логичнијим путем као потомци магистра Херака, то не мијења суштину: Њима су коријени из српских крајева ван Црне Горе. Према томе, свети Петар цетињски је српски светац, исто као и свети Василије Острошки, који чак није ни рођен у Црној Гори. Али светитељи нису једино што Црногорци од других присвајају.»
Ovaj rad je zgodan za jednu kritičku analizu. S obzirom da do sada niko, koliko znam, nije napravio takvu analizu, pripada mi čast da upravo, na www.rodoslovlje.com, pokušam kratko proanalizirati gornji tekst o poreklu Petrovića-Njegoša. Dakle, sledeće što ću napisati su moja razmišljanja i zapažanja, tako da iza pokušaja analize koja sledi stojim isključivo ja i niko više:
Radova o poreklu Petrovića-Njegoša bilo je do sada veoma mnogo – kako onih ozbiljnih naučnih tako i onih pseudonaučnih. Svaki od ovih radova je specifičan na svoj način. Tekst koji iznosi Vasko Kostić ima svoju svojstvenost. Po čemu se on razlikuje od drugih tekstova? Po mom mišljenju, pre svega po nekoliko konstrukcija koje do sada nigde nisam mogao pronaći osim ovde. Krenuo bih redom.
Nije mi, prvo, dovoljno jasno autorstvo teksta [19.VIII 2011.: ne mogu se sada setiti ali verovatno su me zbunjivala značenja sintagme «Препоруку за објављивање је дао рецензент»; međutim, manja zamršenost proizilazi i iz moje teškoće bibliografskog povezivanja tri naslova: 1. ''Одакле су Петровићи-Његоши'', 2. ''[О] Његошевом најстаријем бокељском поријеклу'' (ukoliko je ovo uopšte naslov nekog teksta?) i 3. ''Хераковићи су Луштичани'']. Da li je «Одакле су Петровићи-Његоши», napisao [19.VIII 2011.: ili sakupio, zabeležio ?] sam Vasko Kostić u svom ranijem radu pod naslovom «Хераковићи су Луштичани» u zbirci istinitih priča «Подвизи Бокеља», стр. 117-148., Београд 1992., ili delo pripada Kostićevom recenzentu prof. dr Vuku Miniću. U svakom slučaju, na samom kraju teksta jasno piše da raznolikost predanja, koja su uz to još i kontradiktorna, ne utiče na suštinu celog teksta. Ta suština je ustvari i povod zašto je tekst napisan, a povod je iznalaženje ''argumentovanih'' podataka za dokaz da je dinastija Njegoš srpska. Međutim, iz teksta bi se pre učinilo da su Petrovići Grci s obzirom na pominjanje Herakla i grčke crkve u Radovanićima, ali autor je, izgleda, to i osetio pa je na tom važnom delu teksta dodao i neku vrstu objašnjenja ili opravdanja u formi ''боље речено хеленског или античког поријекла''.
Dalje, rečenicu ''не би било чудно да је у венама Петровића-Његоша текла крв бесмртних великана, па макар не било по традицији коју су стари Луштичани његовали'' shvatio bih kao racionalni zaključak sučeljavanja neuporedivosti – vrline imaginarnog grčkog heroja Herakla materijalizuju se u ovozemaljske vrline Petrovića. Autor fenomen Herakla zamenjuje (vrši inverziju) fenomenom ''velikana'', što je u skladu sa zaključnom formulom racionalnosti, ali, uprkos tome, ostaje nejasno zašto bi bilo čudno da je u venama, nepobitno slavnih, Petrovića-Njegoša tekla krv sasvim običnih ljudi (svakako da naslednost titule vladarske kuće, posebno ako se uzme još i Kovijanićevo mišljenje da postoji mogućnost da su Đurđevići-Bogutovići bili sitna vlastela, predstavlja neobičnost u odnosu na sva ostala bratstva koja to sebi nisu mogla priuštiti, ali u V. Kostićevoj rečenici je jedna druga vrsta konotacije). U tom kontekstu, zaključna racionalnost nije do kraja obelodanjena.
Ono što je za mene novo je povezivanje Herakovića sa Luštice, Heraka vidara (''тамо [u Dubrovniku – hijerakul] су провјераване њихове способности и школовањем допуњаване. Од надарених, а уз то и школованих луштичких видара, најпознатији је био магистар Херак. Он је био први школовани хирург међу Бокељима старосједиоцима''), Herakovića iz donjeg toka Neretve (''за Луштичане се зна да су емигрирали према Дубровнику и даље до Неретве'') i njeguških Herakovića [19.VIII 2011.: «[...] да династија Петровић-Његош најстарије коријене вуче из централног луштичког села Хераковића, преко огранка пруженог до херцеговачке Габеле»]. Prema mom uverenju, autor teksta «Одакле су Петровићи-Његоши» je više intuitivno povezao spomenute podatke koji nisu još do kraja istraženi. Naime, u Dubrovačkom arhivu postoji dosta zabeleženih (H)erakovića čije poreklo i potomstvo tek treba rasvetliti [19.VIII 2011.: i to da li ih ima ''dosta'', kako napisah, takođe treba ''rasvetliti'']. Na primer, pored spomenutog Heraka iz 1425., postoje i zabeleženi (u Dubrovačkom arhivu) Herakovići iz 1436. godine a otprilike se zna da pripadaju plemenu Maleševaca koje nije imalo dodira sa precima Petrovića-Njegoša [19.VIII 2011.: naime, izgleda da je reč o različitim datumima jednih te istih Herakovića (maleševačkih?), ali o tome drugom prilikom].
Paralele između starog bratstva Herakovića koje je obitavalo u donjem toku Neretve (Boljuni, Stolac, Derani, Donji Vlasi) i njeguških Herakovića (Petrovića, Popovića) nije zastupao samo Lazar Tomanović. To su činili još Milan Karanović [12.I 2012.: zajedno sa Sp. Đurićem?] i Vid Vuletić Vukasović, a kritički prema takvom stavu bili su Jovan Erdeljanović, čini mi se Ilarion Ruvarac i drugi.
Za neka buduća istraživanja mislim da je važno utvrditi poreklo i strukturu veoma značajnog predanja, koje postoji na poluostrvu Luštici, o Heraklu i Svetom Savi.
Da zaključim: rad «Одакле су Петровићи-Његоши» je u osnovi odbrambenog karaktera. Autor se trudi da prikaže povezanost Petrovića Njegoša sa srpskim nacionalnim bićem a to se naročito vidi u prvom i poslednjem pasusu. Tom prilikom ponekad zalazi u sferu mitografije. Kaže se da su podaci o najstarijem bokeljskom poreklu Njegoša na neke čitaoce delovali šokantno i da im je reakcija bila nervozna. Ne znam o čemu je reč, pošto se ne iznose detalji ove reakcije. Mogu samo pretpostaviti, i time završavam ovu analizu, da povod objavljivanju rada leži u tendencijama kvaziistoriografije (mitografije) crnogorskih krugova da prikažu dinastiju Petrovića u onom svetlu u kojem su oni bivstvovali daleko od diskursa rada Vaska Kostića.
(July 15, 2008 01:57AM)
Čini se, najpoznatiji Herak na Balkanu je onaj čiji će potomci formirati dinastiju Petrovića Njegoša u Crnoj Gori. Nezahvalno je (ali je, naravno, korisno) sačinjavati spisak literature o ovoj problematici zbog ogromnog broja naslova [13.XII 2011.: mislim na ogroman broj naslova o značajnijim Petrovićima], ali je vredno zapaziti da već nekoliko poslednjih decenija knjiga Jovana Erdeljanovića, «Stara Crna Gora» (Srpski etnografski zbornik, SKA, knj. XXXIII, Beograd 1926., reprint izdanje 1978., terenska ispitivanja na Njegušima vršena 1910. godine), dominira kao klasično, standardno štivo za uvod u upoznavanje porekla bilo kog prezimena za koje se iole ''osnovano'' sumnja da je iz Crne Gore. To i nije baš pohvalno jer možda je pokazatelj stagnacije etnografije i etnologije, nauka koje žive, u ovom slučaju, na staroj slavi. Kao i svaka nauka, i pomenute nauke se moraju razvijati u skladu sa modernizaciom, sticanjem novih saznanja, osavremenjivanjem istraživanja itd. (na primer, Erdeljanović, koji je bio vrsni istraživač, ipak nije koristio [30.VIII 2011.: ovo da uopšte nije koristio mletačke i venecijanske spise nije tačno. Ja sam, gore napisano, uvreženo mišljenje imao do februara 2011., kada sam završio čitanje knjige «Постанак и развитак брдских,...» Титоград 1984., od B. Đurđeva. Na 38. str. u fusnoti 92, na 40. str. u f. 97 i na 87. str. saznajem da je čitao Bolicu (1614. god.). Na 175. str. piše: «Служећи се подацима које је објелоданио Ердељановић из которског архивског материјала о првом спомену Озринића у Кчеву, могло би се закључити […]», zatim na 155.: «За разлику од неких садашњих етнолога, Ердељановић се трудио да усклади постигнућа историјске науке са својим истраживањем. Па не само то него се и сам бавио историјским испитивањима. Служио се чак и дотле непознатим архивским материјалом.», a onda i na 40.: «Сличних методских застрањивања (већином изразитијих) има код свих наших ''испитивача племена'' – како их зове Шобајић. Има их и код Шобајића, који је, поред Ердељановића (а у извесној мери и више него Ердељановић), водио рачуна о савременим историјским изворима.». Postavljam pitanje (a na osnovu svega ovoga), kako to da Erdeljanović nije naišao na kotorski arhivski spis u kojem se spominju Boguta, Đurađ i Herak (Đurđević, Heraković) pre Kovijanića? Pretpostavljam da sredinom XX veka kotorska arhivska dokumentacija iz XIII, XIV i XV veka nije bila sređena i da se nalazila na različitim mestima u Kotoru ili u arhivi a što je otežavalo istraživačima (bar onim savesnijim) (?)] ili nije znao za masu tek posle njega otkrivenih i prevedenih mletačkih-venecijanskih spisa koji se nalaze po arhivama Kotora, Dubrovnika i drugde u Primorju). Izgleda da je jedna slabo poznata knjiga, pod naslovom «Njeguši kroz vrijeme (XIV-XX vijek)», Podgorica 1999., Muzeji i galerije Podgorice (knjiga ima 396 strana), od autora Dušana Otaševića, u nekom smislu uspela parirati Erdeljanovićevoj «Staroj Crnoj Gori» a možda je i nadmašiti bar po nekom modernijem viđenju stvari.
Naravno, «Stara Crna Gora» nije jedina kompetentna klasična etnološka studija o nekadašnjem stanovništvu prostora današnje Crne Gore. Nije iz jednostavnog razloga jer ''stara Crna Gora'' predstavlja naziv regiona samo od, recimo, severozapadnog predela planine Rumije do manastira Ostrog i Grahova, i od zaleđa Kotora do par kilometara zapadno od Podgorice – što sve predstavlja omanji prostor. O ostalim regionima pisali su Svetozar Tomić (Banjani), Petar Šobajić (Bjelopavlići), Andrija Luburić (Drobnjaci), Petar Mrkonjić (Polimlje i Potarje) i dr. Međutim, što se tiče uvoda u izučavanje njeguških Herakovića, «Stara Crna Gora» je, ipak, jedina relevantna studija od svih ostalih.
Kako saznaje Erdeljanović, braća (traju polemike da li su ova dvojica u srodstvu) Herak (postoje i ''ravnopravni'' oblici Erak i Jerak) i Raič (tu su oblici Raić, Rajić, Rajič) na Njeguše dolaze negde pri kraju XV veka (ni nakon otkrića relativno preciznih mletačkih spisa, različita mišljenja o vremenu naseljavanja za stalno Heraka i Raiča na Njeguše ne jenjavaju). Od njih nastaje razgranato stablo koje se, u globalu, deli na (H)erakoviće – od Heraka i Raičeviće (oblici Rajićević, Rajičević) – od Raiča. Potom se Herakovići dele na Petroviće i Popoviće, mada je i tu problematično jer, koliko sam shvatio (a možda grešim), pitanje je da li su Kaluđerovići (koji bi možda bili neka vrsta ogranka prelazne faze između rodonačelnika Heraka i ranih predaka Popovića i Petrovića) zaživeli negde kao zasebna, treća, grana. Momenat razdvajanja Petrovića i Popovića je još zamršeniji. Postoje verzije da su Popovići nastali od Petrovića ili Petrovići od Popovića – npr. po kazivanju s početka XX veka Andrije Popovića, ili da su od početka postojali kao dve različite grane, a postoji čak i četvrta varijanta (videti 434. str. «Stare Crne Gore») – volšebno istovremeno preplitanje oba prezimena. Ništa bolje stanje saznanja nije ni o drugoj polovini XVII veka, kada se definitivno [30.VIII 2011.: zavisi u kom smislu ''definitivnosti''] počinje formirati dinastija Petrović. Tako je i kod Rajičevića. Ovo je i razumljivo, s obzirom na manjak istorijske građe i s obzirom na pojavu koja se javlja kod gotovo svih evropskih dinasija a to je dokazivanje pripadanja ili, pak, nepripadanja vladajućoj eliti, što ponekad donosi materijalnu korist ili duhovne i simboličke privilegije (što sve otežava naučnu analizu o objektivnom stanju događaja). Rizično je navoditi podatke iz jedne knjige koja se poziva na drugu knjigu, a ova druga na treću itd., a upravo je to izgleda čest slučaj sa istraživanjem njeguških Herakovića i Rajičevića, prilikom čega dolazi do grešaka i kod najsavremenijih i najobaveštenijih autora. Lično se ograđujem od pomisli da su podaci, koje ću sada izneti, sto-procentno precizni, a osim toga, nije mi naravno bila namera da podatke sveobuhvatim do krajnosti.
1. BOGUTA – PETAR II PETROVIĆ NJEGOŠ
Genealoška loza, koju su istraživači upotpunili novim nalazima posle Drugog sv. rata [među njima je i Risto Kovijanić (1895–1990.) – relevantna literatura: «Kotorski medaljoni», Beograd 1980., 119, 125, 133, 135. str.; «Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima (XIV – XVI vijek)», knj. I-II, Titograd 1963-1974., recenzenti: dr Ivan Božić, dr Slavko Mijušković; «Književna proučavanja – Njegoš-Mažuranić narodni pesnik», Novi Sad 1986., 17-29. str.; radovi Iva Stjepčevića i Rista Kovijanića ''Prvi pisani pomen o Herakovićima'' i ''Pomen o Šćepcu Herakoviću-Njegošu'', oba rada u «Istorijski zapisi», Cetinje 1953., IX, u svesci br. 2, 519-522. str.] od najstarijih poznatih predaka do, recimo, slavnog Petra II Petrovića Njegoša, izgleda ovako (znaci ''V'' i ''>'' znače strelice – od oca ka sinu):
BOGUTA (možda poreklom iz regiona Zenica – Travnik; rođen verovatno prvom polovinom XIV veka)
V
ĐURAĐ BOGUTOV ili BOGUTOVIĆ (iz Drobnjaka; Kovijanić pretpostavlja njegovo obitavanje negde pri putu Brskovo–Onogošt–Kotor; «Književna proučavanja...», 21. str.: «a Giurech Bogutovich de Dobrignachi [u «Pomeni crnogorskih plemena ...» piše ''de idobrignachi'' i ''de idrobignachi'' – hijerakul] et a filiis suis Volchez, Radin, Cherach, Pribil et Ostoia» i u «Pomeni crnogorskih plemena ...»: «pro Giureci bogutovich idrobignachi cum dapcho». U «Književnim proučavanjima ...», na 21. str. piše da Đurađ sa sinovima Vukcem, Radinom, Herakom, Pribilom i Ostojom 1. marta 1399. predaje u depozit 6 srebrnih pojaseva (zavijenih u 6 marama: u «Pomeni crnogorskih plemena ...») težine oko 20 funti (u «Pomeni crnogorskih plemena u ...» se precizira sa 19 i po funti), 2 srebrne posude, 2 ukrašena nakita i 6 nizova bisera [30.VIII 2011.: u «Književnim proučavanjima...» ne piše (ne znam zašto) da se u depozit predaje, pored već nabrojanog, još i ono što nalazim u «Pomenima crnogorskih plemena ...»: «2 tacne sa izvjesnim srebrnim pucadima, težine 5 unči, takođe 2 kutije i 2 đerdana perla sa svitom i sa četiri puceta perlв, težine u svemu 10 unči.»] kotorskom vlastelinu Dabiši Vasilijevom Bizantiju. Dabiša (ili Dapko) se obavezao da će stvari vratiti kad god zatraže Đurađ i njegovi sinovi (pojedini ili svi skupa i kada pokažu priznanicu), osim ako bi se «ne daj bože», dogodio požar ili pohara, u kojem slučaju on njima ne bi bio dužan ništa. Sastavljanju obavezujućeg akta prisustvovali su sudija Vasilije Nal Sergijev (Grubonja) i auditor Marin Pakov (Paskvalić). Ovaj podatak se nalazi u ''П, 641'' a brojevi predstavljaju knjigu i stranu sudsko-notarnih spisa u Državnom arhivu u Kotoru. Kovijanić smatra da su Đurađ ili sinovi bili možda u pratnji Mare Vuka Brankovića (i njena tri sina) koja je dan ranije u Kotor deponovala srebro kod vlastelina Marka Draga, i otvara pitanje možda nekakve povezanosti Brankovića i Bogutovića. [30.VIII 2011.: u «Književnim proučavanjima ...», na 22. str., piše još: «Očigledno, porodica Bogutović postupila je u ovom slučaju po ugledu na porodicu Brankovića. Rukovođeni su istim razlozima; prinudili su ih isti događaji da svoje blago sklone na sigurnije mjesto.[…] S pouzdanjem se može utvrditi da je Đurađ Bogutović imao veze s Kotorom, da je tu imao poznanika i prijatelja, da je bio ugledan i poznat čovjek u svoje vrijeme. Izgleda, imao je veze i sa Vukom Brankovićem, odnosno sa njegovom porodicom; možda i neki od njegovih pet sinova. Sudeći po tome i po deponovanim dragocjenostima, Đurađ Bogutović i njegovi sinovi pripadali su redu vlastele, ali ne visoke. […] Možda su bili i neki posrednici u razmjeni dobara između Kotora i Vuka Brankovića, docnije despota Stevana.»])
V
HERAK ĐURĐEVIĆ (zreo čovek oko 1400. godine; imao braću Vukca, Radina, Pribila i Ostoju; u «Pomenima crnogorskih plemena u ...», Kovijanić piše sledeće: «U drugom dokumentu javljaju se dva brata Vukšića iz Drobnjaka, Pribo i Vlatko (ili Ratko). Smatramo da su to sinovi Vukca Đurđa Bogutovića, jer više činjenica navodi na to. Pribo (Pribil, Pribislav) Vukšić ponio je ime strica, kao što se često običavalo. U trećem dokumentu javljaju se Jovko Radinojev Đurđević i njegov brat Vukac. Biće to sinovi Radina Đurđa Bogutovića. I u tom slučaju jedan brat nosi ime strica, Vukca Đurđeva.»; Johan iz Bazela, švajcarski Nemac koji je u Kotoru radio kao zlatar od 1436. do 1440. «Zajedno sa dva kotorska zlatara, Dubrovčanina, izradio je dva srebrna pojasa za Vukca Đurđa Bogutova, brata Heraka, pretka Njegoševa (1437.).» piše na 125. str. «Kotorskih medaljona»)
V
HERAK HERAKOVIĆ (iz Drobnjaka – rodonačelnik Petrovića i Popovića; «Cherach Cherachovich de Drobgnacis [u «Pomeni crnogorskih plemena...» piše za prezime ''Cheracovich'' ali za ime ''Cherach'' dok u «Književnim proučavanjima...» piše za prezime ''Cherachovich'' – hijerakul]»; sin Heraka Đurđevića; «javlja se u aprilu 1441.[26.IV 1441.: «Pomeni crnogorskih plemena ...» – hijerakul] godine kao jemac za Radiča Dobrijevića [Gorevuka: «Pomeni crnogorskih plemena ...» – hijerakul], brata Gojčinova [Gojčin Đurašević–Crnojević, gospodar lovćenskog područja – hijerakul] carinika Vukašina. Radič se te godine bavio u Trgovištu, kod staroga Rasa, odakle je u dva puta isporučio Mihailu Paltašiću iz Kotora 80.000 funti olova [za 880 dukata – preciznije u «Kotorskim medaljonima» – h.], Herak je jamčio za njega svakako kao dobro poznati čovjek Kotoranima i siguran platiša. Prema ugovoru, ako Radič ne dođe u Kotor, Paltašić je za podmiru imao dati novac i svitu Heraku Herakoviću ili njegovom sinu, onome koji donese pismo od Radiča. Poslije petnaest dana [tačnije 7.V 1441.: «Pomeni crnogorskih plemena...» – h.], Radič je lično primio u Kotoru novac i svitu za isporučeno olovo. Tom prilikom pominje se i Luka Pribilov [Kovijanić na drugim mestima piše ''Luka Pribislavov'' – h.], za kojega je Radič naplatio 2 dukata radi podmire nekih troškova koje je Luka učinio za račun Radiča i Paltašića (VII, 167, 238). […] – Pomenuti Luka Pribilov biće, po svojoj prilici, brat od strica Heraka Herakovića, sin pomenutog Pribila Đurđeva, na što navodi njegovo ime, odomaćeno u potomstvu Đurđa Bogutovića.», izveštava Kovijanić u «Književnim proučavanjima – Njegoš-Mažuranić narodni pesnik», Novi Sad 1986., na 23. strani. Kovijanić u «Pomeni crnogorskih plemena...» piše: «[…] Za glavnog jemca dogovorno je određen Herak Heraković iz Drobnjaka. Ako bi Radič bio spriječen doći u Kotor, onda je Paltašić bio dužan da njegova potraživanja (u novcu i robi) preda Heraku Herakoviću, ili njegovom sinu koji bi došao u Kotor sa Radičevim pismom (cum litera docti Radicii). Ovaj ugovor ovjerili su Trifun Margocijev (Paskvalić), sudija, i Marin Buća – Protovestijar, auditor.». Luka Pautinov, poznati trgovac tog doba koji je održavao veze od Srbije do Italije, trgovao je sa Herakovićima iz Njeguša: «Održavao je veze s despotom Đurđem (preko vojvode Altomana), Jelenom Balšićkom, udovom Sandaljevom […], s Đuraševićima – Crnojevićima, Herakovićima iz Njeguša, Orlovićima u Bajicama […].», 133. str., «Kotorski medaljoni»)
V
STI(J)EPO ili ŠĆEPAC ili ŠĆEPAN HERAKOVIĆ (zreo čovek oko 1480.; «Književna proučavanja...», 24. str. i «Istorijski zapisi», Cetinje 1953., 519-520. str., pod naslovom ''Prvi pisani pomeni o Herakovićima'', autori R. Kovijanić i I. Stjepčević, nalaze se kraći podaci iz Državnog arhiva u Kotoru gde piše o dvojici braće («duos fratres Errachovich») koji se pominju u jednoj parnici (dokument ''XL, 661-7'' u arhivi) Rada Zećanina (Rada iz Zete) protiv Đura Drugovića iz Zalaza na Njegušima, koja se vodila pred kotorskim sudom 5.XII 1534. godine. Pre toga, njih je (dva brata Herakovića, Z/Čavranovića i Tujkoviće) ''sud dobrih ljudi'', 24 ''staraca'', osudio kao saučesnike u otimanju neke trgovačke robe Radeva brata Radiča Zećanina, koju su Drugovići prodali u nekom kraju pod Osmanlijama. «Književna proučavanja...», 24. str.: «Sud dobrih ljudi donio je pomenutu odluku oko 1528. godine, a otimanje robe moglo se dogoditi više godina prije toga.». Postoji mogućnost da su dva brata Herakovića sinovi Heraka Herakovića, a jedan od njih Šćepac. [30.VIII 2011.: ''Prvi pisani pomeni o Herakovićima'': 520. str. (kurziv je u izvoru): «Mislimo, da ''Zauranovich'' prije treba čitati Čavranović nego Zavranović, jer bi to moglo biti pogrešno napisano mjesto Čavoranović, što bi bio predak starinskog njeguškog bratstva Čavor.»])
V
LUKA STIJEPOV ili STIJEPOVIĆ (zreo čovek oko 1510.)
V
ST(I)JEPAN ili STIJEPO ili ŠĆEPAN kaluđer (zreo čovek oko 1540.; imao brata Ivana Lukinog koji se pominje 1580. god. – «Pomeni crnogorskih plemena u ...», knj. I, 47. str.)
V
PETAR KALUĐEROV (zreo čovek oko 1570. «Književna proučavanja...», 24 / 25. str.: nije se u starosti zakaluđerio / rodonačelnik Petrovića, brat popa Đurđa rodonačelnika Popovića)
V
STIJEPO PETRA KALUĐEROVA (imao brata Nikolu za kojeg Erdeljanović nije znao; «Mihailo Bolica, kotorski vlastelin, koji je u drugoj polovini XVI vijeka snabdijevao svitom i svilom glavare obližnjih crnogorskih plemena, dajući robu na veresiju, imao je primiti od turskog vojvode Haluma, sina Sinana Čauša iz Podgorice, 122 talijera, ostatak od većeg iznosa duga. Za taj dug vojvoda Halum založio mu je jednu kutiju sa zlatom i biserom i jednu ukrašenu uzdu. Pošto je bio podmiren od Huseina sluge ''pomenutog Turčina'' sa jednim konjem, Bolica je predao založene stvari Peru Vujkovu iz Njeguša (sinu rodonačelnika današnjih Vujkovića iz njeguške Vrbe), 31. januara 1593, u prisustvu kotorskog sudije i notara. Potvrda je napisana na gradskim vratima koja izlaze na Crnogorski pazar, u prisustvu turskog carinika Vicka Zmajevića iz Njeguša, nastanjenog u Kotoru, Đura Radulova i Stijepa Petrova iz Njeguša, umoljeni da budu svjedoci (LXVII, 90).»; 30.X 1594. zapisano je da su se Stijepo Petrov, Đuro Radulov i Aleksa Radov, iz Njeguša, ranije zadužili kod Mihaila Bolice za 54 dukata i 10 talijera pa je Stijepo podmirio Bolicu, i od njega primio založene stvari: «srebrni poslužavnik, založen za 4,50 i jednu dolamu (''kaftan'') zagasito-ljubičaste boje, postavljenu zagasito-modrom tkaninom i obrubljenu svilom iz Damaska, založenu za druga 4,50 talijera duga i 1 talijer posebnog duga pok. Đura Radulova.»; «[…] Stijepo Petrov i njegov brat Nikola zadužili su se 13.XII 1594., kog Mihaila Bolice 24 srebrna talijera za peču zelene svite, s obavezom da ga podmire krajem idućih mesojeđa (LXVIII, 85).», piše Kovijanić u «Književnim proučavanjima...» na 25. str. Isti Stijepo se, zajedno sa još 13 ljudi, obavezao 25.I 1595. da će Mihailu Bolici platiti (i podmiriti ga na «''srpskom Đurđevu dne''») 84 srebrna talijera za 28 lakata zagasito-ljubičaste svite (LXVIII, 102). 1.VIII 1596., Bolica je podneo prijavu sudu u vezi kupovine jednog konja kotorskog providura od vojvode Haluma Sinanova Čauša iz Podgorice. Da je konj zdrav i da će se u slučaju otkrivanja u roku od 40 dana neke mane konj uzeti natrag i vratiti novac, providuru je jemčio Bolica, a njemu Stijepo Petra Kaluđerova, Tomaš Raoslavčev, Vučeta Rajiča Bogdanova i Peroš Đuričev, sva četvorica iz Njeguša. «Poslije osam dana pokazalo sa da konj pomalo hramlje. Bolica je to rekao Stijepu Petra Kaluđerova. Sud je saslušao svjedoke, koji su potvrdili navode Bolice. Do suđenja nije došlo; po svoj prilici, konj je vraćen prodavcu, a novac kupcu (LXIX, 1063–74).», piše na 26. str. u «Književnim proučavanjima...».
Zanimljivo je da ni Erdeljanović a ni Kovijanić ne pominju, pored pominjanih Stijepa Petrovog i Nikole Petrovog, još jednog brata koji se zvao Vukoslav [30.VIII 2011.: Erdeljanović ga verovatno ne spominje jer je D. Vuksan Vujovo pismo objavio 1940. (14 godina nakon «Старе Црне Горе»), a Kovijanić jer se verovatno prevashodno bavio arhivski zabeleženim XIV, XV, XVI vekom. Tada nisam obratio pažnju na ono što piše na 448. str. «Старе Црне Горе»: ''Исељени Хераковићи и Рајићевићи'': «Од друге [prva je od Šćepca Kaluđerova, odnosno grana koja je dala dinastiju – hijerakul] гране Петровића налазимо једног Петровића-Његуша у Котору: […]; затим род Петровиће у бокешком селу Шкаљарима, […]. Од ове друге гране Петровића биће и Вујовићи на Данилов-граду, за које сам од поменутог г. Илије Поповића сазнао, да су пореклом од Хераковића а нису Поповићи.». Inače, ovaj podatak da je Vukoslav uopšte rođeni brat Stijepa i Nikole je, u stvari, isključivo moje mišljenje nastalo računanjem pasova zajedno sa uračunatom 1721. godinom.]. Vukoslava pronalazim u časopisu «Zapisi», Glasnik cetinjskog istorijskog društva, knj. XXIV, sv. 1-6, Cetinje 1940., urednik Dušan D. Vuksan, gde na 316-317. str. u svesci br. 5 pod ''Sitni prilozi'' od novembra 1940. stoji naslov ''Зашто су Вујо и Перо Хераковићи предигли с Његуша'' gde izvesni Vujo (H)eraković piše pismo sledeće sadržine: živeli su na Njegušima, u selu Herakovići, tri brata – Vujo, Radoš i Pero (posedovali su planinu Trešnju, Vukovu Dolinu, livadu na Međupuću itd.). Živeli su u slozi sve do trenutka kada je Radoš želeo da preuzme starešinstvo. «Зли људи» podstaknuše Pera da ubije svog brata Radoša što ovaj i učini. Četiri Radoševa sina su se hteli osvetiti, pa su Pero i Vujo morali bežati iz Herakovića te 1721. godine. Njih dvojica su, bežeći od odmazde, došli u Žabljak gde ih gostoprimljivo dočeka dizdar žabljački Kaplan-aga. Vujo, svedok čitave ove priče, piše dalje u pismu:
«И дођоше синови Радошеви с Ераковићима у чету и убише мога брата Пера. А ја, Вујо, остах сам и укопах га под град жабљачки, па отолен дигох и пођох у Подгорицу и настани ме ту Хаџи-паша Османагић. И има Вујо два сина и научи једнога на књигу и узе га Хаџи-паша да му је писар. И по времену убије га Осман-ага Макнић и ја исти Вујо убих за мојега сина Митра истога Осман-агу Макнића и отолен утекох у Спуж и настаних се код Халилагића и код Аџи Абдулах-паше и ту купих кућу и баштину. Но ако ко остане након мене, нека зна од којега је трага и оклен му је старина, зашто јесам ја Вујо Вуксанов, а Вуксан Вукославчев, а Вукослав Петров, а Петар Хераков Хераковић – али који је од Петра они је Петровић.
Сједок: кнез Бего Поповић и поп Грујица Поповић.»
Ispod teksta pisma je komentar a ispod komentara, u kurzivu, ''Д. В.'' (a to će izvesno biti ''Душан Вуксан''):
«Оригинал овога писма није сачуван, већ овјерени препис из доба Владике Рада: ''Виђена и одобрена карта и за више увјерења по заповиједи Господаревој и Правитељствујућега Сената потврђује се данас ова непоколебима карта печатом народњим.
Цетиње, 19. Септембра 1847.''
Д. В.» )
V
PETAR kaluđer (oko 1640.; svetovno ime Radul; zakaluđerio se pod starost)
V
ŠĆEPAC ili SĆEPAC ili STIJEPO ili STEFAN KALUĐEROV (imao brata Ivana; Erdeljanović kaže da se Šćepac pominje [8. septembra – Stjepčević/Kovijanić u ''Pomen o Šćepcu Herakoviću-Njegošu'']1693. kao jedan od glavara Katunske nahije, koji su u Kotoru zaključili sa mletačkim vlastima trgovinski ugovor [o nabavljanju soli – Stjepčević/Kovijanić]: ''Stiepaz Calugerov e Stanissa Popov del Comune di Gnegussi'' – J. Tomić «Crna Gora za Morejskog rata», 362.; grob mu se nalazi sa leve strane od glavnih vrata seoske crkve u Herakovićima. Stjepčević i Kovijanić pronalaze Šćepca Kaluđerova koji se 1.XI 1677. nalazio u dvanaestočlanom ''sudu dobrih ljudi'' radi pomirenja zavađenih strana (iz dva krivična slučaja) nekih Crmničana, Njeguša i Grbljana među kojima je bilo mrtvih i ranjenih. [30.VIII 2011.: ''Pomen o Šćepcu Herakoviću-Njegošu'': 520. str.: «Suđe su se sastali u trpezariji manastira sv. Klare u Kotoru, 1. XI. 1677.»])
V
DAMJAN ŠĆEPČEV ili ŠĆEPČEVIĆ (oko 1720.; Damjan je imao braću Radula ili Rada, Petra, Luku (ne pominje ga Erdeljanović, ali ga zato pominje Ruvarac) i Nika-Nikolu potonjeg vladiku Danila (oko 1670–1735.) i dve sestre nepoznatih imena. Arhimandrit Nićifor Dučić u 1. izdanju «Crne Gore», 1874., kaže da se vladika Danilo sve do svoje smrti potpisivao kao ''Danilo Šćepčev Heraković Njeguš'' [30.VIII 2011.: Erdeljanović izveštava da u 2. izdanju («Književni radovi», knj. 3., 1893.) Dučić, međutim, svuda mesto ''Njeguši'' i ''Njeguš'' piše ''Njegoši'' i ''Njegoš''] a kasnije je nadimak Njeguš transformisao u Njegoš [30.VIII 2011.: Erdeljanović piše: «Milaković, kao što smo dakle videli, sasvim tačno kaže, da se je vladika Danilo tek ''docnije prozvao'' Njegošem.», odnosno tek povodom uspostavljanja veza sa Rusijom 1715. godine]. Dučićevu tvrdnju o potpisivanju vladike Danila sa ''Heraković'' su Erdeljanović i Ruvarac smatrali netačnom. U «Povjesnici Crnogorskoj» se, međutim, ponavlja Dučićeva tvrdnja. Ono što dodatno stvara konfuziju je i Ruvarčevo mišljenje da vladika Danilo nije imao brata Damjana, a tu je i podatak da se vladika Danilo nikada nije potpisao kao Petrović, za razliku od Danilovih sinovaca – videti Ilarion Ruvarac «Montenegrina», 657. str.)
V
MARKO (oko 1750.; imao braću Iva i Mihaila o čijem se potomstvu, kako je rekao Vidak Otović, ništa ne zna)
V
TOMO (oko 1790.; Tomo imao braću Sava (dalje potomstvo izumrlo), Stijepa (jedan od Stijepovih sinova, Stanko, imaće sinove – budućeg crnogorskog knjaza Danila ''Zeka'' I i vojvodu Mirka, a Mirko kralja Nikolu I Petrovića Njegoša), vladiku Petra I Petrovića Njegoša i dve sestre nepoznatih imena)
V
vladika PETAR II PETROVIĆ NJEGOŠ (svetovno ime Radivoj; rođen 1/13.XI 1813. a preminuo 19/31.X 1851.; imao braću Joka (poginuo 1836. na Grahovcu), Pera (bez daljeg potomstva), Pilja [30.VIII 2011.: u nekim rodoslovima Piljo se ne navodi ali se navodi npr. na http://www.njegos.org/markus/45.jpg ili na http://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0:Tablice14.jpg], Ćaneta i sestru Mariju)
2. POPOVIĆI
Pored znatnog dela bratstva koji nosi prezime Popović i koji nastanjuje selo Herakovići, postoji i veći broj «''užih brastava''» čija su neka prezimena nastala većinom od, kako kaže Erdeljanović, podrugljivih naziva za pretke tih rodova: 1. Toromani (po jednom objašnjenju nazvani su po pretku koji je gradio torove, a po kazivanju Petra Popovića, po jednom pretku koji je bio trgovac i koji je radio sa čovekom čije je prezime bilo Toroman. U svakom slučaju, njeguški Toromani, kojih je uopšte veoma malo, «nisu ni u kakom srodstvu sa Toromanima u Srednjem Polimlju», kaže Erdeljanović), 2. Jašarovići (nazvani po pretku koji se pobratimio sa jednim Turčinom Jašarom iz Nikšića), 3. Bjeljine, 4. Bijelovići, 5. Grujovići, 6. Belegije, 7. Basori, 8. Gomilovići, 9. Radanovići, 10. Perićevići i drugi.
Popovići u selu Mircu (koji su se tu naselili kao i mnoge njeguške porodice usled eskalacije krvnih osveta i ''umira'', s kraja XVII i početka XVIII veka) nazivaju se još i Kašćelani ili Kaštelani. Znaju da potiču od Vukca Popovića , ali nisu sigurni kakva je veza sa onim Popovićima u Herakovićima. Pre dolaska u Mirac, predanje im govori da je Vukac stajao na Kaštio paštrovskoj teritoriji, pa odatle izvode objašnjenje naziva Kašćelani. Poslužuju opšteg miračkog sveca – Markov-dan. «Prema rečenom pouzdanom predanju sasvim je pogrešno, što neki tvrde, da su Kašćelani poreklom od jednog sina Herakova, koji je ''stojao kod Kašćela'' », napominje autor «Stare Crne Gore».
Ono što Erdeljanović nije znao, je da u sudsko-notarnim kotorskim knjigama postoji zapis da se 1.XI 1677. sastao ''sud dobrih ljudi'' (u sudu se nalazio i Šćepac Kaluđerov – čukunded Petra II Petrovića Njegoša) kako bi se umirili neki zavađeni Crmničani, Njeguši i Grbljani. Među zavađenima je bio i predak Kašćelana (reči sam ja istakao): «Pošto su saslušali stranke, ''prizivali su ime Isusovo'', i presudili: – Niko Radmanović i Niko Vučetin Ćoranović, Stijepo Radov iz Grblja, Vuko Stijepčev [ili ''Stijepov'', kako pišu Stjepčević i Kovijanić na 522. str. istog rada – hijerakul] Kašćelan, Jovo Vukčev i Pero Margitić imaju platiti Stjepcu Dabovu, za ubistvo njegova brata Nika, 500 perpera, tj. 600 lira, i dati mu 4 pobratimstva, dva Niko Marov Radmanović, a dva Niko Vučetin Ćoranović, a sva šestorica skupa 24 kumstva. [...]», u «Istorijski zapisi» (''Pomen o Šćepcu Herakoviću-Njegošu''), 520-521. str.
Interesanto je, primećuje Erdeljanović, da je između Popovića i Petrovića u užem smislu postojala neka vrsta podeljenosti uloga: prvi su često zauzimali položaje seoskih glavara, (alaj)barjaktara, serdara, dok su drugi obično bili kaluđeri, sveštenici ili vladike.
3. RAIČEVIĆI (Rajičevići, Rajićevići)
Godine 1910. njeguški Rajičevići su se delili na tri glavne grane: Radonjiće, Podubličane i Pende. Opšte je predanje da je Raič imao tri sina: Radonju (od njega su Radonjići), Rada (Podubličani) i Vučetu (Pende).
– Radonjići: dele se na A) Žutkoviće, Stanišiće, Radoviće i B) Maroše, Čavore, Palamide.
A) Prva tri bratstva uglavnom se slažu da im je predak zajednički i da se zvao pop Vučeta. Ne slažu se sa tim kada je pop Vučeta živeo. Prota Jovan Radonjić je u svojoj «Genealogiji» zabeležio ovakvu lozu: Raič > Radonja > Vučeta > Radonja (po predanju se oženio vlastelinkom, kćerkom kraljice Jelene iz Zete i imao 3 sina) > Vučeta, Staniša, pop Jovo. Drugu verziju zabeležio je Vidak Otović: Raič > Radonja > Vučeta > Nikola > Radonja > pop Vučeta koji je imao tri sina : 1. Rad; 2. pop Nikola (''pop Žuti'' ili ''pop Žutko'' – od njega Žutkovići; verovatno učesnik boja na Carevu Lazu u Lješanskoj nahiji; sv. Arhanđel je postao, nakon tog boja, posebna prislužba Žutkovićima); 3. pop, posle i vojvoda, a kasnije i serdar Staniša (pominje se 1682. u natpisu na mitri u riznici na Cetinju, 1693. u ugovoru između katunskih plemena i mletačke vlasti u Kotoru i takođe 1693. u depeši glavnog dalmatinskog providura. Počev od Staniše, njegovi potomci će nositi titulu serdara. Od jednog Stanišinog sina, pop Vuka, potomstvo će se prozvati Guvernadurovićima po naslednoj tituli ''guvernadura''. Ovi guvernaduri biće direktni konkurenti nastupajućoj kući Petrovića Njegoša, a zadnji guvernadur (1832.) biće Vuko (praunuk pop Vuka Stanišića; po M. Dragoviću – praunuk pop Joka Stanišića, Vukovog brata), kojeg će proterati lično vladika Petar II Petrović Njegoš).
B) kod Mаroša, Čаvora i Palamida stvar je misterioznija. Svi su tvrdili (bez dokaza) da su poreklom od Radonje Raičevog, pa su se, tako, svrstavali u Radonjiće. Međutim, Žutkovići, Stanišići i Radovići držali su neku vrstu distance od ove druge ''trojke'', pa je Erdeljanović pomišljao da Maroši, Čavori i Palamide možda nisu pravi Radonjini potomci, tj. da su od nekih drugih Raičevih potomaka, ali je oko njihovog porekla ostavio pitanje otvoreno. 1. Mаroši (u podlovćenskim selima Mircu (od oko 1700. godine) i Rajićevićima; pasovi su otprilike ovakvi: ...Radovan (brat mu ''kaluđer Đorđija'') > Stijepo (brat mu kaluđer Stevan) > Vuko > pop Andrija > pop Ivo > pop Đuro (''ađutant Sv. Petra'', tj. Petra I Petrovića) > Andrija > Marko > Pero > Vaso (mladić 1910. godine)); 2. Čаvori (žive u selu Rajićevići i okolini; zna se samo da su zbog ubistva jednog Stanišića morali pobeći iz plemena, a pleme im je, tom prilikom, sve popalilo i oplenilo; posle 11 godina su se vratili, dobili zemlju Radovanjevu i na Koložunju (u Lovćenu)); 3. Palamide (Erdeljanović: «6 kuća, su prozvate tako po jednom pretku, koji je doneo na slavu ribu palamidu, te ga po njoj ''izdeli''.»).
– Podubličani: po predanju su od Rada Rajičevog. Nazvani su po mestu Pod-Ublima, koje je srednji deo sela Rajićevića. Stanuju i u Mircu. Dele se na manja bratstva: 1. Bećire (ili Bećirović; «su se najpre zvali Đurovići, pa su posle dobili ovo prezime po tome, što je posmrčetu jednoga njihova pretka nadenuto ime Bećir po običaju, da se detetu, za koje žele da ostane u životu, nadeva tursko ime. Do toga Bećira ima, vele, 6-7 pasova.», piše Erdeljanović), 2. Šеvaljeviće, 3. Markoviće, 4. Raute, 5. Maštrape i 6. Ćutke.
– Pende: od Rajičevog sina Vučete. Nazvani po nekom nadimku. Dele se na Pende u užem smislu (stanuju u Rajićevićima) i na Radoviće-Bašoviće (u podlovćenskom selu Kopito). «Zna se pouzdano, da ti Radovići ''rađahu od Pendah'', naime: da je Vučeta Rajičev (ili neki njegov potomak) ostavio jednog sina u Rajićevićima a drugog poslao u Kopito na zemlju. Od ovog drugog su dakle Radovići, koji se tako zovu po pretku Radu, do kojeg broje ovako: Labud – Jovo – Krsto – Savo – Jovo Radov – Rade... (dalje ne znaju).»
(July 18, 2008 12:56AM)
Kao što se iz priloženog vidi, konstrukcija Herakovići – Rajičevići je veoma složena, tako da neka zaključivanja s moje strane ne bi bila ozbiljna. Međutim, to me ne sprečava da, ovom prilikom, pokušam skrenuti pažnju na neke momente koji su, tako se bar meni čini, do sada slabo uzimani u obzir.
I
Oduvek mi se nametalo pitanje: ako se iz Bogutovića-Đurđevića do XX veka izdiferencirao zaista impresivni broj različitih većih i manjih prezimena, kako to da na Njegušima nisu postojale osobe koje su nosile prezime (H)eraković a da pritom nisu pripadale ni Petrovićima, ni Popovićima, ni nekoj grani Radonjića – Podubličana – Penda? Čak i Erdeljanović, na 447-448. strani «Stare Crne Gore», pokreće možda istorodno pitanje: «Začudo je, da pre 19. veka, kao što smo napred pokazali, nema nijednog pouzdana spomena o prezimenima ili o selima Herakovićima i Rajićevićima [fusnota 1 – Da se vladika Danilo nije nikada prezivao Heraković, kao što je tvrdio N. Dučić, to je pozdano utvrdio Ruvarac (''Montenegrina'', 141).], mada prema svima predanjima ne može biti sumnje, da su postojala već i u 16. veku.».
A) u knjizi dr Dušana Lj. Kašića, «Srpska naselja i crkve u sjevernoj Hrvatskoj i Slavoniji», Zagreb 1988., na 36-37. strani piše: «Vršeći svoja demografska istraživanja, Radoslav Grujić [njegov je, izgleda, rad «Najstarija srpska naselja po sjevernoj Hrvatskoj», Glasnik srpskog geografskog društva, 1. godina – hijerakul] je prije Prvog svetskog rata došao do zaključka da su, na primer ''Bubanovići, Grubači, Grubačevići i dr. iz Temnića; [...] Na sličan način saznali smo za poreklo mnogih porodica i iz drugih naših oblasti Balkanskog poluostrva, proveravajući rezultate i na somatološkim osobinama tih porodica. [...] Koruge, Purići i dr. od Kolašina; Brdari, Proje, Kljajići i dr. od Bjelopavlića; Heraci, Herakovići i dr. od Njeguša; te Martinovići, Radičevići, Đuraševići, Hasanovići (od Rovaca), Dodoši i dr.».
Da li to znači da ovi Heraci i Herakovići, kojih je bilo u Slavoniji tokom XVIII i XIX veka, dolaskom sa Njeguša nisu nosili prezimena Popović, Petrović itd. već samo i isključivo Herak(ović), ili Kašićev (i Grujićev) podatak o njeguškom poreklu ovih Herak(ović)a nije tačan ?
B) J. Erdeljanović «Stara Crna Gora», 448. str.: «Popovića (- Herakovića) ima iseljenih u Srbiji u Petrovom Selu (vele 3 – 4 kuće) i u Bugarskoj. A od njih će biti i Herak u ceklinskom selu Dodošima (u Riječkoj Nahiji), za kojeg se kaže: ''Herak je iz Herakovića, s Njeguša'' (slavi Petkov-dan [fusnota 4 – Etn. Zborn. XV, 618.]), i još E r a k o v i ć i u selu Oglađenovcu u valjevskoj Podgorini, o kojima se saopštava, da su ''sa Njeguša u Crnoj Gori'' (slave Sv. Jovana) [fusnota 5 – Etn. Zborn. VIII, 823.]».
Erdeljanović je, očito, informaciju o oglađenovačkim Erakovićima preuzeo iz knjige Ljubomira Popovića [1.IX 2011.: do sada nisam čitao Etnografski zbornik VIII, tako da ne znam izvorni tekst koji je služio Erdeljanoviću. Na http://www.maksimovic.info/literatura/naseljasrpskihzemalja.html piše da se autor knjige «Колубара и Подгорина» (Beograd, 1907. god.) ne preziva Popović već Pavlović. Izgleda da je na internet-prezentaciji, o etnologiji Oglađenovca, [12.X 2011.: bila] štamparska greška.] «Kolubara i Podgorina» (www.crkva.org.yu/selo.htm , http://www.malikorak.org.rs/crkva/selo.htm): «Pred kraj 17. veka spustile su se 2 porodice današnjih Erakovića iz sela Semegnjeva, u Starom Vlahu, starinom sa Njeguša u Crnoj Gori; njih je po raznim prezimenima: Jankovići, Pejići i Erakovići, slave sv. Jovana. Starog Eraka doveli su Turci i naselili prvo u Jautini pri izvoru Potoka, gde su i danas njegovi potomci.».
S obzirom na nedovoljnu preciznost ove Ljubomirove rečenice, Erakovići su podjednako ubedljivo mogli nastati i na prostoru Srbije i na prostoru Njeguša (sve u zavisnosti gde je tačno Erak dobio decu). Ljubomir Pavlović uopšte ne iznosi kako se taj Erak prezivao, tako da Erdeljanovićevo mišljenje, da su oglađenovački Erakovići pripadali Popovićima, može biti i tačno i netačno. Ostaje da se utvrdi poreklo Erdeljanovićevih povezivanja ''Popovići – oglađenovački Erakovići'' i ''Popovići – Herak iz Dodoša''. Herak iz Dodoša predstavlja, ovde, možda ime a ne prezime (?).
C) Rade Filipov Pejović – Eraković «Erakovići u Banjanima», Podgorica 2002. i Svetozar Tomić «Banjani», Srpski etnografski zbornik, knj. LIX, 1. odeljenje, Naselja i poreklo stanovništva, Beograd 1949. (terenska istraživanja vršena 1940. god.)
Svetozar Tomić je kod banjanskih Erakovića zabeležio 4 verzije njihovog porekla (77. i 78. str. Tomićevog rada a 353. i 356. str. cele LIX knjige Srp. etno. zbornika; kurziv je u izvoru): «Preci Erakovića su: Vukota došao iz Velestova – Mirko Vukotin – Sulja (Krsto) Mirkov – Lazar Suljin – Mijajlo Lazarev – Simo Mijajlov (čovek od četrdeset godina) i Lazar Simov (1940. g. dete od 7 godina). Vele da se Vukota doselio iz Velestova na Tupan pre 180 godina, […]. Po drugom predanju priča se da su iz Velestova došli od Erakovića Marko i Turo, a od Kilibarda Živko, Pero i Radule, i nastanili se u Gornjem Tupanu u opustele kuće Komnenovića u kojima su i vatru zatekli. Pričaju dalje da su ovi Velestovci imali ugovor sa Osmanom Šeovićem iz Korjenića da se nasele na Osmanovu zemlju na Gornjem Tupanu. Oni su se prvo nastanili na Selinu, a odatle su se posle rasturili po Gornjem i Donjem Tupanu. Po trećoj verziji Erakovići i Kilibarde su od dva brata od kojih je jedan bio ''erav'' (razrok) a drugi kilav. Od eravoga brata su Erakovići a od onoga drugoga Kilibarde. Po četvrtoj verziji, koja izgleda da je najverovatnija, Erakovići su u Banjanima poreklom iz Velestova, sa Čeva a starinom su sa Njeguša. Predanje glasi: neki Erak digne se sa Njeguša i otseli se u Velestovo. Naseli se u Breškov Do. Po ovome Eraku prozvali su se Erakovići. Oni, iako su sa Njeguša, nisu rod onim Erakovićima (Petrovićima) koji su starinom, kako vele, ispod Njegoša. Od Eraka u Breškovom Dolu narodi se čitavo selo i otešnja, te onda jedni otsele se u Brda – Bjelopavliće – u selo Bogmiloviće a drugi u Banjane i ovi se nastane u selo Tupan. Đoko Radov Eraković, koji je imao 1912 godine 75 godina starosti, veli da je njegov deda Marko, otac Radov, od pola godine donet u Banjane. I Rade je još išao i kupio kesim od svoga imanja u Breškovom Dolu za vreme Sv. Petra i vladike Rada. Preci su ove porodice, u koliko mi pričaše Đoko Radov: Erak – Tomaš Erakov – Stanoje Tomašev – Marko Stanojev – Rade Markov – Đoko Radov.». R. F. Pejović – Eraković na 40. strani svoje knjige govori čak i o petoj verziji (o Nikoli), koju nisam uspeo naći kod S. Tomića: «Takođe se ne zna ko je bio rodonačelnik Erakovića na Velestovu, ni koliko su se zadržali na Velestovu. Pominje se ogranak Herakovića, čiji je rodonačelnik bio Erak, a po drugima to je bio Nikola.». [1.IX 2011.: Tadija Eraković u «Ђеде, причај ми о Ераковићима» na 5. str. piše: «По предању, неки Ераковићи (Никола Ераковић) су се преселили са Његуша на Велестово у Брешков до почетком 17 вијека. Са Велестова су се преселили у Бањане, […].»]
Kao da dobijamo sliku o tri (H)eraka sa Njeguša – jedan odlazi 15-ak km severoistočno od Njeguša u Velestovo (recimo krajem XVII ili u prvoj polovini XVIII veka, jer je Tomaš Erakov rođen hipotetički između 1715. i 1740.), drugi sa Njeguša dolazi na padine Zlatibora u Semegnjevo (recimo sredinom XVII veka jer već krajem XVII veka Erak, ili dve porodice ili i Erak i dve porodice, silazi iz Semegnjeva u Jautinu u Oglađenovac), a treći Herak [1.IX 2011.: kao što rekoh, pod hipotetičkim uslovom da je reč o imenu a ne prezimenu] je pronađen u Dodošima (između Rijeke Crnojevića i Podgorice).
Znači li to da imena pomenutih rodonačelnika porodica u Velestovu, Oglađenovcu i Dodošima predstavljaju dokaz postojanja nekakvog običaja davanja imena (H)erak deci tokom XVII–XVIII veka na Njegušima? Odgovor na ovo pitanje u velikoj meri zavisi od tačnosti predanja, odnosno od istinitosti povezivanja oglađenovačkog, velestovskog i dodoškog (H)eraka sa njeguškim predelom.
D) u trouglu Split – Šibenik – Knin, u Dalmaciji, od davnina žive jedni Erakovići čija je slava Sv. velikomučenik Georgije (Đurđevdan). Koliko do sada znam, od svih pravoslavnih Erakovića na Balkanu oni su jedini koji sada slave ovu slavu. Poznato je da svi (uz manje izuzetke) njeguški Petrovići i Rajičevići slave Đurđevdan, preslavljaju Uspenije Presvete Bogorodice – Veliku Gospojinu, a ''zavet'' im je Cvetna Nedelja (Vidak Otović je smatrao da su Herak i Rajič prvobitno preslavljali Sv. Savu, pošto je to ''zavet'' i preslava većeg dela Popovića, dok je, za razliku od njega, Ilija Popović pretpostavljao mlađu prošlost Sv. Save kao preslave. Svetozar Tomić je, pak, mislio da je Herakovićima i Rajičevićima najranija preslava Sv. Nikola sa čim se Erdeljanović nije slagao). Ukoliko se dokaže njeguško poreklo pomenutih dalmatinskih Erakovića i njihova veza sa Herakom Đurđevićem (nije nemoguće da su oba Heraka, Đurđević i Heraković, imali više sinova), biće to, možda, prvo otkriće takve vrste o kontinuitetu postojanja (H)erakovića na Njegušima koji nisu ni Petrovići ni Popovići a ni Rajičevići.
II
Druga stvar koja mi se učinila skrajnutom je problem određenja Rajičevog prezimena. Naime, u predanjima (ili bar u zapisima istoričara XIX veka koji nisu potpuno pouzdani) se Herak i Rajič obično označavaju kao braća. Pošto se sin Heraka Đurđevića, Herak Heraković, obično poistovećuje sa Herakom iz predanja, po logici stvari je i Rajič, onda, sin Heraka Đurđevića. Odatle se izvodi zaključak da i Rajič nosi prezime Heraković. Dakle, Herak Đurđević bi imao dva sina: Heraka Herakovića i Rajiča Herakovića. Ovakav zaključak bi mogao srušiti kompletno tradicionalno shvatanje. Tako, ispada da su Radonjići, Podubličani i Pende takođe Herakovići isto kao i Popovići-Petrovići. Naravno, sve je ovo samo moje opažanje koje se, za sada, ne može naučno potvrditi.
III
A) planina Njegoš (1721 m), B) zaseoci Počivala i Muževice, C) brdo Erakova Gradina, D) previja («Stara C. G.», 425. str. gore) Zlatna Strana su toponimi koji se vezuju za ime (H)erak i prezime (H)eraković. Svih pet pomenutih toponima se nalaze gotovo jedno do drugog u zapadnom delu Crne Gore, severoistočno od Velimlja.
A) Prve ličnosti koje su a) objektivno i kritički, b) subjektivno i tendenciozno ili c) neutralno izveštavale o bilo kojoj vrsti povezanosti Heraka i Rajiča sa zapadnocrnogorskom planinom Njegoš: 1. vladika Danilo I (oko 1670 - 1735.), vladika Vasilije (1709 - 10.III 1766.; izmislio je [1.IX 2011.: izmislio je po mišljenju R. Kovijanića: 21., 26. i 29. str. u «Književna proučavanja – Njegoš-Mažuranić narodni pesnik»], za rodonačelnika, nekakvog ''vojvodu Njegoša'' a to prihvatili Dušan Vuksan i Isidora Sekulić) i vladika Petar I Petrović (1747-1830.) – pošto su ovi Petrovići prvi počeli upotrebljavati nadimak Njegoš umesto dotadašnjeg Njeguš (a Njeguš su koristili svi, ne samo Petrovići), Erdeljanović pretpostavlja da je to jedan od dokaza postojanja, još u doba ovih Petrovića, predanja o povezanosti Heraka sa planinom Njegoš; 2. Sima Milutinović Sarajlija u «Istorija Crne Gore» 1835. (od njega prepisali [*]: vojvoda Milorad G. Medaković u «Život i običaji Crnogoraca» Novi Sad 1860. i «Povjesnica Crne Gore», Dimitrije Milaković i Đorđe Popović u «Istorija Crne Gore», Anri Delari u «Tri Francuza o Crnoj Gori» kasnije izdanje iz 1949. Cetinje, Marko Dragović 1884. god., Vuk Karadžić, Nićifor Dučić i dr.); 3. Leontije Ninković (u «Dan», list za nauku i književnost, godina II, sv. 1-2., Cetinje 1911.); 4. prota Milutin Novičin Cerović (njegove zabeleške objavio Alfred Makanec u zagrebačkom «Obzoru» br. 179 iz 1925. godine; prota je pisao po pričama knjaza-kralja Nikole I Petrovića Njegoša koji je tendenciozno i bez osnova povezivao Ceroviće, Tomiće i druge Drobnjake sa poreklom Petrovića – kaže Andrija Luburić; Luburić sumnja i u profesionalnost osoba koje su objavile članak u «Obzoru» [1.IX 2011.: da li je Luburić sumnjao u profesionalnost dotičnih, ne znam. Takav zaključak sam (moguće pogrešno) stekao čitajući rečenicu na 420. str. «Stare Crne Gore»: «''Чланак у Obzor-у, у коме су објављене забелешке проте Милутина Церовића, обилује многим нетачностима и изгледа да је преправљан. […].''»]; Anica Šaulić u «Novica Cerović», Nolitovi ''Portreti'', Beograd 1959., iznosi kazivanja kneza Nikole Cerovića čija je kvalitativnost slična pričama Milutina Novičinog Cerovića); 5. Andrija i Petar Popović (njihova je kazivanja zapisao J. Erdeljanović); 6. protojerej Jovan Radonjić (u «Genealogija porodice Radonjića»); 7. Vidak Otović (zabeležio kazivanje Iva Vrbice, pop Marka Bećira, prote Minje Radonjića i Laza Perićeva Popovića iz Njeguša); 8. Svetozar Tomić (u Etnografskom zborniku, IV, 437-438. str.; verovatno zabeležio priče čije je poreklo slično pričama Milutina Novičinog Cerovića); 9. Pavle Apolonovič Rovinski (u «Черногорiя», II, 1., 1888. god.; postoji i njegova knjiga «Djela o Južnim Slovenima»: o Njegošu, preveo Radisav Paunović) je jedan od prvih koji je nešto kritičkije (mada kod nekih drugih segmenata nije bio toliko kritički orijentisan) sagledao Herakov dolazak sa planine Njegoš i izrazio sumnju da su Herak i Raјič nazvali podlovćenske Njeguše po zapadnocrnogorskoj planini Njegoš jer se Njeguši spominju mnogo ranije (zanimljivo je da R. Kovijanić u «Književna proučavanja ...» ne pominje ovo kritičko gledište Rovinskog [**]); 10. Andrija Luburić je osporavao podatke iznete od strane Leontija Ninkovića, Milutina Novičinog Cerovića i drugih, i utvrdio je, uradivši istraživanja, da ne postoje nikakvi materijalni dokazi koji bi ukazivali na boravak Eraka i Rajiča pod planinom Njegoš; 11. Ilarion Ruvarac (u «Montenegrina», 138, 145, 151.str.) je bio ''ekstreman'' u analizi povezivanja Heraka i Raiča sa planinom Njegoš i smatrao je to povezivanje prostom izmišljenom bajkom (Kovijanić se, kasnije, neće slagati sa tim da je apsolutno sve izmišljeno).
[*] – 1.IX 2011.: što se ''prepisivanja'' tiče mislio sam na: a) 413. i 416. str. «Stare Crne Gore»: «В. М. Г. Медаковић понавља у своја три дела […] у главном ово исто што је рекао Сима Милутиновић, […]. Исто тако понављају наведено саопштење Симе Милутиновића и разни други писци, нпр. Марко Драговић, […]; Ђ. Поповић […]; Н. Дучић, који одступа од тога казивања само у толико, што вели, […]. […] Илариону Руварцу била су позната само она казивања, која су саопштили Сима Милутиновић и остали писци, који се у главном на њега наслањају […].» i b) 29. str. «Književna proučavanja …»: «7) Име Његош [inače, izgleda da se podlovćensko selo Njeguši ranije nazivalo ''Njegoši'' a još ranije verovatno ''Njegouši'': 27. str. «Književna proučavanja …» – hijerakul] не долази по црногорско-херцеговачкој планини Његош, откуда се доселио Његошев предак Херак, како каже породично и народно предање, које је први објавио Његошев учитељ Сима Милутиновић, а затим Његошеви секретари Медаковић и Милаковић, и секретар кнеза Данила Француз Делари (Delarue), што је прихватило више писаца историје Црне Горе, старијих (Вук, Дучић, Драговић, Ђ. Поповић) и млађих.»
[**] – 1.IX 2011.: na ovakvo zapažanje, o Kovijanićevom nepominjanju, navela su me značenja sintagmi u rečenici na 18. str. «Književnih proučavanja …» koje sam podvukao: «Народно предање о Хераку и Рајичу било је познато и самом Његошу [misli se na njegovo pismo Osman-paši Skopljaku – hijerakul] […]. За ово народно предање знали су сви старији историчари који су писали историју Црне Горе: Василије Петровић, […] Марко Драговић, Анри Делари, Павле Ровински и други. Углавном, сви су прихватили ово предање као вјеродостојно, осим Руварца.». Kovijanić je ipak naveo na 19. str. sumnju Rovinskog u prenos imena planine Njegoš na ime podlovćenskih Njeguša, a na 29. str. da ime Njegoš «Не долази ни по личном имену Његош, непознатом оснивачу братства и племена, како су тврдили Руварац, Ровински, Јиречек и Ердељановић; […].».
B) Počivala i Muževice: jedini koji povezuje ova sela sa precima njeguških Herakovića je Leontije Ninković. List za nauku i književnost, «Dan», je 1911. (godina druga), u 1. i 2. svesci, od 84. do 86. strane, objavio Ninkovićeve podatke sa puta kroz Banjane. Severoistočno od Velimlja je naišao na seoce Počivala a u njemu na crkvu posvećenu Svetom Savi. 416. i 417. str. «Stare Crne Gore» (kurziv je u izvoru):
«Леонтије Нинковић саопштава поред осталих и ове податке са свога пута у Бањане, поглавито у велико насеље Велимље под планином Његошем и око њега […] :
''Сјеверо-источно од Велимља за непун сат хода – идући планини Његошу – налази се мало сеоце Почивала са црквом храма св. Саве ...''
''Са сјеверне стране цркве, у близини олтара налази се једна средњевјековна гробна плоча са следећим натписом :
''Асе лежи раб Божи Херак Мисалић''.
Овај натпис није до сада објелодањен, јер је гробница с малим изузетком била затрпана земљом.
Чим сам овај натпис прочитао, одмах сам створио закључак : да има јаког основа за претпоставку, да је овај Херак родоначелник многоразгранате Хераковића породице испод планине Његоша, и да су се до Херака прозивали ''Мисалићи''. Овај мој закључак потврдили су и неки сељаци из тог села увјеравајући ме, да је колијевка Хераковића село Мужојевина, четврт сата сјеверо-источно од ове црквице''.
''И ако породична традиција тврди, да је Херак са братом Раичом преселио испод Његоша на Његуше, ипак мислим, да има основа за претпоставку, да је Херак Мисалић, који је покопан код светосавске цркве под Његошем, родоначелник Хераковића породице. Пошто су традиције услијед дуговременог препричавања често пута помршене и једно другим замијењено, мислим, да се то могло десити и у традицији Хераковића''.
Ако им је, вели, старина и могла бити из Зенице у Босни, вероватно је, да им је приликом сеобе била станица у околини Билеће, ''јер под једним стећком код Билеће почива један Мисалић, који је без сумње сродник Херака Мисалића испод Његоша.''».
Vukota Miljanić u «Prezimena u Crnoj Gori», Beograd 2002., piše da se Misalić iz Počivala pominje i kao Mislać. Miljanić se, pritom, poziva na R. Kovijanić «Pomeni crnogorskih plemena...», knj 1. i Vojislav Đ. Miljanić «Ka rasvetljavanju nekih detalja iz života predaka Petrović-Njegoš», Ispod planine Njegoš, Istorijski zapisi br. 3, Titograd 1989. [1.IX 2011.: hteo sam reći sledeće: pre Miljanićeve knjige-leksikona «Prezimena u Crnoj Gori» znao sam gore navedeni Erdeljanovićev tekst o istraživanjima Ninkovića i Luburića o Heraku Misaliću. Krajem marta 2004., kada sam prvi put čitao Miljanićevu knjigu, prvi put sam saznao za oblik ''Mislać''. U odrednici za prezime Misalić piše: «, Почивала (обронци Јеловице), Никшић и као: Мислаћ; Б: ВМЊ 20, ЛИП, СЦГ 416, 417, 421, Ве 46.» a ispod, u odrednici za prezime Mislać: «, Почивала (Велимље), Никшић, види: Мисалић, Б: СЦГ 421.». Bibliografska (''Б:'') skraćenica ''ВМЊ'' je za pomenutu knjigu Vojislava Đ. Miljanića. Na http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/crnojevici/detalji_iz_zivota_predaka_petrovica_njegosa_v_miljanic.htm stoji, doduše, drugačiji naslov. Međutim, na http://www.ff.ac.me/dokumenta2/PRELOM%20ZBORNIKA%20NJEGOSEVI%20DANI%20II.pdf piše, izgleda (nisam sve otvarao), «Ka rasvetljavanju nekih detalja iz života predaka Petrović –. Njegoš za vrijeme boravka ispod planine Njegoš, Istorijski zapisi, […]», tako da nisam siguran o čemu je reč [13.XII 2011.: proverio sam 505. stranu knjige i tamo doslovno piše (istaknuta slova i kurziv su u izvoru): «ВМЊ – Војислав Ђ. Миљанић, професор, КА РАСВЕТЉАВАЊУ НЕКИХ ДЕТАЉА ИЗ ЖИВОТА ПРЕДАКА ПЕТРОВИЋ – ЊЕГОШ, испод планине Његош, Историјски записи, број 3, Титоград, 1989.»]. Skraćenicu ''ЛИП'' nisam uspeo pronaći u «Prezimena u Crnoj Gori». ''СЦГ'' je «Stara Crna Gora», a ''Ве'' je ''R. Kovijanić «Pomeni crnogorskih plemena...», Titograd 1974., knj. 1.''. Nisam dugo čitao «Prezimena u Crnoj Gori» tako da ne znam da li sam nešto pogrešno prepisao [13.XII 2011.: ima ''ЛМР'' (''Лоза и родослов братства Меденица''), ''ЛП'' (''Летопис попа Дукљанина''), ''ЛПЈ'' (''Лексикон писаца Југославије''), ''ЛПК'' (''Пречиста Крајина'') a nešto od toga bi se možda moglo odnositi na ono ''ЛИП'']. Međutim, listajući pomenutu knjigu sećam se da sam nailazio na veći broj štamparskih grešaka u samoj knjizi pa sam u tom kontekstu mislio da je i oblik ''Mislać'' (bez slova ''a'' između ''s'' i ''l'' i bez slova ''i'' između ''l'' i ''ć'') u nekom smislu štamparska greška ili slično.]
Andrija Luburić je ukazao na veći broj Ninkovićevih nepreciznosti i nepotpunosti, pa ga dopunjuje. 421. str. «Stare Crne Gore»:
«У односу на податке у чланку Леонтија Нинковића – које смо напред изнели – г. Лубурић каже:
''Сеоце Почивала је удаљено два сахата од планине Његоша. Црквица Св. Саве, која је у том сеоцу, грађена је по народном предању око Косовске Битке, а била је оборена и пограђивана око 1600 године. Братства Матовићи и Крушићи, која станују у том селу, прислужују Савин-дан а доселила су се 1502 године са Косова. Плоча у црквици Св. Саве, на којој је био натпис Херака Мисалића, изломљена је пре неколике године. Источно од села Почивала има врх, који се зове Еракова Градина. Село Мужевице (не ''Мужојевина''), које је под планином Његошем, далеко је два сахата (а не четврт сахата, као што вели Леонтије Нинковић) од Почивала и насељено је тек 1858 године, а до тог времена није имало сталног насеља (можда су само привремено становале ту кадгод какве избеглице).''
''Према свима овим подацима, као и на основи осталих својих истраживања, мислим, да Херак Мисалић нема ништа заједничко с родоначелником његушких Хераковића.''»
Svetozar Tomić je 1940. saznao da su Počivala zaseok sela Prigredina, a Muževice zaseok sela Miljanići. Zabeležio je i dve verzije porekla Matovića (i Krušića koji su im jedan rod) iz Počivala: prva je da su od Mataruga a druga da su iz Banjske kod Kosova i da im je predak knez Pejo Slavujević. Slave Jovandan a prislužuju Savindan. Malog su rasta, crnomanjasti i slabo se žene. Na 74. str. Tomićevog rada (a na 350. str. cele knjige), nastavlja se: «Njihova je crkva Sv. Sava na Počivalima. To je, vele, najstarija crkva u plemenu; mala je i bez kubeta. Bila je sva u zemlji pa su je Matovići i Krušići 1908 godine obnovili. Više vrata joj stoji novi natpis: ''Ovaj je hram starina Matovića–Krušića''. Crkva ima izvesne freske; jedne starije malo bolje i po izradi i po boji, a jedne docnije otprilike pre 80-100 godina vrlo slabe i po boji i po radu. Na odeždama svetaca u oltaru, umesto običnih krstova, nacrtani su krstovi sa ocilima u uglovima. [...] Prilikom obnavljanja i krpljenja lepa iznutra, mnoge su freske sasvim iskvarene.», piše Tomić.
C) Erakovu Gradinu pominju A. Luburić i S. Tomić. Tomić izveštava na 14. str. svog rada (kurziv je u izvoru): «Malo veća glavica u Banjanima, koja se na vrhu završava čvrstim kršem, zove se Gradina: Erakova Gradina, Kovačeva Gradina, bez obzira da li ima na tim glavicama kakvih zidina od kakve građevine ili nema.», a na 16. str. «Velimsko Polje, uglavnom, plave ''izvori'' ispod Jelovice i ispod Velikog Prisoja. To su ''izvori'' ispod Ćalove Kose, a drugi ispod Erakove i Ivanove Gradine i oni ispod Klenja.». Na 73. str., pod naslovom ''2. Selo Velimlje [f. 1 – Velimlje se sada retko pominje: ono je podeljeno na dva sela: Prigredinu i Miloviće] […]'': «[…] Velimlje je sa svih strana opkoljeno brdima srednje visine: na severu je Velimsko Prisoje, na zapadu Zaljuta, na jugu Marića Glavica, na istoku Golo Brdo a sa severoistoka Erakova Gradina. Naselja su ili po stranama ovih brda ili po dnu njih.», a na 74. str. (pod istim naslovom): «Ispaše su u selu: Ćalove Kose i Erakova Gradina.». U Banjanima postoje i toponimi Cerak (zaselak pripada Donjem Tupanu; toponim nastao po drvetu ceru ili...?) i Jerkovina (njiva u Gornjem Tupanu).
D) Erdeljanović u «Staroj Crnoj Gori» beleži na 443. str. da je njeguško bratstvo Punoševića kazivalo predanje «da su Herak i Rajič došli u Njeguše ''po tragu'' njihova [od Punoševića – hijerakul] pretka Punoša, […].». Naime, postoji verovatnoća da je taj Punoš pripadao velikom starom bosansko-hercegovačkom plemenu Vojinovića (videti Dušan Otašević «Njeguši kroz vrijeme (XIV - XX vijek)», Podgorica 1999.), da je iz Bosne došao na Zlatnu Stranu – blizu planine Njegoš, a zatim da se sa Zlatne Strane preselio pod Lovćen (u Njeguše). Herak i Rajič su pratili ovu putanju i pod Lovćen došli nakon Punoševog dolaska a možda u isto vreme sa njim. «Stara Crna Gora»: «I po predanju njeguških bratstava Herakovića i Rajićevića, [...], preci tih bratstava Herak i Rajič su prilikom svog doseljenja u Njeguše zatekli Punoševiće, po nekima šta više i samog Punoša sa sinovima, u Dugom Dolu.». Sve ovo ukazuje na možda nekakvu srodnost Heraka, Rajiča i Punoša, odnosno Bogutovića-Đurđevića i Vojinovića. Milan Karanović je, u «Iseljeni Drobnjaci», Glasnik Zemaljskog muzeja za 1925. god., str. 79., izneo mišljenje «da su ti rodovi [misli se na 6 drobnjačkih bratstava, o kojima govori ''drobnjačko predanje'', a među njima i na pretke Herakovića i Rajičevića – hijerakul] mogli biti ograncima ''makar i sporedne vlasteoske loze Jablanić – Rađenović – Pavlović i Kosačine – Sandaljeve''[…].», prenosi Erdeljanović na 415. str. svoje knjige.
Kao što se vidi, konstrukcija ''Muževice, Počivala, Erakova Gradina, Zlatna Strana, planina Njegoš – Herak, Rajič, Punoš'' je dosta složena. Mogu biti slobodan i reći da u ovoj priči postoje dva ključna momenta, na koje nije obraćana dovoljna pažnja: 1. pitanje porekla predanja o muževičkoj kolevci Herakovića kod ''nekih'' seljaka koje je Ninković ispitivao u Počivalama – cela priča o Muževici (zaseoku blizu Zlatne Strane podno planine Njegoš) je u osnovi misteriozna. Pokušaću izvesti jedan logički sistem: ako su Ninković i seljaci razgovarali o Heraku Misaliću iz Počivala, a seljaci pritom kazali da jedni Herakovići potiču iz Muževica, onda su Ninkovićevi sagovornici smatrali da potomci Heraka Misalića (Herakovići) potiču iz Muževica. Dakle, ključno pitanje je: da li je predanje Ninkovićevih seljaka povezalo Heraka Misalića iz Počivala sa Herakovićima iz Muževica ili su Herakovići iz Muževica smatrani potpuno nezavisnim od Heraka Misalića iz Počivala. U prvom slučaju, da je predanje direktno povezalo Heraka iz Počivala sa Herakovićima iz Muževica, bio bi to dokaz da Herakovići iz Muževica nisu preci Petrovića-Popovića s obzirom da već postoje i Herak Đurđević i Herak Heraković. U slučaju da predanje potpuno razdvaja Heraka iz Počivala od Herakovića iz Muževica, to bi iniciralo možda dve stvari: A) dokaz da i u Muževicama-Počivalama i kod njeguških Punoševića postoje eventualne paralele sa predanjem o seobi Punoša, Heraka i Rajiča, i B) u Muževicama su živeli neki Herakovići čije poreklo i potomstvo istorija tek treba otkriti; 2. pitanje porekla naziva glavice Erakova Gradina – nije mi sasvim jasno zašto Svetozar Tomić na 322. strani «Banjana» piše ''Erakovića Gradina'' dok svuda drugde ''Erakova Gradina''. Verovatno je ovaj drugi oblik ispravniji i precizniji [13.XII 2011.: možda su, pak, banjanski Erakovići koristili okolinu Erakove Gradine za svoju ispašu?]. Mislim da je naziv ove Gradine nastao mnogo pre doseljavanja prvih Erakovića iz Velestova. Oblik ''Erakova Gradina'' ukazuje da je glavica dobila ime očigledno po osobi koja se zvala (H)erak a ne po osobi koja se prezivala Eraković. U samoj blizini Erakove Gradine je pominjano seoce Počivala, a u njemu sahranjeni Herak Misalić. Možda postoji veza? [1.IX 2011.: hteo sam, u stvari, reći da sam imao utisak da postoji mogućnost postojanja skrajnutosti razmatranja o mogućnosti da je i naziv Erakova Gradina taj koji je mogao uticati na nastajanje kasnijih predanja ili mišljenja o boravku Heraka i Rajiča pod planinom Njegoš.]
IV
Nepisano je pravilo da gotovo svi pravoslavni (H)erakovići i (H)eraci najpre poveruju da potiču od Heraka i Rajiča i da su u srodstvu sa Petrovićima Njegošima [***]. Zanimljivo je da je pred kraj XX i početkom XXI veka ovaj fenomen jednako snažan kao s početka XX stoleća. Pomenuću, kao primer, knjigu Rada F. Pejovića – Erakovića, «Erakovići u Banjanima», Podgorica 2002., u kojoj autor na nekoliko mesta (str. 19. i 40.) piše o nepostojanju dokaza veze između njeguških Herakovića (Popovići, Petrovići, slava Đurđevdan) i banjanskih Erakovića (slava Aranđelovdan), ali uprkos tome na 18. i 38. strani izražava veru u kompetentnost njegovog profesora istorije, dr Petra I. Popovića (napisao «O Erakovim potomcima», Godišnjak Filozofskog fakulteta, knj. XVIII/1, 1975.) koji smatra da nema sumnje u pomenutu vezu.
Posebna studija (kao dodatak razumevanju celokupne etnološke i antropološke slike) bi se mogla otvoriti o analizi (zlo)upotreba dinastije Petrovića (manje Rajičevića) i (zlo)upotreba od strane samih dinastija. Široki spektar najrazličitijih teorija je na usluzi političkim, nacionalnim i ličnim ciljevima: počev od pojedinih diskriminacija i lažnih istoriografija proizišlih iz kuća Petrovića i Radonjića (jednostavan primer je onaj kojeg iznosi Erdeljanović na 422-423.str. ''Stare Crne Gore'' – postoji jedna ''listina'' iz 1770. godine koju su sačinili «svi glavari i starešinstvo opščastva černogorskago» na zboru u Cetinju, a svrha je bila, kako kaže Erdeljanović, da se dom gubernatora Jovana Radonjića-Rajičevića po svaku cenu što više uzdigne; tu, pored ostalog, stoji: «...понеже из древље сеи знаменити дом произишао из Херцеговини од знатнаго сербскаго благороднога Раича жупана Гатачкога [ovde se verovatno radi o iskoristivom elementu koji prećutno (tj. modifikovano) sadrži predanje o seobi Heraka i Raiča kroz Gatačko Polje – hijerakul] (који произходи од високе куће Немањића) који немог трпјети и удржавати насилија турскаго прибјег к пријатељу својему к узможному Ивану Чернојевићу Господину Зетцкому и Черногорскому који јего милостиво примијо и учинијо первим начелником и управитељем в катунској нахији и имао је пред прочими благородними фамилијами первенство и избрао себје мјесто дља пребиванија и поселијо се првоји на Његуше […]»), preko pristrasnih izjava (bilo od osoba svetovne ili duhovne vokacije) da je vladika Rade (Njegoš) poreklom bio: Crnogorac a ne i Srbin, Srbin a ne i Crnogorac, katolik pa time i Hrvat, Srbin katolik, katolik Crnogorac, Hrvat pravoslavac itd. Pokušao sam utvrditi izvor iznalaženja (mogućih) argumenta o katoličkom ''poreklu'' Petrovića i izgleda da se on nalazi kod R. Kovijanića u «Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima (XIV-XVI vijek)» Titograd 1974.: «Običavalo se dosta često u to vrijeme, da se sinu daje djedovo ili stričevo ime; očevo ime sinu davalo se rijetko kod pravoslavnih, vrlo često kod katolika. Na porodičnom stablu Herakovića, odnosno Petrovića-Njegoša nalazimo: Ivana Ivanova, Stijepa Stijepova, Nikolu Nikolina; prema tome evo i Heraka Herakova, rodonačelnika njeguških Herakovića.» [1.IX 2011.: Erdeljanović je u «Staroj Crnoj Gori», na 427. str. u fusnoti 2, istakao: «Овде ваља још додати, да је у Његушима јако одомаћен обичај, да се унуцима дају имена њихових дедова, што је врло често узрок ''бркању пасова'' код његушких родова.»]. Tu je zatim i neka vrsta ''potklasifikacije'' – Srbin ali za crnogorstvo, Crnogorac ali propagator srpstva itd. Čini mi se da su najnovije teorije one o Radetovom vlaškom poreklu (varijante Vlah pravoslavac, Vlah Crnogorac, ...) i one proizišle od tzv. neoromantičara ''deretićevskog'' kruga kao što su možda Dušan Vukotić (videti http://www.stormfront.org/forum/showpost.php?p=2681054&postcount=22 ili http://www.stormfront.org/forum/showthread.php/1048-1052-1045-1057-1056-266358p3.html pod naslovom «Ero - Gospodar sveta») i, izgleda, ranije pominjani Vasko Kostić.
[***] – 1.IX 2011.: ovaj (ne baš srećno sročen) utisak (opravdan ili ne) stekao sam rano, još prilikom prvih susreta sa «Старом Црном Гором». Nekako je povezan sa problematikom koju bih nazvao ''Erdeljanović u narodnoj tradiciji'', odnosno pitanjem koliko i na koji način i da li je uopšte Erdeljanovićeva «Стара Црна Гора» mogla uticati na saznanja i(li) neke vrste mogućih modifikacija porodičnih tradicionalnih (tradicijskih?) sećanja. U tom smislu, koliko je osoba sa prezimenom Erak(ović) moglo direktno doći u kontakt sa ovom (ili ovakvom) knjigom nakon njenog objavljivanja i gde su se ti susreti (najčešće) odvijali (da li su to bile biblioteke koje su neposredno pre i(li) nakon Drugog sv. rata otvarane i popularizovane i u ruralnim mestima)? Za odgovor bi, pretpostavljam, poslužila istorijska skica distribucije tiraža etnografskih radova. S druge strane, kako su se tokom XX veka kretala vanliterarna (vanmasmedijska) predanja o Heraku i Rajiču i da li ih je bilo i van Njeguša?
(July 18, 2008 04:15PM)
«Српска православна митрополија Карловачка», уредник Мата Косовац, Сремски Карловци 1910. Podaci u ovoj knjizi izvorno su iz 1905. godine.
U mestu pod imenom Velika Pisanica: «Škola u Zrinjskoj, komunalna, sazidana 1829. godine. Učitelj Vladimir Herak.».
799. str.:
U Belovarskom protoprezviteratu, u mestu Pašijan, pronalazim ovo: «Sveštenstvo: Jovan Herak, rođ. 1. marta 1868. godine u Bršljanici [...]. Govori srpski i nemački. Oženjen, ima 1 dete.». Crkva je posvećena sv. Jovanu i ima srpsko pravoslavno groblje.
828. str.:
U protoprezviteratu Voćinskom je selo Meljani, a u vezi ovog sela piše:
«[…] Crkvena opština u mestu.
Predstavništvo: Crkvena skupština redovna. Đura Eraković predsednik, Lazar Kovačević, perovođa. Proračun je utvrđen za iduću godinu.»
(July 19, 2008 01:15AM)
http://www.montenet.org/2002/bozo.html - Božidar A. Vukčević iznosi (ne u celini) na internet još jedan prevedeni defter:
«Poimenični popis sandžaka vilajeta Hercegovina» (naslov originala: ''DEFTER-I ESAMI-I SANCAK-I VILAYET-I HERSEK''); uvod, prevod, napomene i registre priredio Ahmet S. Aličić; Orijentalni Institut u Sarajevu; Sarajevo 1985. U naslovu piše da je popis bio 1477. godine, mada u samom defteru stoji i 882. godina (a to ukazuje na 1504. godinu po hrišćanskom računanju vremena). [2.IX 2011.:. «Pisano u prvoj dekadi mjeseca casnog ramazana, godine 882.». Na http://www.most.ba/086/062t.aspx i http://www.bosnahistorija.com/forum/viewtopic.php?f=47&t=696&start=20 nalaze se uporedbe godina iz dva kalendara. Saznao sam da je, kako se ide u prošlost, razlika u godinama dva kalendara sve veća: npr. hrišćanska (gregorijanska) 1924. jeste islamska (hidžretska) 1343., 1907. je 1325., 1862. je 1279., 1814. je 1230., ... 1574. je 982., 1520. je 926., a 1474. je 879. godina. I http://sh.wikipedia.org/wiki/Islamski_kalendar]
str. 70.
NAHIJA PIVA, drugi naziv BANJA
Dzemat Heraka, sina Radka
Spomenuti, Vladoje sin Gojka, Vladoje sin Raska, Vukac sin Ivana, Nikola sin Dobrog, Vigan sin Vukote, Kovac sin Mrkoje, Hlapac sin Vukoja, Radoje sin Vrnjaka, Paskas sin Vrnjaka, Radosav sin Vrnjaka, Radan sin Vrnjaka, Ivanis sin Bukovca, Vukman sin Milosa, Vukic sin Milosa, Ivan sin Vladja, Stepan sin Vitomira, Radic sin Bogdana, Radonja sin Miomana, Radovac sin Miomana, Milorad sin Mare, Radman sin Brajana, Radosav sin Grubasa, Radovan sin Boguta, Radilja sin Radivoja, Dajko sin Bogoja, Lukac sin Strbca, Branilo sin Bratula.
domova 28,
Zimuju u mjestu po imenu Tupe, a ljetuju u mjestu zvanom Trebesa (Tresa)?
Dio sela Kulici treci dio u ruci Heraka sina spomenutog Radka.
Dzemat Ilije, sina Heraka
Spomenuti, Vukasin sin Priboja, Vuksa sin Priboja, Dragic sin Vuksala, Vucina sin Brajana, Radibrad sin Ivasa, Milovac sin Vladka, Brajan sin Pribana, Stepan sin Stepana, Susman sin Stepana, Djuras sin Obrivla, Bogavac sin Vitka, Plavsa sin Radoca, Stanko sin Radoca, Vukac sin Pokrajca, Stepan sin Brajana, Milorad sin Brajana, Obrad sin Pribila, Smoljan sin Tomasa, Vukoje sin Tomasa, Radosav sin Budisala, Rajko sin Budisala, Vukosav sin Budisala, Miodrag sin Dobrog, Vukac sin Ivasa, Radonja sin Borovca, Vladko sin Bogdana, Herak sin Djurdja,
domova 28,
Zimuju u mjestu zvanom Velimlje, a ljetuju u mjestu zvanom Ragatun.
Dio sela Sokolac, polovina, pusto selo Leskovica.
neozenjeni: Dubravac sin Ivanisa, Bozidar sin Pokrajca,
domova 2,
Dzemat Vukse, sina Radica
Spomenuti, Pribin sin Vukice, Stepan sin Heraka, Tvrdko sin Vitoja, Vukosav sin Heraka, Rahun sin Vukosava, Vuk sin Vladka, Djuradj sin Branisava, Radoje sin Branisava, Ivanis sin Branisava, Vuksa sin Radovana, Vladisav sin Radovana, Djuras sin Vukoje, Sanko sin Brajaka, Bozidar sin Brajaka, Radonja sin Dobrog, Radoje sin Radica, Stanihna sin Brajaka, Herak sin Kovaca, Vukota sin Bore, Milosav sin Vukasina, Radivoj sin Stojaka, Vukosav sin Tusaka, Radko sin Sumana, Vukman sin Sumana, Radosav sin Gorise, Sisat sin Radilje, Smoljan sin Radovca, Pribil sin Brajana, Vuk sin Boguta, Vukosav sin Prijana, Vucihna sin Bogavca, Radic sin Petka, Vukota sin Petka, Vukasin sin Gvozdena, Vukosav sin Vukasina, Nikola sin Budimira, Vukman sin Vukoje, Radavac sin Cace,
domova 40,
Dio sela Rudo polje ( Rudna polja)? treci dio.
Dio sela Dulici, treci dio.
Zimuju u mjestu zvanom Skuz?, a ljetuju u mjestu zvanom Lukavica.
[...]
Dzemat Vukica, sina Grbaca
Spomenuti, Vukosav sin Vukica, Klistorad sin Dobrog, Ivas isn Vukse, Radic sin Bratula, Radoje sin Ostoje, Radisav sin Heraka, Vukosav sin Strze, Djuradj sin Dobrog, Radic sin Vukice, Radilja sin Nikse, Radovan sin Stojise, Glisa sin Djurasa, Oliver sin Selaka, Kovac sin Vukote, Vukac sin Bratula, Obrad sin Radka, Radivoj sin Vukce, Milsa sin Jance, Rahoje sin Brajka, Vukosav sin Radoca, Radibrad sin Milobrada, Vucihna sin Ostoje, Radonja sin Radosava, Zarko sin Stepka, Radivoj sin Stanisala, Radibrad sin Milovca, Radosav sin Milata, Radoje sin Vlahoja, Mirosav sin Pribila, Radosav sin Janka, Ostoja sin Radovana, Dragisa sin Radovana, Vukas sin Radasina, Milorad sin Dobraca.
domova 35,
Zimuju u mjestu zvanom Stapna, a ljetuju u mjestu zvanom Kovaci.
Dva mlina; polovina Ponikava u posjedu Vukosava,
dio sela Lazarici,
dio sela Strasicno,
bastina Ljesnje u selu Orahovo u posjedu Vukosava Grbeljca?
[...]
Dzemat kneza Vukica, sina Bratila
Vukac sin Pokrajca, Nenada sin Pokrajca, Radic sin Radojina, Milorad sin Radina, Ivanis sin Milosa, Vukasin sin Milosa, Radivac sin Selaka, Zivko sin Vukasa, Radovan sin Milivoja, […] Radosav sin Zojrata, Vukic sin Nikole, Vukmio sin Radmana, Vukasin sin Radovana, Radoje sin Radka, Radosav sin Gojice, Radko sin Radosava, Bozidar sin Milovca, Radko sin Vukasina, Vukac sin Radoje, Herak sin Mijusa, Vladko sin Domazeta, Milorad sin Vladoje, Radonja sin Vitana, Nikola sin Radoje, Cvetko sin Radoje, Dobri sin Straze, Vitoje sin Smlacena, Rahoje sin Radilje, Radko sin Stojaka, Dobrasin sin Vasilja, Vladko sin Vasilja, Vukmio sin Golubca, Milorad sin Hrize, Radenko sin Kucana.
domova 126 sa vodjom dzemata,
Zimuju u mjestu zvanom Vrbica, a ljetuju u mjestu po imenu Orah, Sisac i Smreca.
Mjesta po imenu Jezerca i Jagod bila su u posjedu spomenutog kneza Vukica, pa su ponovo na njega upisana. Mlin je njegovo vlasnistvo.
[...]
NAHIJA RUDINE
[...]
Dzemat Radica, sina Dubravca
Spomenuti, Vladko sin Stepana, Radosav sin Grubaca, Mrksa sin Vukice, Vigac sin Radoja, Vukac sin Heraka, Vukasin sin Stepana, Nikola sin Radovana, Bojko sin Bogdana, Radic sin Radonje, Kaseta sin Brabovca, Milan sin Dobrila, Rahoje sin Vukasina, Vuceta sin Dobrika, Vucihna sin Dobrika, Rajin sin Dobrovida, Ermenin sin Djurdja, Vukota sin Djurdja, Radic sin Duje, Pribil sin Dubravca, Ivan sin Bubila, Petko sin Bubila, Branisav sin Rajka, Branivoj sin Rajka, Karan sin Rajka, Radoje sin Stabca, Vuksa sin Stabca, Bratul sin Bogdana, Bogic sin Djuricica, Vladko sin Bogavca, Hlapac sin Bogavca, Marko sin Djuricica, Stepko sin Djuricica, Stepan sin Bogavca, Djuradj sin Dobre, Radivoj sin Branisala, Cvetko sin Vitasa, Udovica Sanana?, Murgas sin Gubca, Vukic sin Radivoja.
domova 39, udovica 1,
neozenjeni: Vukic sin Stepana, Radic sin Dobrila, Dobri sin Vigaca, Milorad sin Murgasa.
domova 4,
[...]
Dzemat Radica, sina Radasina
Spomenuti, Radic sin Raca, Smoljan sin Grubaca, Njegovan sin Grubaca, Vucihna sin Djurasa, Dragisa sin Branka, Dragic sin Bulata, Radoje sin Braje, Pribin sin Braje, Radoje sin Raca, Radonja sin Raca, Stepan sin Radivoja, Herak sin Radivoja, Slavoje sin Djurana, Bozidar sin Klobucara, Vukasin sin Brajana, Matija sin Borja, Ljubeta sin Perovca, Ivanis njegov brat, Dejan sin Stepana, Milorad njegov brat, Radko njegov brat, Vukic sin Stepana, Obrila sin Radoja, Vukosav sin Vukse, Radasin sin Budice, Milorad sin Stepka, Radovan sin Stepka, Miladin sin Stepka, Vukosav sin Obrada, Radoje sin Ivana, Budko sin Radana, Bogdan sin Milana, Vukic sin Radana, Vitan sin Radosava, Ivan sin Radosava, Simir sin Radata, Tihorad sin Radata, Simorad sin Radata, Vitas sin Ivana.
domova 40,
Zimuju u mjestu zvanom Baba.
neozenjeni: Bojak sin Bodice, Vukosav sin Milorada, Strazimir sin Radosava, Dragic sin Stepana, Vukota sin Djurasa.
domova 5,
[...]
Dzemat Heraka Prkovca
Spomenuti, Dragic sin Dobrila, Dragic sin Bogdana, Vukic sin Grgura, Radic sin Mihaca, Rahoje sin Ivana, Radic sin Boroja, Radonja sin Rajana, Vuceta sin Ivanka, Obrad sin Ceroja, Viota sin Tomrlje?, Vukas sin Gojaka, Radic sin Pribila, Vladisav sin Milorada, Vitas sin Milorada, Radivoj sin Dobrila, Dobri sin Pribine, Radovac sin Rosca, Vukic sin Brajka, Radavac sin Radihne, Bozidar sin Nenade.
domova 21,
neozenjeni: Vitomir sin Radice, Radovan sin Radice, Vukmir sin Ivanka, Vukosav brat Obrada, Dabiziv sin Divije, Zan sin Dobrog, Radivoj bratic Radoca,
domova 7,
Mjesto u kojem stanuje spomenuti dzemat je derbend. Posto je veoma opasan, spomenuti nevjernici se obavezuju da cuvaju ovaj klanac (derbend) tako da se ne desi ni na koji nacin steta imetku, zivotu i casti ni muslimanima ni nevjernicima. I koliko god da dovedu ljudi iz vana preko mora, neka zajedno s njima borave i neka daju vlaski porez. Tako je odredjeno i u defteru utvrdjeno. Od spomenutih nevjernika Vuk i musliman vojnuk Husejin, bice odgovorni da na spomenuti nacin cuvaju klanac i nikom ne bude stete. Stanuju u mjestu zvanom Zgura a cuvaju mjesta izmedju Cemerna i Sutjeske. Kolikogod ljudi okupe neka daju vlaski porez i neka su oslobodjeni haraca i ispendze i drugih zakonskih poreza. Stanuju u mjestu zvanom Zgura i mjestu zvanom Damovina?.
[...]
Dzemat Vukica sina Stanoja
Spomenuti, Radic sin Nikole, Dragisa sin Radonje, Vukac sin Marka, Vukic sin Marka, Radosav sin Dobrosava, Radivoj sin Budka, Radosal sin Vukasina, Obrad sin Pokrajca, Stepan sin Obrada, Radko sin Radivoja, Milobrad sin Stepana, Milorad sin Vucine, Bogdan sin Pribine, Gulat sin Dobrasina, Bogic sin Dobrasina, Vitomir sin Radivoja, Radoje sin Milata, Vukoje sin Boguna, Vukota sin Djuradja, Mihac sin Radonje, Radko sin Vice, Vladko sin Vladja, Vukac sin Rudka, Vladic sin Heraka, Milan sin Heraka, Radonja sin Ivke, Radivoj sin Ivke, Radic sin Ivke, Radko sin Ivke, Radosav sin Radoja, Ivan sin Vukmana, Vukac sin Obrada, Cvetko sin Radonje,
domova 34,
Zimuju u mjestu zvanom Krstac
neozenjeni: Vukman sin Pribine, Vukman sin Bogica, Vukac sin Radonje, Zivko sin Radosala, Radosav sin Vladja.
domova 5,
Dzemat Radovana, sina Vukosala
Spomenuti, Pava sin Vukosala, Dudan sin Brala, Vukosav sin Bratoja, Radosav sin Vladka, Stepko sin Brala, Radan sin Brala, Vladko sin Radka, Vukic sin Cvetka, Stepan sin Vrbaka, Radasin sin Djurasa, Radosav sin Brala, Dobrasin sin Rajka, Vukac sin Pribila, Lazor sin Nikole, Vitas sin Vukice, Oliver sin Vukice, Cetica? sin Radovana, Vuksa sin Heraka, Sain sin Ostoje, Radovan sin Radosala, Radic sin Radise, Milovac sin Brajka, Radovac sin Radasina, Radko sin Radasina, Radovan sin Vukice,
domova 26,
Zimuju u polovici mjesta po imenu Bahori a ljetuju u mjestu zvanom Linajska?.
neozenjeni: Vuk sin Vukoja, Milorad sin Radce, Radosav sin Ostoje, Brajan sin Dobrica, Ivan sin Radka.
domova 5,
[...]
Dzemat Radana, sina Novaka
Spomenuti, Ivanis sin Dobrog, Herak sin Obrada, Radasin sin Brajke, Dragoje sin Brajke, Obrad sin Radoja, Smoljan sin Radoja, Dragisa sin Radoja, Radun sin Milica, Vukosav sin Brajke, Vucihna sin Brajke, Jelovac sin Brajke, Radonja sin Dimitra, Tomas sin Vike, Vukac sin Dobrasina, Vukic sin Dobrike, Djurica sin Orkojice?, Ninoje sin Milse, Radko sin Ljubise, Dejan sin Hranislava, Obrad sin Bogdana, Vukac sin Ostoje, Stepan sin Ostoje, Milorad sin Brajana, Glovadil? sin Plavse,
domova 25,
Zimuju u mjestu zvanom Maline i Skrobodna, a ljetuju u mjestu zvanom Korocica.
neozenjeni: Stanko sin Dobrasina, Radosav sin Radula, Radosav sin Ljubise.
domova 3,
[...]
Dzemat vojvode Stepana, sina Stracina
Spomenuti, Ivanis sin Ceracina, Dragic sin Vukse, Vladisav sin Stepka, Milsa sin Rajcina, Radonja sin Rajcina, Vladisav sin Radoja, Vukasin sin Radivoja, Vladko sin Bratula, Radonja sin Bogise, Radko sin Bogise, Branko sin Grubaca, Dobri sin Milaka, Dobrilo sin Milaka, Vladisav sin Radoja, Radonja sin Vukse, Mladus sin Vukse, Ljuboje sin Branka, Milorad sin Dobrila, Stanoje sin Dobrila, Vuksa sin Hlapca, Ilija sin Mijuse, Ljubko sin Vladoja, Radosav sin Radmana, Brajusa sin Radmana, Mihac sin Radmana, Radko sin Vitoja, Dabiziv sin Raska, Vuksa sin Mile, Vukmir sin Vukica, Vukac sin Heraka, Stepan sin Vukica, Prevrsko sin Vucete, Radic sin Povrska, Radic sin Radmana, Radvila sin Radmana, Radosav sin Brvena, Radibrad sin Rajka, Ilija sin Rajka, […]
domova 109,
neozenjeni: Vukasin sin Milse, Milorad sin Dobrila, Dragisa sin Bratula, Zivko sin Bolica, Zivko sin Sube, Vukic sin Gojcina, Tasovac sin Raduna, Brezin sin Radonje, Mihac sin Cesljarice,
domova 9,
[...]
Dzemat Stepana, sina Vukice
Spomenuti, Grubac sin Vidjena, Tvrdko sin Heraka, Radoje sin Brajaka, Radibrad sin Brajaka, Milan sin Pokrajca, Radovac sin Radica, Stanihna sin Kovaca, Milovac sin Vitomira, Vukcin sin Pribine, Ivan sin Grbice, Bradul sin Milorada, Radivoj sin Milorada, Bozidar sin Radonje, Radosav sin Radoja, Dragisa sin Radojka, Stanko sin Radojka, Stanoje sin Radojka, Milsa sin Radivoja, Obrad sin Branusa, Djuradj sin Biovija, Vukosav sin Djuradja, Vladko sin Radmana, Mileta sin Radihne, Bozidar sin Milete, Radonja sin Milete, Radoje sin Milete, Grubac sin Milorada, Marko sin Hlapoja, Vukasin sin Milasa, Vladisav sin Milasa, Radibrad sin Brajana, Ivko sin Jake, Sladic sin Dejana, Dobrilo sin Mirosala, Ljubisa sin Radina, Radic sin Radina, Herak sin Radivoja, Dragic sin Radivoja, Stepko sin Radivoja, Stepan sin Radana, Radonja sin Vukice, Radasin sin Radosala, Radic sin Radosala, Radilo sin Radosala, Radonja sin Radosala, Radivoj sin Bogdana, Vladisav sin Radivoja, Milovac sin Radosala, Radoje sin Vukice, Sisan sin Grubaca, Radoje sin Radosala, Radovan sin Ivke.
domova 53,
Zimuju u mjestima Ljubomir Bratulic i Trnovac, a ljetuju u mjestu zvanom Ravno.
neozenjeni: Radosav sin Sladoja, Vladisav sin Vukosala, Milic sin Radica, Radic sin Stepana, Miroje sin Radosava,
domova 5,
Dzemat Radica, sina Vukice
Spomenuti, Dobri sin Radica, Mirosav sin Radica, Radivoj sin Radica, Radivoj sin Radica, Vukic sin Milse, Stepan sin Heraka, Dobrac sin Radivoja, Radko sin Vukice, Vukasin sin Radosava, Radic sin Radosala, Bogdan sin Rahoja, Branisav sin Rahoja, Radko sin Blaza, Vukac sin Radivoja, Obrad sin Radosala, Radivoj sin Dubravca, Dragic sin Hvaisala, Sisoje sin Radica, Radonja sin Radosala, Smoljan sin Budisala, Nikola sin Budisala, Vukosav sin Budisala, Radko sin Bogavca, Radic sin Bogavca, Radman sin Bogavca, Radovan sin Radasina, Milsa sin Radata, Radonja sin Dejana, Vitomir sin Radonje, Ivko sin Bojila, Obrad sin Radovana, Malko sin Heraka, Radovac sin Bogavca, Radilja sin Radosava.
domova 35,
Zimuju u mjestima po imenu Pahanik i Panik, a ljetuju u mjestu zvanom Javorak.
neozenjeni: Vlado sin Radka, Radic sin Smoljana, Vukosav sin Vukice, Vukan sin Mirosava,
domova 4,
Dzemat Bogdana, sina Crne
Spomenuti, Vuk sin Vitomira, Vukosav sin Rahojice, Vukota sin Vukse, Vukosav sin Mirusa, Vukman sin Ozrena, Dobri sin Radica, Pavko sin Vrabca, Bogdan sin Dobrog, Milos sin Djurasa, Djuran sin Djurasa, Smoljan sin Dobrike, Radila sin Vukosala, Ljubko sin Siska, Bogisa sin Siska, Radibrad sin Siska, Vitoje sin Radovana, Radosav sin Radovana, Rutos sin Radovana, Smoljan sin Radovca, Vladisav sin Grbe, Rajan sin Radovana, Brajak sin Radosala, Radilja sin Hrvajina, Vladko sin Hrvajina, Radoje sin Hrvajina, Radic sin Vukmira, Mirko sin Mirosala, Stepko sin Pokrajca, Ljubisav sin Stepka, Vukasin sin Vukosala, Radic sin Raska, Lukac sin Olivera, Vukasin sin Rajka, Ivan sin Radivoja, Herak sin Radoja, Vukman sin Joke, Vukac sin Joke, Radoje sin Miluna, Radosav sin Radivoja, Milat sin Radivoja, Bozidar sin Prvila, Radilja sin Kucka, Radosav sin Radohne, Radosav sin Milobrada, Radonja sin Brajaka, Radivoj sin Stepka, Milat sin Vladka,
domova 48,
neozenjeni: Radoje sin Brajaka, Radko sin Brajaka, Biloje sin Siska, Mrksa sin Radovca, Radovan sin Mirka.
domova 5,
Dvije trecine sela Sejinovici je zimoviste. Dvije trecine sela Bahori je zimoviste. Selo Zivanj je ljetiste.
[...]
str. 126.
NAHIJA RIDJANI
[...]
Dio dzemata Vuka, sina Hlapca
pripada Gracanici
Brijo sin Vukmana, Radovan sin Bozidara, Vitomir sin Nenade, Milko sin Nenade, Radilja sin Radosala, Niksa sin Nenade, Radonja sin Stanka, Radilja sin Vukse, Ivan sin Vukosala, Stole sin Djuradja, Boguta sin Heraka,
domova 12,
[...]
Dio sela Kucani
Herak sin Radivoja.
[...]
(August 10, 2008 03:01PM)
http://milic.com/montenegro/download/defteri.doc , http://milic.com/montenegro/download/deftercarski1523.doc i http://www.montenegro.org.au/defter_za_cg.html - Branislav Đurđev i Lamija Hadžiosmanović «Dva deftera Crne Gore iz vremena Skender-bega Crnojevića», 2. sveska, Posebna izdanja knj. IX/2, odeljenje društvenih nauka knj. 2./2, ANUBiH, urednik Nedim Filipović, Sarajevo 1973. Ta dva deftera nalaze se, u obliku izvoda, i u knjizi B. Đurđeva «Defteri za Crnogorski sandžak iz vremena Skender-bega Crnojevića».
Prvi defter je namenjen 1521. nakon prikupljanja dažbina i popisa koji je izvršen 1520. godine a možda i ranije. Drugi defter je za 1523. godinu. Pošto se ova dva deftera unekoliko razlikuju, izvršio sam komparaciju (A) i B)) za one delove teksta iz oba deftera gde nailazim na ime Herak.
Rečnik: liva – sandžak; karye – selo; mahalle – mahala; bastine-i – baština; der yed-i – u posedu; zinde = živ; ve – i (veznik); veledes, veled-i o – njegov sin; hali bastine-i – prazna baština; tabi' – koji pripada; tab-i o – pripada istoj nahiji, pripada istom selu. Za ostale nepoznate reči videti navedene linkove.
DVA DEFTERA CRNE GORE IZ VREMENA
SKENDER-BEGA CRNOJEVICA
[5. str.:]
«Kao sto se vidi, u ovom izdanju bice postupljeno nesto drukcije nego prilikom izdanja ovih deftera u izvodima. [fusnota 2 – B. Djurdjev, ''Defteri za Crnogorski sandzak iz vremena Skender-bega Crnojevica'', POF I, 7-22; II, 39-56; III-IV, 349-402]
Lamija Hadziosmanovic je procitala imena posednika kuca i bastina i izradila registre, a takodje se brinula i o tehnickoj pripremi rukopisa ove sveske. Ona je takodje desifrovala i prevela uvodni deo deftera iz 1523. godine.
Kontinuirane tekstove arapskim slovima je napisao magistar Esref Kovacevic, visi strucni saradnik Orijentalnog instituta, kome autori izrazavaju najdublju zahvalnost.
[...]
Citaocu treba obratiti paznju na sledece:
[...]
3) Upis prvog imena u defterima je ime posednika kuce ili bastine, drugo ime je ime njegovog oca;
[...]»
A) [Defter za 1521. godinu: 14. str. (karye-i); 16. str.:]
Karye-i Grbavci (....), mahalle-i Ponari [fusnota 1]
Mahalle-i Crnopetrici (....) [f. 8] tabi'-i o
Niko (Petko?) Vukoje (Vukota?) 53, Djurdje (Djordje) [fusnota 9 – Napisano ...., ali je vjerovatno da je tu pisar zaboravio da povuce kosu crtu kod slova ...] Nikac 53, Jovan Ratko (Radko) 53, Voja (Vuja?) Djurica 53, Martin Djurica 53, Nikolica Borisa 53, Djurica Petro 53, Vuksan Novak (Jovak?) 53, Djuro Ratko (Radko) 53, Jovan Ratko (Radko) 53, Nikola Herak 53, Djuras Ratko (Radko) 53, Djurica Rajic 53, Nikac Petro 53, Radic Nikola 53, Ivan Berisal 53, Vucko ... (? ... Gorjanac?) 53, Radic Vukac 53, Radicko Nikola 53, Rajan (Ratan??) Herak 53, VuksanVukac 53, Bastine-i Sredonja (? ....) der yed-i Niko (Petko?) 53, Bastine-i Djurina der yed-i Pavlo 53, Bastine-i Niko (Petko) der yed-i Pavlo 53, Bastine der yed-i Vuja (Voja?) 53,
f.2v Bastine-i ... (? ... Ljudina ) der yed-i Djurica 53, Bastine-i ... (?... Ljudina?) der yed-i Vuksan 53, Bastine der yed-i Djuro 53, Bastine-i Radic der yed-i Djura 53, Bastine-i Vukoje (Vukota?) der yed-i Djurica 53, Bastine der yed-i Nikac 53, Bastine der yed-i Djurica 53, Bastine-i Ostoja der yed-i Nikola 53, Bastine der yed-i Vucko 53, Bastine-i Ivac der yed-i Radic 53.
Hassa mezra'a-i veled-i Cirne, - hasil 40
Hasa mezra Crnojevica, prihod 40.
Yekun-i hane ma'a bastine: 35
Cizye: 1855
B) [Defter za 1523. godinu: 88. str. (liva-i, karye-i); 89. str.:]
f.11v LIVA-i KARA DAG
Karye-i Grbavci
Mahalle-i Crnopetrici
Vuksan Niko (Petko?), Jovan Ratko (Radko), Vujin Djujica, Nikola Boris, Djuro Petro,
f.12v Vuksan Novak (Jovak?), Djuric Ratko (Radko), Djuras Ratko (Radko), Jovan Tarko (Radko), Nikola Herak, Gvozden Djuric, Vuksan Nikica, Vucko Grban, Djuro Nikac, Nikola Martin, Dabiziv Jovan, Radic Nikola, Bratan (Brajan?) Herak, Bastine-i Bratan (Brajan?) der yed-i Hasan (?) veledes, Hali bastine-i ... 'an yed-i Niko (Petko?) Vukoje (Vukota?), Hali bastine-i Niko (Petko?) 'an yed-i Novak (Jovak?) Ratko (Radko), Bastine-i Nika der yed-i Djura (?) ve Vuksan Novak (Jovak?) ve Djura Rado, Bastine-i Radic Nikola ve Stoja (Ostoja?) der yed-i Nikola ve Nikobrad [ve] Rade Branisav (?), Hali bastine-i Radic Vukic. Hali Bastine-i Niko (Petko) 'an yed-i Jovan. Hali bastine-i Vucko Grbac ve cema'at-i (zajednica) Radic, Hali bastine-i Olic 'an yed-i cema-ati Radic.
Mezra hassa 'an mezari'-i girihtegan ba veled-i Cirne - kit'a - hasil 50.
Mezra hasa. Od njiva begunaca sa Crnojevicem - parcela 1. Prihod 50 (akci).
Hane: 19
Bastine-i ma'mul: 3
Bastine-i hali: 6
A) [Defter za 1521. godinu: 17. str.:]
Karye-i Piranici (...) [f. 13]
Radic Ivan 53. Ivanis Vucko 53, Radohna Vucko 53, Martin Djilj (?) 53, Stanisa (Istanisa) Petro 53, Vucko Herak 53, Vuksan Milak 53, Vukasin Milak 53, Djurdjic Milko 53, Bojko Stjepan (Istepan) 53, Bosko (Bozko?) Nikola 53, Boric Bogdan 53, Bozidar Milorad 53, Tomas Radosav 53, (/ ... Gorjanac?) Djuro 53, Jolic Dano 53, Stjepan (Istepan) Dano 53, Danija (?) Ivan 53, Vuja (Voja?) Borko (Bosko?) 53, Djurdjic Niksa 53, Vuksan Ratko (Radko?) 53, Djuro Ivan 53, Radic (? ... Gorjanac?) 53, Bastine-i Radelja der yed-i Djura 53, Bastine-i Radic der yed-i Radohna 53.
f.3 Bastine-i Vukota (Vukoje?) der yed-i Vuja (Voja?) 53, Bastine-i Ratko (Radko) der yed-i ehl-i karye 53, Bastine-i Radic der yed-i Radohna 53, Bastine-i Nikola der yed-i ehl-i karye 53, Bastine-i Radenka der yed-i ehl-i karye 53, Bastine-i ... (? Ogranak?) der yed-i ehl-i karye 53.
Hassa mezra'a-i veled-i Cirne - hasil 40.
Hasa mezra Crnojevica, prihod 40 (akci).
Hassa gecid-i [fusnota 14 – Gecit je turska rec, ali kao defterski termin stoji ipak u perzijskom izafetu. Tako se postupa i sa nekim drugim turskim recima koje su defterski termini.] veled-i Cirne nam Popovaca (Bobovaca) (?) der ab-i Moraca - hasil 200.
Hasa brod (prelaz) Crnojevica po imenu Popovaca (Bobovaca) na reci Moraci - prihod 200 (akci).
Yekun-i hane ma'a bastine: 31
Cizye: 1643.
B) [Defter za 1523. godinu: 89 – 90. str.:]
f.11v LIVA-i KARA DAG
Karye-i Piranici
Marin Gin (?), Rado Vucko, Vucko Herak, Ivas Vucko, Vukosav Milak, Bojko Stanisa (Istanisa), Bosko Nikola, Djurdjic Milko, Vukasin Selak, Novak (Jovak?) Niksic, Vuksan Ratko (Radko), Vuceta Rajcin, Vojko (Vitko?) Borko (Bozko?), Bojko Djuro, Radic Stjepan (Istepan) Lukac Bozidar, Tomas Radosav, Radic Grbajica, Jovan Bogolica, Petrija Stalic (Istalic), Boric Bogdan, Bastine-i Radic Milko der yed-i Vukasin veled-i Vucko, Bastine-i Ratko (Radko) der yed-i Vojko (Vitko) veled-i Vuksan, Bastine-i Nikola der yed-i ehali karye, Bastine-i Radenka der yed-i ehali karye.
Mezra'a-i hassa veled-i Cirne - hasil fi sene 250.
Hasa mezra Crnojevica - prihod godisnje 250 (akci).
Hassa gecid-i veled-i Cirne be-mukabele-i karye-i mezbure der ab-i Moraca - hasil fi sene 200. Zabljak kal'asiyle karye-i mezbure mabeyninde olan kura halkindan kendu maslahatlerine gecmek icin maktu' veriler.
Hasa prevoz (brod) Crnojevica prema spomenutom selu na reci Moraci. Prihod godisnje 200 akci. Stanovnici sela koja su izmedju tvrdjave Zabljaka i spomenutog sela daju odsekom za prelaz radi svojih poslova.
Hane: 21
Bastine-i ma'mul: 4
A) [Defter za 1521. godinu: 19. str.:]
Karye-i Kornet (....)
Vukas Niksa 53, Vuksan Radosav 53, Dabiziv Pavlo 53, Pavle ...( ...?) [fusnota 20 – Mozda ovdje i u slijedecem pise .... (bez dijakritickih tacaka), a mozda je pisar zaboravio da stavi kosu crtu iznad ..., pa se mozda mora citati ... (bez dijakritickih tacaka).] 53, Bozidar ... ( ...?) 53, Pavle Niko (Petko?) 53, Ivan Brajic (Bratic) [fusnota 21 – Pise ... (bez dijakritickih tacaka), a to se moze procitati i Bratic, a mogu se napraviti i mnoge druge kombinacije.] 53, Oliver Niko (Petko?) 53, Radosav Niko (Petko?) 53, Ivan Pavlo 53, Vukman ... ( ...) 53, Vukosav Djuras 53, Pavle Vuksal 53, Bogdan Vuksal 53, Ljes Djurdje (Djordje) 53, Vlad Djurdje (Djordje?) 53, Stjepan (Istepan) Djurdje (Djordje?) 53, Andrija Nikola 53, Ivanis Nikola 53, Marko Radelja 53, Lazar Andrija 53, Vuksan Ilija 53, Niko (Petko?) Gojcil 53, Niko (Petko?) Nikola 53, Herak Vojko (Vitko?) 53, Bratan (Brajan?) Radosav 53, Novak (Jovak?) Radosav 53, Ratko (Radko) Radosav 53, Ivanis Stjepan (Istepan) 53, Niko (Petko?) Bako (Tako?) 53, Rasko Djurko 53, Radosav Lukac (Ikac?)53, Djuro Kaludjer [fusnota 22 – Da ovdje nije rijec o monahu nego da je to ime ili nadimak Djurova oca, vidi se po tome sto se u ovom defteru monah oznacava arapskim r a h i b, i jos po tome sto monah ne moze nositi ime Djuro.] 53, Radonja Ilija 53, Radic Danko 53, Bastine-i Dobrilo der [yed-i] Vukas 53, Bastine-i Nikola der yed-i Vukas 53, Bastine der yed-i Vukas 53, Bastine-i Oliver der yed-i Vukas 53, Bastine-i Vesko der yed-i Radic 53, Bastine-i Djurdje (Djordje?) der yed-i Vlad 53, Bastine der yed-i Andrija 53, Bastine der yed-i Vuksan 53, Bastine der yed-i Djurdjevic [fusnota 23 – Tesko je reci da li se ovdje radi o porodica ili bratstvu.] 53, Bastine der yed-i Niko (Petko?) 53, Bastine-iDjuras ... (? ... Nagavica?) 53.
Yekun-i hane ma'a bastine: 50
Cizye: 2650.
B) [Defter za 1523. godinu: 97. str.:]
f.11v LIVA-i KARA DAG
Karye-i Kornet
Mahalle-i Ilici [f. 17]
Vlatko (Ivladko) Djurdjo (Djordjo?), Stjepan (Istepan) Djurdje (Djordje?), Ljes Djurdje (Djordje?), Andrija Nikola, ... ( ...?) Nikola, Vuksan Ilija, Niko (Petko) Gojcin, Radonja Ilija, Djuric Kaludjer, Radic Danko, Radmil Nikac, Novak (Jovak?) Radisav, Ratko (Radko) Radisav, Stjepan (Istepan) Niko (Petko?), Radislav Lukac, Nikola Bratan (Brajan?), Niko (Petko?) Nikola, Radislav Stjepan (Istepan), Herak Vojko (Vitko?), Djurdje (Djordje?) Rasko (Rasko?), Bastine-i Herak der yed-i Djuras Djurdje (Djordje?), Bastine-i Pavlo veled-i Oliver der yed-i ... ( ...?) veled-i Djurdje (Djordje?), Bastine-i Lazar Andrija der yed-i Vuksan veled-i Ilija, Bastine-i Janko ve Latko veledani Andrija der yed-i Vukasin veled-i Ilija.
Hane: 20
Bastine-i ma'mul: 4
A) [Defter za 1521. godinu: 21 – 22. str.:]
Karye-i Komani Gornji
Radic Stjepan (Istepan) 53, Radin Stjepan (Istepan) 53, Stjepan (Istepan) Radic 53, Drago Rasko (Rasko?) 53, Petro Stjepan (Istepan) 53, Radosav Niko (Petko?) 53, Vitko (Vojko?) Ratko (Radko) 53, Djujko Nikola 53, Vuk Lujko 53, Vukas Lujko 53, Medojica (?) Boric 53, Radosav Stjepan (Istepan) 53, Ratko (Radko) Radojica 53, Ratko (Radko) Nikola 53, Radonja Nikola 53.
f.6 Vukin Moleta (Milija?) 53, Djuro Pejan (?) 53, Djuro Stanko (Istanko) 53, Jolica (?) Stjepan (Istepan) 53, Stjepan (Istepan) Rako 53, Radosav Bojko 53, Radojica Bojko 53, Vukman Bojko 53, Radosav Stjepan (Istepan) 53, Bozidar Stjepan (Istepan) 53, Radonja Bogdan 53, Milko Radenko 53, Bozidar Vojin (?) 53, Djurdjica Andrija 53, Dabiziv Vojin (?) 53, Nikola Vucerina 53, Bratan (Brajan?) Djurina (Djurija?) 53, Lulica Borko (Bozko?) 53, Radojica Dimitrije 53, Vuksan Andrija 53, Durina (Djurija) Andrija 53, Vukac Nikola 53, Radic Lukac (Ikac?) 53, Pavle Dimitrije 53, Radivoj Kaludjer 53, Radovan Kaludjer 53, Radosav Srb (?) 53, Radovan Ilija 53, Djuka Radinja 53, Radic Radelja 53, Djuro Vuk 53, Petar Zogo (?) 53, Bozidar Radosav 53, Jovan Radic 53, Vuksan Bojko 53, Nikolica Ratko (Radko) 53, Radojica Bojko 53, Nikola Borina 53, Luka Dobrinja 53, Radelja Dobrinja 53, Radic Dobrinja 53, Radosav Niksa 53, Stjepko (Istyepko) Radelja 53, Bratan (Brajan?) Stako (?) 53, Ivanis Niksa 53, Ratko (Radko) Vukoje (Vukota?) 53, Lalica Danko 53, Vukac Ostoja 53, Radosav Ivanis 53, Bastine-i Vlatko der yed-i Drago 53, Bastine-i Djuras der yed-i Jolic 53, Bastine-i Mihalj der yed-i Radelja 53, Bastine- Maric (?) der yed-i Radovan 53, Bastine-i Dabovic (Danovic?) der yed-i Stjepko (Istyepko) 53, Bastine-i Milosevic der yed-i Vukac 53, Bastine-i Herak (der yed-i) zinde 53, Bastine-i Radonja zinde 53, Bastine-i Stjepan (Istepan ) zinde 53, Bastine-i Mileta (Milija) zinde 53, Bastine-i Ivan der yed-i Radosav 53, Bastine-i Bercetic (?) der yed-i Bregun (?) 53, Bastine-i Bercetic (?) der yed-i Bregun (?) 53,
Hassa mezra'a-i girihtegan ba veled-i Cirne ber vech-i nisf - hasil 80.
Hasa mezra begunaca sa Crnojevicem. Napolicom prihod 80 (akci).
Hassa bag-i girihtegan ba veled-i Cirne ber vech-i nisf - hasil 30.
Hasa vinograd begunaca sa Crnojevicem. Napolicom prihod 30 (akci).
Hassa cayir-i girihtegan ba veled-i Cirne - hasil 60.
Hasa livada begunaca sa Crnojevicem. Prihod 60 (akci).
Yekuni hane ma'a bastine: 78
Cizye: 4134.
B) [Defter za 1523. godinu: 95 – 96. str.:]
f.11v LIVA-i KARA DAG
Karye-i Komane Gornje
Radic Stjepan (Istepan), Radin Stjepan (Istepan), Stanisa (Istanisa) Radic, Drago Rasko (Rasko?), Petrija Stjepan (Istepan), Veljko Ratko (Radko), Djuric Niko (Petko?), Radinja Niko (Petko?), Vukas Bojko, Herak Gvozden, Radisav Nika, Ratko (Radko) Radic, Radisav Miljo, Bogdan Radic, Vukca Stoja (Ostoja?), Ivan Vukin, Radonja Djujko, Djura Stanko (Istanko), Jolica Stanisa (Istanisa), Bogimir (?) Bojko, Radisav Bojko, Stjepan (Istepan) Radonja, Radisav Stjepan (Istepan), Radonja Bogdan, Obrad Bozidar, Nikola Radenko, Lozo (?) Radenko, Djuro Andrija, Nikola Vuceta, Dabiziv Vulin, Radic Dimitrije, Jolica Borko (Bozko?), Stanisa (Istanisa) Djureta, Pavlija Dimitrije, Radovan Kaludjer,
f.17v Radisav Djuro, Radic Leka, Radisav Ilija, Petrija Zivorin, Radic Radelja, Bozidar Radisav, Ivan Radic, Vuksan Bojko, Nikola Radisav, Radic Bojko, Radic Stano (Istano), Radisav Nikola, Bozidar Milis, Radelja Dobro, Lukac Dobro, Stjepko (Istyepko) Ratko (Radko), Radan Niksic, Radic Dobrinja, Bozidar Vulin, Nikola Vuca, Radic Bojko, Vucko Ratko (Radko), Nikolica Ratko (Radko), Radelja Ivanis, Radisav Rasko (Rasko?), Bozidar Stijak (Istiyak), Milko Radenko, Djurin Bogdan, Niko (Petko?) Vukic, (sa strane upisani) Pavlo Gojko, Djuro Stano (Istano?), Nisf-i bastine-i Zogo (Rogo?) der yed-i Vuleta (Vulija?) Djuro ve Vuk Drago, Bastine-i Miladin der yed-i Drago ve Durasko, Hali bastine-i Vuk Bojko, Bastine-i Djura Stanisa (Istanisa) [ve] Bogolica veled-i Stjepan (Istepan), Bastine-i Mihalj der yed-i Bogolica Borko (Bozko?) ve Radic Radelja, Bastine-i Vuksan ve Djura veledani Andrija der yed-i Nikola veled-i Vukic, Bastine-i Radkolica (?) der yed-i Radasin, veled-i Dobrinja, Hali bastine-i Radin Kaludjer, Bastine-i Dano der yed-i Stjepko (Istyepko) veled-i Radelja, Hali bastine-i Lalic veled-i Danko Ratko (Radko), Bastine-i Vucko veled-i Milos der [yed-i] Vukic Stoja (Ostoja?), Bastine-i Radislav Ivas der yed-i Tomas Dobrinja, Bastine-i Herak der yed-i veledes, Bastine-i Radonja Branko (Brajko, Bratko?) der yed-i Bozidar veled-i Radisav, Bastine-i Stjepko (Istyepko) Stano (Istano) der yed-i Radovan Kaludjer, Bastine-i Radislav der yed-i Nikola, Bastine-i Prcic (? ...) der yed-i cema'at-i Bregun, Bastine-i Prcic (?) diger (drugi) der yed-i cemaat-i Bregun.
Hassa mezre'a-i girihtegan ba veled-i Cirne- hasil 300.
Hasa mezra begunaca sa Crnojevicem - prihod 300 (akci).
Hassa bag-i girihtegan ba veled-i Cirne - ber vech-i nisf - hasil 30.
Hasa vinograd begunaca sa Crnojevicem - napolicom - prihod 30 (akci).
Hassa cayir-i girihtegan ba veled-i Cirne - hasil 90.
Hasa livada begunaca sa Crnojevicem - prihod 90 (akci).
Hane: 66
Bastine-i ma'mul: 15 (od toga jedna polubastina)
Bastine-i hali: 3
A) [Defter za 1521. godinu: 24. str.:]
Karye-i Djedjeza
Ivan Radosav musellem, Vuk Radosav 53, Radic Radosav 53, Vuceta Pokrajica (?) 53, Ratan (Rajan?) Stjepan (Istepan ) 53, Herak Djurko 53, Rasko Djurko 53, Djuric Vasilj 53, Milic Bor (?) 53, Bastine-i Bo[z]idar [der yed-i] zinde 53.
Yekun-i hane ma'a bastine: 9
Cizye: 477.
B) [Defter za 1523. godinu: 98. str.:]
f.11v LIVA-i KARA DAG
f.19v Karye-i Djedjeza
Ivan Radisav, [fusnota 20 – Ovde uvedeni Ivan Radisav je ista licnost kao i prvi uvedeni u proslom defteru Ivan Radisav, ali je on onde uveden kao muselem, a ovde nije.], Vukoslav Vuk, Radic Radisav, Radic Vuceta, Dabiziv Bratan (Brajan?), Djuric Vasil, Niko (Petko?) Borko (Bozko?), Vojko (Vitko?) Herak, Radisav Rasko (Resko?).
Hane: 9
A) [Defter za 1523. godinu: 91 – 92. str.:]
f.11v LIVA-i KARA DAG
Karye-i Lesnjani Stanjevici [Defter za 1521. godinu: 18. str.: fusnota 16 – Stanjevici su upisani kod Bolice, a poznati su kao staro naselje u Ljeskopolju (A. Jovicevic, ''Zeta i Ljeskopolje'', 446).]
Vukman Djurdjo (Djordjo?) musellem, Radislav Bogdan musellem, Djuro Bogdan, musellem, Vlatko (Ivladko) Bogdan musellem, Radelja Bogdan musellem, Radislav Nikola, Radic Nikola, Dabiziv Stjepanko (Istyepanko), Radonja Djura, Vuksan Vucin, Radislav Mudrina (?), Vuk Bogdan, Marko Marko, Djuro Rajusa (?), Stipanja ( Istipana) Rajusa (?), Radic Vuksan, Djuric Rades, Ratko (Radko) Ivan, Djuro Vucerin, Radic Radisav,
f.14 Veljko Milic, Vuk Vukman musellem, Radislav ... (Karamijo?), Danic ... (Karamijo?), Stjepan (Istepan) ... (Karamijo?), Danko Branko (Brajko, Bratko?), Radonja Branko (Brajko, Bratko), Niko (Petko?), Nisif-i bastine-i Ratko (Radko) der yed-i Vucic Vuk, Jolica Cejo (?), Djurdje (Djordje?) Stjepan (Istepan), Ratko (Radko) Djurdje (Djordje), Djuric Radenko, Djuro Lazar, Niko (Petko?) Borko (Bosko?), Bozidar Borko (Bozko?), Danko Vulica, Radic Vulicic, Djukic Stjepko (Istyepko), Mika Pavlo, Radic Oliver, Nikola Vuksan, Radiman Bojic, Vukasin Oliver, Danko Leka, Djura Leka, Lazar Lavinko, Vuceta Stjepko (Istyepko), Bastine-i Djukan der yed-i Djurko Vuksan, Bastine-i Nikola der [yed-i] Ahmed, veledes.Bastine der yed-i Radovan Ljes [ve] der yed-i Djurina (Djurija?) ve Danko, Bastine-i Djurko der yed-i Radenko, Bastine-i Marko der yed-i Radislav Mudrisa, Hali bastine-i 'an yed-i Djurdje (Djordje?) Stjepan (Istepan), Nisf-i bastine-i Ratko (Radko) der yed-i Danko, Bastine-i Radonja veled-i Bojic der yed-i hod (u posedu istog), Bastine-i Bogis der yed-i Radic Radislav ve Ratko (Radko) Ivan, Bastine-i Bora (Boza) der yed-i Radosav ve Bogdan, Bastine-i Herak Radosav der yed-i Radosav ve Bogdan,
Hassa cayirlar zikr olan karye ile karye-i Lesnjani Desici ve karye-i Lesnjani Kornet arasinda Lusko Polje nam davar otarilir korudur. Bazi bicilir - hasil 110.
Hasa livada. Izmedju pomenutog sela i sela Lesnjani Desici i Lesnjani Kornet lug je po imenu Lusko polje u kome se napasa stoka. Nesto od toga se kosi. - Prihod 110 (akci).
Hassa mezra'a-i veled-i Cirne - hasil 180.
Hasa mezra Crnojevica - prihod 180.
Hassa cayir-i veled-i Cirne ... (...) [fusnota 4 – Vidi prim. 19 kod prvog deftera. > prim. 19: Nije jasno da li je tas u znacenju kamen ili je dio imena livade. U TKA 417: ....] demekle ma'ruf olan yerde Siroka ... (Brada? ...?) ve Blatista derler - hasil 160.
Hasa livada Crnojevica na mestu po imenu ... a zove se siroka (Brad[a]?) [f. 5] i Blatista. Prihod 160.
Musellem: 6
Habe: 40
Bastine-i ma'mul: 11 (od toga dve polubastine)
Bastine-i hali: 1
A) [Defter za 1521. godinu: 25. str. (nahija); 28. str.:]
NAHIJA ZUPA
Karye-i Vranici
Vukmir Ratko (Radko) 53, bive Todora 53, Nikola Vojko (Vitko) 53, Djuro Vuk 53, Ratko (Radko) Radovan 53, Danic Djurdje (Djordje) 53, Luka Vuceta 53, Nikola Vukosav 53, Milko Dabiziv 53, Djuro Bogdan 53, Vukasin Miran (?) 53, Milorad Branko (Brajko, Bratko?) 53, Dabiziv Milisa 53, Stjepan (Istepan) Djuric 53, Vukosav Djurdje (Djordje) 53, Ljes Gojcin 53, Nikola Gojcin 53, Petar (?) Gojcin 53, Herak Nikola 53, bive Milica 53, Radosav Ratko (Radko) 53, Bratan (Brajan?) Petro 53, Radelja Stjepan (Istepan) 53, Nikac Stjepan (Istepan) 53, Vuceta Ivanis 53, Radic Vujadin 53, Bastine-i Vukosav der yed-i Vukmir 53, Bastine-i Vukasin zinde 53, Bastine-i Nikola der yed-i Vuksan 53, Bastine-i Nikola der yed-i Herak 53, Bastine-i Stjepan (Istepan) der yed-i Herak 53.
Yekun-i hane ma'a bastine: 31
Cizye: 1643.
B) [Defter za 1523. godinu: 104. str.:]
f.24 NAHIYE-i MALONSICI
Karye-i Malonsici, mahalle-i Vranici [pretpostavljam da je mesto Vranići bilo selo (''karye'') dok je bilo u nahiji Župa a kada je administrativno prešlo u nahiju Malonšići postalo je mahala podređena selu Malonšići – hijerakul]
Vukomir Ratko (Radko), Djuro Vuk, Dragisa Vuksal, Radic Vujac, Vuksan Ivan, Vukasin Luka, Ivan Nikola. Vukosav Djuric, Vukasin Vuk, Bozidar Herak, Lesic (?) Gojcin, Dabiziv Milisa, Radelja Stanisa (Istanisa), Bastine-i Vukosav Ratko (Radko) der yed-i Vukomir, Hali bastine-i Nikola Vojko (Vitko?), Hali bastine-i Ratko (Radko) Radovan, Hali bastine-i Danic Djurdje (Djordje?) 'an yed-i Vukomir veled-i Ratko (Radko), Hali bastine-i Vukas, Bastine-i Vukodrag der yed-i Vukasin Joka ve Ivan Nikola, Hali bastine-i Milivoj Dabiziv, Hali bastine-i Vukasin Miran (?) 'an yed-i ehali-i karye (od poseda stanovnika sela), Hali bastine-i Milorad Branko (Brajko, Bratko?), Hali bastine-i Stjepan (Istepan) Djuric, Bastine-i Nikola [ve] Vujin (Vojin?) veledani Gojcin der yed-i Ljes, Bastine-i Stojo (Istoyo) ve Stjepan (Istepan) veledani Nikola der yed-i Bozidar veled-i Herak, Hali bastine-i Radosav veled-i Ratko (Radko), Hali bastine-i Nikac Vuksan,
f.24v Bastine-i Vuceta veled-i Ivanis der yed-i Zivko veled-i Ratko (Radko).
Hane: 13
Bastine-i ma'mul: 5
Bastine-i hali: 10
A) [Defter za 1521. godinu: 28. str.:]
NAHIYE-i MALONSICI
Mahalle-i Kosic tabi'-i o
Nika Boja musellem, Djuro Radovan 53, Vuceta Radovan 53, Lako Nika 53, Nikola Nika 53, Vukac Niksa 53, bive Milica 53, Ratko (Radko) Vukoje (Vukota?) 53, Vuk Vuk 53, Petro Vuk 53, Vuksan Vuk 53, Vuceta Vuk 53, Vujadin Radasin53, Herak Radasin 53, Radovan Milorad 53,
f.11 Djuro Duka 53, Marko Duka 53, Bastine-i Djurdje (Djordje?) der yed-i Nika 53, Bastine-i Vuk der yed-i Nika 53, Bastine-i Stjepan (Istepan) zinde 53.
Yekun-i hane ma'a bastine: 19
Cizye: 10007.
B) [Defter za 1523. godinu: 104. str.:]
NAHIYE-i MALONSICI
Karye-i Kosici 'an mehallat-i (od mahala) Malonsici
Ratko (Radko) Vukoje (Vukota?), Vuceta Vukodrag, Radic Vuksa, Vuksan Vukodrag, Vujica Vukasin, Radosav Pavlo, Vuksan Niko (Petko?), Nikola Nika, Herak Radas, ... (...?) Radas, Djuro Duka, Marko Duka, Dimitrije Niko, Vukoman Djuro, Bastine-i Djurdje (Djordje?) Lazar der yed-i Vuksan Nika.
Hane: 14
Bastine-i ma'mul: 1
A) [Defter za 1523. godinu: 106 – 107. str.:]
NAHIYE-i MALONSICI
f.26v Karye-i Zor (...) [f. 42]
Vuksan Radic, Djuro Nikola, Radosav Radusko, Stjepan (Istepan) Radunko (?), Herak Nikola, Djuras Petro, Radan Janko, Marko Jovan, Radic Jovan, Hali bastine-i Stjepko (Istyepko) Radovan, Bastine-i Punisa (?) der yed-i Dragisa Radosav, Hali bastine-i Stjepan (Istepan) (neprocitano), Bastine-i Djurce Galic der yed-i Marko Jovan, Bastine-i Miljko Petran, Bastine-i Djuras Radun der yed-i Djuras Petro, Bastine-i Radonja Dimitrije der yed-i Herak veled-i Vukas, Bastine-i Ivanica Stoja (Ostoja?) der yed-i Vuksan Radic.
Hane: 9
Bastine-i ma'mul: 5
Bastine-i hali: 2
A) [Defter za 1521. godinu: 32. str.:]
f.13 NAHIYE-i PLJESIVCI
Mahalle-i Povije, tabi'-i o
Radosav Vulija (Vuleta?) 53, Vuk Radelja 53, Ivan Djurdje (Djordje?) 53, Herak Djurdje (Djordje?) 53, Vuk Stjepan (Istepan) 53, Vuk Radosav 53, Nikola Djurin 53, Radovan Djurin 53, Radonja Djurin 53, Bogdan Ivan 53, Radic Lukajac (?) 53, Bogdan Bogavac 53, Stjepan (Istepan) Radun 53, Stoja (Istoya) Radosav 53, Mitrilo Radovan 53, Radovan Bogdan 53, Radosav Bogavac 53, Radonja Radovan 53, Nikola Radovan 53, Radic Radovan 53, Vuksan Radun 53, Radonja Bratan (Brajan?) 53, Bastine-i Bozidar der yed-i Radosav 53, Bastine-i Vukasin der yed-i Radivoj 53.
Yekun-i hane ma'a bastine: 24
Cizye: 1272.
B) [Defter za 1523. godinu: 108. str.:]
f.27v NAHIYE-i PLJESIVCI
Karye-i Povije
Radisav Vulija, Vuk Ratko (Radko), Radic Lukac, Radovan Djurin, Radislav Nikola, Radic Radisav, Vuk Stjepan (Istepan), Nikola Bogdan, Pejo Radovan, Vukosav Radonja, Ivan Djuric, Vuk Herak, Vukosav Radosav, Radic Radovan, Rasko (Rasko?) Radonja, Bastine-i Bozidar der yed-i Radislav.
Hane: 15
Bastine-i ma'mul: 1
A) [Defter za 1521. godinu: 33. str.:]
NAHIYE-i PLJESIVCI
Mahalle-i Zagorak tabi'-i o
Stjepan (Istepan) Radovan 53, Pavle Rasko (Rasko?) 53, Radosav Gostis (?) 53, Stjepan (Istepan) Ivan 53, Vuk Rajno 53, Vito Branko (Brajko, Bratko?) 53, Radonja Radoman 53, Vojko (Vitko?) Nikola 53, Vuksan Stjepan (Istepan) 53, Vulica Stjepan (Istepan) 35, Stjepan (Istepan) Djuras 53, Vuceta Radovan 53, Radonja Kojin 53, Niko (Petko?) Petro 53, Stjepan (Istepan) Pavlo 53, Bozidar Gorjanac 53, Nikola Dabor (?) 53, Nika Dragisa 53, Herak Vojko (Vitko?) 53, Bozidar Vojko (Vitko?) 53, bive Jela 53, Vukosav Vuk 53, bive Ivana 53, Vukas Strahinja 53, Jovan Djuric 53.
f.14v Branko (Brajko, Bratko?) Pavlo 53, Bastine-i Radovan der yed-i Vuk 53, Bastine der yed-i Miloje 53, Bastine-i Radonja der yed-i ... 53, Bastine-i Vuceta der yed-i Nikola 53.
Yekun-i hane ma'a bastine: 30
Cizye: 1590.
B) [Defter za 1523. godinu: 109. str.:]
f.27v NAHIYE-i PLJESIVCI
Karye-i Zagorak
Radonja Ivan, Radisav Radonja, Vukas Radovan, Vuksan Stjepan (Istepan), Stanisa (Istanisa) Pavlo, Radic Vasko musellem, Radonja Lolisa, Stjepan (Istepan) Djurin, Bozidar Grubac (Grujac?), Vukosav Nikola, Niko (Petko?) Dragisa, Vuleta Ivanis musellem, Vukas Strahinja (Istrahinja), Bozidar Vuk, Radisav Vukosav, Radonja Radin, Stjepan (Istepan) Radun musellem, Pavlo Rasko (Rasko?) musellem, Stjepan (Istepan) Jovan, Hali bastine-i Vuja (Voja?) Branko (Brajko, Bratko?),
f.28v Bastine-i Vulic Stjepan (Istepan) der yed-i Vuksan veled-i Stjepan (Istepan), Bastine-i Vojko (Vitko?) Nikola der yed-i Vukas Radovan, Hali bastine-i Herak ve Nika (Petko?) Djurica (?), Bastine-i Vuksal Vuk der yed-i Olivera, Hali bastine-i Jovas Boran (Bozan?), Hali bastine-i Branko (Brajko, Bratko?) Pavlo.
Musellem: 4
Hane: 15
Bastine-i ma'mul: 3
Bastine-i hali: 4
A) [Defter za 1521. godinu: 34. str.:]
NAHIYE-i PLJESIVCI
Mahalle-i Hrskovic (Hrckovic ?) [fusnota 55 – ''Basvekalet arsivi (Istanbul), Tapu defterleri, Nr. 499'': ..... Herackovici.] ( .... ili ....?), tabi'-i o
Branko (Brajko, Bratko?) Vucko 53, Djurdje (Djordje) Vucko 53, Ivanis Bogdan 53, Vucko Bogdan 53, Nikola Herak 53, Radonja Branko (Brajko, Bratko?) 53, Radosav Djurdje (Djordje?) 53, Nikola Branko (Brajko, Bratko?) 53, Bastine-i Danic (?) der [yed-i] ehl-i karye 53, Bastine-i Danic (?) der [yed-i] ehl-i karye 53, Bastine-i Vuk der yed-i Nikola 53, Bastine der yed-i Vojko (Vitko?) 53, Bastine-i Nikola der yed-i Stjepan (Istepan) 53, Bastine-i Petro der [yed-i] Djurija (Djurina?) 53, Bastine-i Nikola der [yed-i] Latinko 53, Bastine-i Stjepan (Istepan) der yed-i Vujadin 53, Bastine der yed-i Radovan 53, Bastine-i Ala'ddin [fusnota 56 – Tesko je reci da li je ovde muslimansko ime ili ime Aladin, koji postoji u Crnoj Gori. Vidi prim. 60.] 53,
Yekun-i hane ma'a bastine: 18
Cizye: 954.
B) [Defter za 1523. godinu: 109 – 110. str.:]
f.27v NAHIYE-i PLJESIVCI
Karye-i ... ( ...?) [fusnota 47 – Mozda pise ovde i: .... Vidi prim. 55 kod prvog deftera. > prim. 55: TD 499: ..... Herackovici.]
Branko (Brajko, Bratko?) ... (...?), Herak Djurdje (Djordje?), Vojko (Vitko?) Bogdan, Vucko Niko (Petko?), Nikola Branko (Brajko, Bratko?), Radonja Branko (Brajko, Bratko?), Bastine-i Vuk der yed-i Nikola veled-i Radonja, Hali bastine-i 'an yed-i Vojko (Vitko?) Ugljesa, Bastine-i Nikola ve Vule der yed-i Stjepan Stoja (Ostoja?), Bastine-i Petro der yed-i Djuro, Bastine-i Nikola der yed-i Latinko (?), Hali bastine-i Stjepan (Istepan) 'an yed-i Vujadin, Hali bastine-i 'an yed-i Radovan, Hali bastine-i Ala'ddin.
Hane: 6
Bastine-i ma'mul: 4
Bastine-i hali: 4
A) [Defter za 1521. godinu: 34 – 35. str.:]
NAHIYE-i PLJESIVCI
Karye-i Ozrihnici [f. 57]
Janko Delan (?) musellem, Bozidar Selak 53, Duka Radic 53, Vuksan Radic 53, Andrija Bozidar 53, Radivoj Ratko (Radko) 53, Nikolica Vukic 53, Radivoj Milko 53, Drago Danic 53, Oliver Oko (Ivko?) 53, Karadjoz Kovac (58) 53, Ivko Radelja 53, Radonja Radelja 53, Radic Borisko 53, bive Janka 53, Todor Bogdan 53, Nikola Vlatko (Vladko) 53, Rasko (Rasko) Radin 53, Bojko Djuro 53, Cavus (?) Djurko 53, Vidajac (?) Petricko 53, Radic Vukosav 53, Branimil (Bratimil?) Bogdan 53, Radosav Herak 53, Vojko (Vitko?) Djurdje (Djordje?) 53, Stjepan (Istepan) Djurdje (Djordje?) 53, Djuro Stjepan (Istepan) 53, Bogdan Stjepan (Istepan) 53, Vuk Palic (?) 53, Bogavac Danko 53,
f.15v Milak Dabiziv 53, Batric Vlad 53, Djuro Bojko 53, Bratic Branimil (Bratimil?) 53, Radovan Radojica 53, Vuksan Zuja (?) 53, Vidjac (?) Radun 53, Vidjac (?) Vuksan 53,
Yekun-i hane: 37
Cizye: 1961.
B) [Defter za 1523. godinu: 111. str. (nahije-i); 122 – 123. str.:]
f.30v NAHIJE-i CETINJE [f. 50]
Karye-i Kcevo nam-i diger (drugo ime) Ozrihnici
Bogdan Stjepan (Istepan), Ivan Vukic, Dragic Dragic, Djuro Bojko, Radovan Radonja, Vukosav ... (...?), Cavis Djurko, Radisav Godica, Nikola Vlatko (Vladko), Djurdjija (Djordjija?) Cavis, [fusnota 65 – Tako je napisano.] Todor Bogdan, Bratic Bratimil, Vuja (Voja?) Baltic (?), Nikola Bogavce, Bozidar Selak,
f.41 (fi tetimme-i karye-i Kcevo nam-i diger Ozrihnici - u nastavku sela Kceva ili Ozrihnici) Vuk Radic, Djuro Stano (Istano), Radovan Dabiziv, Bastine-i Janjo (?) Vlado (Ivlado) der yed-i zenes (u posedu njegove zene), Hali bastine-i Vukosav Radic, Hali bastine-i Andrija Bozidar, Hali bastine-i Oliver Ivko, Hali bastine-i Zivko Radinja, Hali bastine-i Nika Janko, Hali bastine-i Bojko Djuro, Hali bastine-i Vidac Herak, Hali bastine-i Radic Vukas, Hali bastine-i Radislav Herak, Hali bastine-i Vojko (Vitko?) Djurdje, Hali bastine-i Batric Vlatko (Vladko), Hali bastine-i Vuksan Zuja (?), Hali bastine-i Todica Radovan, Hali bastine-i Stjepan (Istepan) Djurdje (Djordje?), Bastine-i Kovac der yed-i Kara Goz, [fusnota 66 – Ovo bi pokazivalo da je Kara Goz muslimansko ime. Da li mu je otac bo kovac ili se zvao Kovacevic, ne moze se tacno reci. Vidi prim. 58 kod prvog deftera. > prim. 58: Pise: ...., sto se moze citati ... . To citanje je donekle hipoteticno. Ali, ako se tako desifruje, ako se to citanje primi kao tacno, ostaju, ipak, pitanja: Da li je "Karagoz" ime ili nadimak jednog muslimana, ili je to na turski preveden nas izraz "crnooki"? Da li "Kovac" znaci da je "Karagoz" kovac ili mu je otac bio kovac, ili mu je prezime Kovacevic. Uporedi prim. 66 kod drugog deftera.]
Hane: 18
Bastine-i ma'mul: 2
Bastine-i hali: 14
A) [Defter za 1521. godinu: 40. str.:]
f.27v NAHIYE-i PLJESIVCI
Karye-i Njegusi, mahalle-i Radicevici [f. 73]
Aleksa Bozidar musellem [fusnota 74 – To je od Njegusa knez Aleksa Bozidarevic, koji je upisan takodje u napred spomenutoj povelji i kod Sanuta kao Conte Alexandro di Montenegro, Conte Alesa dila Montagna Nigra i Conte Alexa de Negusi de Montenegro (vidi i sv. I, 38, 42-43).], Bogdan Radovan 53, Petro Aleksa 53, Stjepan (Istepan) Djuro 53, Aleksa Djuro 53, Stjepko (Istyepko) Vojko (Vitko?) 53, Radic Radun 53, Lalija Vojko (Vitko?) 53, Djurdje (Djordje?) Radovan 53, Vojko (Vitko?) Stjepan 53, Radic Ratko (Radko) 53, Aleksa Mihajac 53, Vukic Radic 53, Vukas Djurdje 53, Radosav pop 53, Vucic Todor 53, Vuceta Branko (Brajko, Bratko?) 53, Djuro Ratan (Rajan?) 53, Nikola Miljo 53, Vucic Branko (Bratko, Brajko?) 53, Vucko Bojko 53, Rasko (Rasko?) Herak 53, Djurdje (Djordje?) Nikola 53, pop Bogdan 53, pop Radic 53, pop Bozidar 53, Bratic (Brajic?) Nikola musellem, Djuja Radic musellem, Djuras Radic musellem, [fusnota 75 – Ovi muselemi nisu upisani zajedno sa knezom Aleksom, koji je prvi upisan.], Stjepan (Istepan) Bozidar 53, Milj (?) Radovan 53, Niko (Petko?) Dabiziv 53, Radic Radovan 53, Branko (Brajko, Bratko?) Nikola 53, Boro (Bozo?) Branko (Brajko, Bratko?) 53, Bastine-i Bojko der yed-i Petro 53, Bastine-i Nikola der yed-i Radic 53.
Yekun-i hane ma'a bastine: 33
Cizye: 2067 (treba: 1749) [fusnota 76 – Da bi bio naveden broj, trebalo bi da bude 39 kuca i bastina.]
B) [Defter za 1523. godinu: 117. str.:]
f.30v NAHIJE-i CETINJE
F.36 Karye-i Njegusi
Mahalle-i Radicevici
Vucko Bojo, Djuro Zuban, Vuceta Branko (Brajko, Bratko?), Rasko Herak, pop Bogdan, Vojko (Vitko?) Stjepan (Istepan), Djuro Radonja, Latko Vojko (Vitko?), Djuro Nikola, Radislav pop, Vukosav Radic, Aleksije Mihac, Radic Rajko (Ranko?), pop Bozidar, Stiko (Istiko) Vojko (Vitko?), Niko (Petko?) Dabiziv, Radic Radovan, Petrija Aleksije, Bogdan Radovan, Radic Radonja, Milivoj Radonja, Ivan Bogdan, Nikola Vasilj, Branko (Brajko, Bratko?), Radic, Vucic Branko (Brajko, Bratko?), pop Radic, Vucic Todor, Vukic Radic, Branko (Brajko, Bratko) Nikola, Aleksije Djuro, Bratic Nikola, Batric Radic, Vukosav Radic, Dabiziv Aleksije, Boro (Bozo?) Branko (Brajko, Bratko?), Vukasin Radosav, Radosav Vukosav, Vojko (Vitko?) Stiko (Istiko), Niko ( Petko?) Petro, Hali bastine-i Bojko 'an yed-i Petro Aleksije, Bastine-i Nikola Milo der yed-i Ivanis Stjepan (Istepan).
Zemin-i Aleksa Bozidar der yed-i Vukas Radosav. Ber vech-i maktu'fi sene 25.
Zemljiste Alekse Bozidareva u posedu Vukasa Radosavljeva. Odsekom godisnje 25 (akci). [fusnota 62 – Vidi sv. I, 38.]
Hane: 39
Bastine-i ma'mul: 1
Bastine-i hali: 1
A) [Defter za 1521. godinu: 40. str.:]
f.27v NAHIYE-i PLJESIVCI
F.36 Karye-i Njegusi
f.19v Mahalle-i Licomilici (ili Lihomilici?) [f. 78], tabi'-i o
Radonja Stjepan (Istepan) 53, Niko (Petko?) Vucic 53, Vlatko (Vladko) Vukas 53, Radic Aleksa 53, Ratko (Radko) Rado 53, Radic Rado 53, Vuceta Rasko (Rasko?) 53, Vuceta Rasko (Rasko?0 53, Radonja Djurdje (Djordje?) 53, Djurin Bozidar 53, Vuk Djuras 53, Radosav Vukas 53, Voja (Vuja?) Rasko (Rasko?) 53, Djuras Aleksa 53, Ivanis Dabiziv 53, Vukac Radosav 53, Djuro Ratko (Radko) 53, Radosav Ratko (Radko) 53, Radic Dabiziv 53, Vuceta Vuk 53, Vucic Vuksal 53, Vuksan Vuksan 53, Stjepan (Istepan) Herak 53, Vojko (Vitko?) Radic 53, Radosav Danic 53, Nikola Danic 53, Nikola Bogdan 53, Milija (Mileta?) Nikola 53, Radosav Nikola 53, Bastine-i Dabiziv der yed-i Radic 53, Bastine-i Berivoj (?) der yed-i Radosav 53.
Yekun-i hane ma'a bastine: 31
Cizye: 1643.
B) [Defter za 1523. godinu: 117. str. (karye-i); 118. str.:]
f.30v NAHIJE-i CETINJE
F.36 Karye-i Njegusi
Mahalle-i Licomilici (Lihomilici?)
Radonja Stjepan (Istepan), Ratko (Radko) Radojica, Niko (Petko?) Vuk, Lazar Djuras, Radonja Djurdje (Djordje?), Djuro Ratko, Ivanis Dabiziv, Radosav Rasko (Rasko?), Stjepan (Istepan) Herak, Nikola Bogdan, Vlajko (Ivlajko) Vukasin, Vuja (Voja?) Rasko (Rasko), Vuja Rasko, Vukas Rasko (Rasko?), Vuk Radic, Radic Aleksije, Djuro Radosav, Bratko (Brajko, Bratko?) Radic, Vuksan Vukosal, Nikola Danic, Radosav Nikola, Radosav Milija (Mileta?), Djurin Bozidar, Vukac Radosav, Radonja Radic, Radosav Petran. Hali bastine-i Dabiziv 'an yed-i Radin Aleksije, Bastine-i Brasko (?) der yed-i Radosav.
Hane: 26
Bastine-i ma'mul: 1
Bastine-i hali: 1
A) [Defter za 1521. godinu: 47 – 48. str.:]
f.27v NAHIYE-i PLJESIVCI
f.25v Karye-i Cetinje mahalle-i Borovina [f. 99]
Mahalle-i Ivanevici, tabi'-i o
Bratic (Brajic?) Pejo 53, Stjepan (Istepan) Pejo 53, Radonja Pejo 53, Ratko (Radko) Todor 53, Radic Todor 53, Vojko (Vitko?) Radiman 53, Latko Milic 53, Vulica Milic 53, Rasko (Rasko?) Milic 53, Radicko Ratko (Radko) 53, Radovan Novak (Jovak?) 53, Nikola Novak (Jovak?) 53, Niko (Petko?) Ljes 53, Vucin Vulija (Vuleta?) 53, Bozidar Radic 53, Radonja Vasilj 53, Niko (Petko?) Radovan 53, Djurija (Djureta?) Radovan 53, bive Visesava 53, Vukasin ... ( ...?) 53, Vulica Vucin 53, Vucko Boronja (?) 53, Niko (Petko?) Bogavac 53, ... ( ...?) Lujic 53, Zivko Radun 53, bive Stanisava 53, Radonja Radovan 53,
f.25 Radic Radic 53, Radic Stjepan (Istepan) 53, Vukasin Stjepko (Istyepko) 53, Djuric Borinko (Bozinko?) 53, Vojko (Vitko?0 Radoca 53, Vucic Ilija 53, Niko (Petko?) Kaliman [fusnota 101 – J. Erdeljanovic, ''Stara Crna Gora'', Srpski etn. zbornik XXXIX, Naselja, knj. 24, izd. Srp. kralj. akademije, Beograd 1926, 263-264.] 53, Vuceta Bratan (Brajan?) 53, Herak Ilija 53, Djuro Rasko (Rasko?) 53, Rasko (Rasko?) Stanic (Istanic) 53, Radiman Vlasina (?) 53, Vladko (Vladko) Stjepan (Istepan) musellem, Vladonja Gradun (?) 53, Radic Gradun (?) 53, Latko Stjepan (Istepan) 53, Bastine-i Radihna der yed-i Stjepan (Istepan) 53, Bastine-i Ljes zinde 53, Bastine-i Bratic (Brajic?) der yed-i Niko (Petko?) 53, Bastine-i Vuk der yed-i Niko (Petko?) 53, Bastine-i Branija der yed-i Djura 53, Bastine-i Radovan zinde 53, Bastine-i Novak (Jovak?) der yed-i Vukasin 53, Bastine-i Radovan der yed-i Nika 53, Bastine-i Bogosal der yed-i Niko (Petko?) 53, Bastine-i Strahinja der yed-i Vukac 53, Bastine-i Radic zinde 53, Bastine-i Bojko der yed-i Radic 53, Bastine-i Djuric der yed-i Radic 53, Bastine-i Rasko (Rasko?) der yed-i Vukasin 53, Bastine der yed-i Bratan (Brajan?) 53, Bastine-i Radovan zinde 53.
Yekun-i hane ma'a bastine: 58
B) [Defter za 1523. godinu: 116 – 117. str.:]
f.30v NAHIJE-i CETINJE
Karye-i Cetinje
Mahalle-i Ivanevici
Radin Radiman, Radic Ratko (Radko), Bratic Tinivoj, Stjepan (Istepan) Tinovoj, Radic Todor, Nikola Novak (Jovak?), Latko Stjepan (Istepan), Djuro Radan, Radonja Visic, Vucko Djurdje (Djordje?), Radic Danil, Radosav Niko (Petko?), Ivan Niko (Petko?), Radonja Radosav, Radic Stjepan (Istepan), Veljko Radic, Vucin Radic, Vuceta Vuksan, Vlatko (Ivladko) Stjepan (Istepan), musellem, Gvozden Stjepan (Istepan), Ivan Rasko (Rasko?), Vucko Radiman, Radosav Radiman, Bastine-i Zivko Radonja der yed-i Ratko Todor, Bastine-i Vukas der yed-i Nikola Stjepan (Istepan), Bastine-i Radonja Gratko (Gradko) (?) der yed-i Stjepan (Istepan) Tinivoj, Bastine-i Latko ve Vulica ve Rasko (Rasko?) veledani Milic der yed-i Radic Tinivoj, Hali bastine-i Vucin Milija ( Mileta?), Hali bastine-i Vuksan Stjepko (Istyepko), Hali bastine-i Herak Ilija, Hali bastine-i Vuceta Bratan (Brajan?) [ve] Vukosan Bradirad, Hali bastine-i Rasko (Rasko?) 'an yed-i Vuksan, Hali bastine-i Radovan Niko (Petko?), Hali bastine-i Radovan diger (drugi), Hali bastine-i Radohna 'an yed-i Stjepan (Istepan), Hali bastine-i Srdan 'an yed-i Vulica, Bastine-i Zivko Radonja der yed-i ba'z-i ehali-i karye-i mezbure (u posedu nekih stanovnika pomenutog sela),
Bastine-i Piranici der [yed-i] Vukomir Nikola, Bastine-i Stiko (Istiko) der yed-i Duska zenes (njegova zena).
Musellem: 1
Hane: 22
Bastine-i ma'mul: 7
Bastine-i hali: 9
A) [Defter za 1523. godinu: 124. str.:]
f.30v NAHIJE-i CETINJE
Karye-i Cuca
Mahalle-i Kalodjurdjevici [Jedno selo (''karye-i'') Kalođurđevići se u defteru za 1521. godinu (31. str.) nalazi u nahiji Malonšići; u istom defteru (35. str.) selo Cuce je pod nahijom Plješivci, a osobe sa prezimenom Kalođurđević ili čiji je otac bio Kalođorđe/Kalođurđe zabeležene su u «Karye-i Visesalici tabi'-i o» (20. str.), «Karye-i Cuce» (35. str.), «Karye-i Dupilovi» (59.), «Karye-i Brceli» (64.) i «Karye-i Optocici» (64.) – hijerakul. Defter za 1521. godinu: 14. str.: «Mahalle-i Skupo (Iskupo), tabi'-i Grbavci»: Vuceta Kalodjurdje: fusnota 3 – Kalodjordje, Kalodjurdje nije sasvim rijetko ime u tadasnjoj Crnoj Gori. Ovo se ne moze procitati Kaludjer i dovesti u vezu sa bratstvom Kaludjerovica, koji zive u Grbavcima (A. Jovicevic, ''Zeta i Ljeskopolje'', 446).]
Radislav Radonja, Radelja Radonja, Vukac Vladic, Rado Vranisal, Milko Ivanis, Vukac Borin (Bozin?), Radislav Djurdje (Djordje?), Vidak Bojcin (?), Branisav Djuric, Dobrin Niko (Petko?), Ratko (Raddko) Bogic, Radic Radun, Milko Herak, Vuksa Vujin (Vojin?), Vukasin Stanko (Istanko?), Radonja Djujica, Hali bastine-i Radonja Stjepan (Istepan), Hali bastine-i Stjepan (Istepan) Vuksal, Hali bastine-i Radislav Bogin, Hali bastine-i Mijoman an yed-i Radic Mirceta, Hali bastine-i Milj Djuric, Hali bastine-i Vuk Djuric, Hali bastine-i Danko Milos, Bastine-i Djurdjo ( Djordjo?) der yed-i Vuk Gojcin, Hali bastine-i Nikola Gojcin, Hali bastine-i Radovan Kalodjurdje, Bastine-i Dabiziv der yed-i Dobrin Niko (Petko?), Hali bastine-i Djurdje (Djordje?) Niko (Petko?), Hali bastine-i Ratko (Radko) Vujan (Vojan?), Hali bastine-i Branko (Brajko, Bratko?) Vujan (Vojan?), Hali bastine-i Vukasin Vujan (Vojan?),
f.42v Hali bastine-i Radic Mirceta, Hali bastine-i Radic Danko, Bastine-i Koleta der yed-i Milko Bratko (Bradko), Hali bastine-i Radic Radun, Hali bastine-i Milija (Mileta?) Radun, Hali bastine-i Brana (Braja?) der yed-i Milija (Mileta?) el-mezkur (spomenuti), Hali bastine-i Radislav Radasin, Hali bastine-i Vukic Radasin, Bastine-i Joko der yed-i Vukasin Stoja (Ostoja?), Hali bastine-i Djurdje (Djordje?) Radenko, Hali bastine-i Niko (Petko?) Radenko, Bastine-i Djurko der yed-i Vuk Vujan (Vojan?), Hali bastine-i Vukman Boro (Bozo?), Hali bastine-i Djuro Soro (?), Hali bastine-i Vitomir 'an yed-i Bratic (Branic, Brajic?), Hali bastine-i Bratic (Brajic, Branic?) Djujica, Bastine-i Dano der yed-i Milko, Hali bastine-i Miranko (Mijanko?) Ratko (Radko), Hali bastine-i Lukac Vulin, Hali bastine-i Ratko (Radko) Vulin, Hali bastine-i Radelja Borjak (Bozjak?), Hali bastine-i Ivan Radic, Hali bastine-i Radivoj Vlatko (Vladko), Hali bastine-i Radic Djon, Hali bastine-i Radonja Milan, Hali bastine-i Oliver Milan, Hali bastine-i Vuk Vranic, Bastine-i Djurinko der yed-i Djuras, Hali bastine-i bive Milica.
Hane: 16
Bastine-i ma'mul: 7
Bastine-i hali: 37
A) [Defter za 1521. godinu: 49. str. (nahiye-i); 52 – 53. str.:]
NAHIYE-i RIJEKA
f.28v Karye-i Arbanasi
Herak Stjepan (Istepan) 53, Lazar Stjepan (Istepan) 53, Petro Stjepan (Istepan) 53, Dabiziv Stjepan (Istepan) 53, Radonja Stjepan (Istepan) 53, Rasko (Rasko) Dabiziv 53, Stjepan (Istepan) Petro 53, Vukasin Andrija 53, Dimitar Andrija 53, Radosav Pavlo 53, Petro Nikola 53, Nikola Vuceta 53, Djuro Bogdan 53, Djuric Radan 53, Ratko ( Radko) Radin 53, Stjepan (Istepan) Radun 53, Rasko (Rasko) Niko (Petko?) 53, Vito Ivan 53, Radosav Petro 53, Lazar Kaludjer 53, Radelja Vukic 53, Stanko (Istanko) Stoja (Ostoja?) 53, Vucko Radin 53, Vucko Stanko (Istanko) 53, Radosav Ratko (Tadko) 53, Milko Latko 53, Radelja Djuro 53, Vucko Djuro 53, Vukac Radelja 53, Bojko Radelja 53, Nikola Ilija 53, Novak (Jovak?) Rasko (Rasko?) 53, Dabiziv Stjepko (Istyepko) 53, Ljesko Nikola 53, Vucic Vuksal 53, Mihalj Kaludjer 53, Radic Djujko 53, Ratko (Radko) Pavlo 53, Mihalj Radin 53, Bojko Milj (?) 53, Radosav Ratko (Radko) 53, Vuceta Milija (Mileta?) 53, Vukmir Ratko (Radko) 53, Vucko Joko 53, Dimitar Petro 53, Djujica Radun 53, Borko (Bozko) Latko 53, Vukas Stoja (Ostoja?) 53, Petar Rajko (Ranko?) 53, Djuro Dabiziv 53, Bratan (Brajan?) Ratko (Radko) 53, Vuceta Nikola 53, Dabiziv Stoja (Ostoja?) 53, Stoja (Ostoja?) Stjepan (Istepan) 53, Dabiziv Latko 53, Djuric Latko 53, Radonja Dabiziv 53, Bratan (Brajan?) Dabiziv 53, Nikola Miljo 53, Niko (Petko?) Milo 53, Stjepan (Istepan) Milko 53, Botko ( Bodko) Bozidar 53, Djurica Nikola 53, Nikola Radun 53, Bastine-i Bogavica der [yed-i] Djura 53, Bastine-i Nikola der yed-i Radosav 53, Bastine-i Lazar der yed-i Radelja 53, Bastine-i Latko der yed-i Radelja 53, Bastine-i Branul ( Bratul?) der yed-i Radelja 53, Bastine-i Djon der yed-i Radosav 53, Bastine-i Mirca (?) der yed-i Vucko 53, Bastine-i Djuro der yed-i Stjepko (Istyepko) 53, Bastine-i Ratko (Radko) der [yed-i] Ratko (Radko) 53, Bastine-i Radoca der yed-i Mihalj 53, Bastine-i Borina (?) der yed-i Mihajac 53, Bastine-i Beroca (?) der yed-i Petro 53, Bastine-i Dobro der yed-i Bratan ( Brajan?) 53, Bastine-i .. ( ...?) der yed-i Bratic 53, Bastine-i Mitoman (Mijoman?) der yed-i Vuceta 53, Bastine-i Gojic (?) der yed-i Radonja 53,
f.29 Bastine-i (ostecen papir) der yed-i Nikola 53, Bastine-i Djuric der yed-i Nikola 53, Bastine-i Ljesko zinde 53, Bastine-i Nikola zinde 53, Bastine-i Boroca zinde 53.
Yekun-i hane ma'a bastine: 85
B) [Defter za 1523. godinu: 126. str. (nahije-i); 131 – 132. str.:]
f.44v NAHIJE-i RIJEKA (pisano: Reka) - Tabi'-i Kara Dag
Karye-i Arbanasi
Djuro Radin, Stjepan Radin, Ratko Radin, Djurko (?) Bogdan, Rasko (Rasko?) Niko (Petko?), Vojko (Vitko?) Jovan, Rdislav Petrija, Radelja Vukic, Jovan Stanko (Istanko), Nikola Radonja, Vuk Stanko, Vucic Vukosav, Nikolica Ljes, Vukic Radelja, Milko Latko
(zbira nema). [fusnota 82 – Popis ovde prekinut. Vidi sv. I, 57-58.]
f.50 Fi tetimme-i nahiye-i m[ezbur]. (U nastavku spomenute nahije).
A) [Defter za 1521. godinu: 53 – 54. str.:]
NAHIYE-i RIJEKA
Karye-i Piperi
Vukas Stjepan (Istepan) 53, Novak (Jovak?) Stjepan (Istepan) 53, Rado Bojko 53, Dragic Bojko 53, Latko Branko (Brajko, Bratko?) 53, Perinko (?) Latko 53, Radic Bojko 53, Radonja Latko 53, Vucko Herak 53, Stanisa (Istanisa) Vuceta 53, Nikola Radic 53, Nikola Stjepko (Istyepko) 53, Dabiziv Lazar 53, Zivko Stanko (Istanko) 53, Vucic Ilija 53,
f.29v Niko (Petko?) Ivan 53, Nikola Radovan 53, Stiko (Istiko) Stjepan (Istepan) 53, Bastine-i Radelja der yed-i Dragic 53, Bastine-i Radelja der yed-i Latko 53, Bastine-i Latko der yed-i Vojko (Vitko?) 53, Bastine-i Djurilo der yed-i Radic 53, Bastine-i Petricic (?) der yed-i Radovan 53, Bastine-i Martin der yed-i Nikola 53, Bastine der yed-i Nikola 53, Bastine-i Celo (Delo?) der yed-i Nikola 53, Bastine-i Vukac der yed-i Dano 53, Bastine-i Djurilo der yed-i Vukac 53, Bastine-i Djuro zinde 53.
Yekun-i hane ma'a bastine: 29
[Defter za 1521. godinu: 67. str.:]
.......
Pisano 7 dana meseca dzumadi II godine devetsto dvadeset i sedme (15. maja 1521) - u prestonici Carigradu.
Nadgledao Mehmed. Pisao Kasim. Iskander bin Abdulah
____________________________
fusnota 1 – Popis ove nahije u ovom defteru nema na pocetku navedeno ime nahije, kao sto je to slucaj kad je rec o drugim nahijama. Kako je u ovom defteru za neka naselja u ovoj nahiji navedeno da spadaju u Grbavce (tabi'-i Grbavce), izlazilo bi da se nahija zvala Grbavci. Dukadjinski defter iz 1570. godine (''Basvekalet arsivi (Istanbul), Tapu defterleri, Nr. 499'') izricito naziva tu nahiju Grbavci (Nahiye-i Grbavce).
f. 8 – Bez dijakritickih tacaka, ali je u poznijim defterima jasno napisano.
f. 13 – Ovde bez dijakritickih tacaka, ali napisano tako da bi se tesko moglo citati Piranici. U defteru iz 1523. godine takodje bez dijakritickih tacaka, ali napisano ..... U defteru iz 1570. godine (''Basvekalet arsivi (Istanbul), Tapu defterleri, Nr. 499'') .... . Kod Bolice takodje Piranichi (Starine XII, 170). Nije jasno zasto je Jovanovic citao kod Bolice Prijanici (A. Jovicevic,''Zeta i Ljeskopolje'', Srp. etn. zbornik XXXVIII, Naselja, broj 23, izd. Srp. kralj. akademije, Beograd 1926., 446-7) kad je jasno da su to Piranici, koji su kasnije presli na islam i preselili se na levu obalu, u Botun, odakle su se iselili u Tuze i Skadar (A. Jovicevic, ''Zeta i Ljeskopolje'', 432).
f. 17 – ''Basvekalet arsivi (Istanbul), Tapu defterleri, Nr. 499'' i ''Tapu ve Kadastro genel mudurlugu, Ankara, defter br. 416.'': ....
f. 5 – ''Brod'' nije moguce citati.
f. 42 – Vidi prim. 46 kod prvog deftera. > prim. 46: U svim poznijim defterima ...., sto se moze citati Zver, Zor, Zur, Ziver itd. Moglo bi se citati i ... Zur, Zor, Ziver, Zuz, Zivez idt. U povelji Djurdja Crnojevica od 4. novembra 1942. godine (Spomenik SKAN XLVII, 14) jedan od vlastele se zove Zor Sudinovic.
f. 57 – Ovde prestaje popis pravih Pjesivaca. U ''Basvekalet arsivi (Istanbul), Tapu defterleri, Nr. 122'' i u poznijim defterima odavde pocinje nahija Cetinje.
f. 50 – U prvom defteru nije uvedena nahija Cetinje, nego su naselja koja slede upisana u nahiji Pjesivci.
f. 73 – U povelji Ivana Crnojevica iz 1489. godine upisan je medju "vlastelom od Crne Gore" od Njegusa Radonja Radicevic (N.S. Martinovic, ''Cetinjski Ljetopis'', 37a).
f. 78 – ''Basvekalet arsivi (Istanbul), Tapu defterleri, Nr. 122'' i ''Basvekalet arsivi (Istanbul), Tapu defterleri, Nr. 499'': .... .
f. 99 – U povelji Ivana Crnojevica iz 1489. medju "vlastelom" sa Cetinja upisan je Ratko Borovina (''Cetinjski Ljetopis'', 37a).
__________________________________________________________
Osvrnuću se samo na podatak da su 1520-21. godine u popisu za Njeguše zabeleženi Raško Herakov i Stjepan Herakov. Ne znam da li su u vezi sa precima njeguških Petrovića i Popovića.
Zanimljivo je da je u Plješivcima (Pješivcima), a to bi verovatno odgovaralo području gornjeg i srednjeg toka desne obale reke Zete, u XVI veku postojala mahala (kasnije selo) nejasnog naziva: Hrskovic, Hrckovic ili Herackovici. Ovaj poslednji naziv, ''Herackovici'', nalazi se u turskom defteru «Basvekalet arsivi (Istanbul), Tapu defterleri, Nr. [broj] 499». Defter je iz 1570. godine.
(August 10, 2008 04:32PM)
http://webograd.tportal.hr/ftomljenovic/omeni/podrijetlo - Franjo Tomljenović ukazuje na knjigu Envera Ljubovića pod naslovom «Grbovnik Gacke, Krbave, Like, Senja i Vinodola», nakladnik: Senjsko Književno Ognjište, 04-2007., str. 432., sunakladnik: vlastita naklada, format: A4, tvrdi uvez, kolor. U toj knjizi su «grbovi plemićkih obitelji s opisom, podrijetlo, povijest, seobe i rasprostranjenost različitih rodova (prezimena)».
Među plemićkim rodovima Gacke, Like i Krbave nalaze se i neki Herakovići. Nešto dalje, u popisu pod naslovom «Senjske i vinodolske plemićke obitelji», pronalazim, među 90-ak prezimena, takođe prezime Heraković.
[6.IX 2011.: http://www.stajnica.com/povijest-i-kulturno-stvaralastvo/enver-ljubovic-grbovnik-gacke-krbave-like-senja-i-vinodola , http://www.likaworld.net/forum/index.php?topic=1561.0 , http://www.likaworld.net/photoalbum/albums/userpics/fleyer.jpg : slika korice knjige sa prezimenima]
(August 10, 2008 09:37PM)
http://lolp.mojblog.hr/p-seveljusa-u-zapadnoj-plini/107918.html
http://www.stablina.netfirms.com/pov.htm – Korišćeni su podaci iz monografije «Raseljena Plina» (1995. godina) autora Ante Eraka. Gos'n Erak je napisao i knjigu «Izgradnja i naseljavanje Ploča».
Župa Plina (prostire se uz desnu obalu reke Neretve pri samom njenom ušću u R. Hrvatskoj) «se dijeli na Istocnu i Zapadnu Plinu. Granica izmedju Istocne i Zapadne Pline ide brdskim masivom od Crne Rike na Mostini, u smjeru vrha Petrovca, otkuda ide na vrh Plavca, a potom na vrh Sirca i spušta se do Jezera u predjelu Krtinovca u blizini Erakove i Karamatica luke».
«Izrazito brdska naselja koja gravitiraju Vrgorskom polju jesu: Po[d]talež-Eraci, Orov Dolac – Puljani, Karamatici, Podrinje – Parmaci, Popovci, Trklje, Podvranina – Zmijarevici, Dubina – Smoljani i Vrbica. Ostala naselja Pline Istocne, kao Banja, Lokvenica, Malete, Modro oko, Ošac i Šarica Struga, gravitiraju prema Neretvi».
U severnom delu Istočne Pline nalazi se selo Podtalež. Podtalež «je stari naziv za zaselak Eraci, koji potjece od njive zvane Talež».
Drugo jedno selo u Istočnoj Plini je Šarića Struga koja je bila «relativno kasno naseljavana, najprije plemenom Nikolci sa Trkalja i Vrbice, potom plemenom Smoljan sa Dubine, Rodonjicima i Oršulicima iz Vrbice, te Parmacima, Karamaticima, Eracima i drugim plemenima iz Istocne Pline».
Naseljavanje i podrijetlo plemena – «[…] Najveci broj plemena došao je u Plinu u vrijeme turskog zuluma i progonstva iz Hercegovine i drugih krajeva. […] ERAK, prema predaji prvi Erak, doselio se iz Pirovca kod Šibenika. Oženivši Grupkovica kci [Grupkovići su «živjeli u svojoj Kuli na Oblicevcu, zvali su se Grupkovici, pa Gupkovici – Puljani, a sada samo Puljani. Njihovi posjedi, uz Oblicevac, nalaze se u njivama Otunj, Drin, Mali talež i Orov dolac u kojem sada žive njihovi potomci, to je i ujedno najstarije pleme Pline koje je sagradilo i crkvu u Oblicevcu»], dobiva posjed na Otunju, Drinu i Taležu. Punac mu je sagradio i kucu pod Malim taležom od cega je nastalo Erakovo selo.».
Ranije su đaci iz Eraka sa ostalom decom Istočne Pline pohađala udaljene škole u Šarića Strugi, Karamatićima i Kuli (Zmijarevićima).
[9.IX 2011.: http://www.geni.com/projects/Stablina: O mjestu: «[...] Uz spomenuto Karamatića selo, pod kojim domaći podrazumijevaju Plinu, još su i ovi komšiluci, koje domaći većinom nazivaju po plemenima, koja tu prebivaju: [...] Peračko Blato, Trklje (Nikolci), Podatalež (Eraci), Podrunjica (Parmaći), [...].». Povijesne uspomene: «Na mnogobrojnim mjestima u Plinoj ima starih gomila i sredovječnih stećaka. Gomile se nalaze u Božića greblju (3), na Granici (3), kod Parmaćevih kuća (5), u Valjevicama kod Erakovih kuća (1), Vijalim (1), [...]. [...] U zapadnoj Plini nad Peračkim blatom nalazi se brijeg Šerka. Tu bi imao biti dvorac knezova Vladmirovića, koji mnogo spominje fra Luka u svojim spisima. [...] Za Perku i Sladinac tvrdi fra Luka Vladmirović, da su bili prijestolnica Neretve i sjedište njegovih slavnih pređa". Sam se je fra Luka potpisivao "knez od Sladinca i Perke". [...]». Stanovništvo: «1940. godine u Plini žive slijedeće obitelji: [...] Družijanić, 5 iz Strugova. Erak, 9 iz Stilja. Grgurinović, 6 iz Briste pred 100 god. [...]». Izdvojio bih sledeće zapažanje: Stanovništvo: «God. 1693. bilježe se među novim stanovnicima Pline: Puljanić Ivan, Maričić Frane, Kusturić Toma, Štrbić Grgo, Ivan Radošinović i Jakov Zmijarević. Čudno je da se ove obitelji spominju među novima, kad znamo da su Štrbić i Kusturić sudjelovali kod osvajanja Norinske kule g. 1684. Isto tako Ivan Radošinović u nekoj parnici primoraca g. 1694. govori za sebe, da je star 43 godine, uvijek mletački podanik i stari stanovnik.».]
U knjizi Velimira Mihajlovića, «Srpski prezimenik», Beograd 2002., na strani 386., piše da je prezime Erak «zapaženo u okolini Šibenika, Gline, Otočca i Metkovića u Hrvatskoj 1948. god.». Pretpostavljam da su ovi Eraci iz Metkovića i Eraci iz okoline Šibenika u srodstvu sa Eracima iz Pline jer se Metkovići nalaze u neposrednom susedstvu Pline a Pirovac je svega 15-ak km severozapadno od Šibenika. U spiskovima jasenovačkih žrtava pronalazim sledeće Erake:
Iz Istočne Pline – Srećko (rođen 1911., otac Ante), Neda (rođena 1932., otac Mijo), Mila (rođena 1934., otac Šimun).
Iz Pirovca – Mića (rođen 1887., otac Vice), Ana (rođena 1901.), Drago (rođen 1914., otac Joso), Šime (rođen 1914., otac Šime), Ante (rođen 1917., otac Šime).
Ovo je pokazatelj da je, nakon odlaska jedne grane Eraka iz Pirovca ka donjem toku Neretve, priličan broj njih verovatno ostao u Pirovcu gde su nastavili obitavati.
Nadam se da će se neko od njih javiti...
(August 13, 2008 06:48PM)
U «Srpskom rječniku» (1. izdanje 1814/1818., 2. izdanje 1852.) Vuka Stefanovića Karadžića (26.X 1787. – 26.I 1864.), pod odrednicom ''Herak'', piše (za preciznost akcentualizacije ovde, kao i u narednim tekstovima, konsultovati izvor):
«Хèрâк, m. Mansname, nomen viri:
Ни куди Херака, ни хвали Петака: оба су брата једнака».
Trenutno nisam u mogućnosti odrediti geografsko područje nastanka ove izreke, odnosno, područje gde je Vuk pronašao izreku. Pretpostavljam da je u pitanju Crna Gora ili Hercegovina (?).
Zanimljivo je da se u Narodnoj biblioteci na Vračaru nalazi dokument sledećeg naslova:
«ЕРАК И ПЕТАК. КАЛЕНДАР
ЕРАКЬ и ПЕТАКЪ. Србско – народный календаръ. Издао Еремия Обрад. Карађић. год. –2–. –У Београду, у штампарiи Николе Стефановића, – ; 12˚
За просту годину 1865. /са 1 прил./. – /в. г./ ; стр. 24+16»
Dokument se smatra raritetom i, nažalost, teško je dostupan.
Ljubaznošću mog saradnika, Denisa Eraka, saznao sam da kod bosanskih Peraka postoji izreka «Ne hvali Eraka ni kudi Peraka, jer su oba psa jednaka». Očigledna je rasprostranjenost ove izreke koja se pojavljuje u više verzija. Pomislio sam da bi poreklo porodice Perak otkrilo i poreklo same izreke [25.VIII 2012.: ovo zavisi i od toga da li su Peraci izreku nasledili iz svoje starine ili su je čuli tek nedavno]. Saradnik Denis piše: «Ni oni sami ne znaju odakle potiču. Znaju da je njihov djed odnekud došao i udomazetio se u Prisoje [Prisoje se nalazi par kilometara zapadno od Jajca u Bosni – hijerakul] u bogatu porodicu. Slave dvije slave, jednu od te porodice Sv. Stefana 09.01 i od tog Peraka Đurđevdan.».
U knjizi Vukote i Akima Miljanića «Prezimena u Crnoj Gori», Beograd 2002., piše: PERAK, Lepetane (Kotor) – bibliografija: Matična knjiga rođenih, sv. 8, SO Herceg-Novi. To su, ujedno, i jedini zabeleženi Peraci u celoj Crnoj Gori.
Za preciznije određenje porekla Vukove izreke neophodno je istražiti eventualno još neka prezimena (Petaković, Petković) kao i samu Vukovu literaturu.
(August 14, 2008 09:30PM)
http://www.ospecinci.edu.yu/selaopstine/Ogar.html – «[…] Ogar je jedno od tri sela u opštini Pećinci koja se spominju tek u 18. veku, tj. 1702.g. Posle proterivanja Turaka pripada zemunskom vlastelinstvu, a 1745.g. pripojeno je Vojnoj granici. U početku je to bilo veliko selo, ali zbog čestih seoba stanovništva broj stanovnika varira u drugoj polovini 18. veka i početkom 19. veka. Najstarije porodice su Mihajlović, Trifunović, Stanković, Radojević, Šević, Stanisavljević, Radović, Milošević, Milovanović, Novaković, Popović, Starčević, Radivojević, Jovičić, Vučković, Sorgić, Čobanović, Živković, Barić, Ninković, Eraković, Konjević i dr.»
Ako zelita stavite sve na Gedcom take moze da se stavi na Moj Rodoslov Sistem.
Sergej
Serbian Genealogical Society
Srpsko Rodoslovno Društvo
(August 16, 2008 05:21AM)
Hvala na obaveštenju i predlogu, g. Sergej. Zasigurno ću razmotriti i tu mogućnost. ''Baza'' je eksperimentalnog (oglednog) karaktera i služi kao etapa ka formiranju, nadam se, organizovanijeg projekta u budućnosti.
(August 16, 2008 05:29AM)
www.jasenovac-info.com/cd/zrtve/html/e.html
www.jasenovac-info.com/cd/zrtve/html/h.html
U hrvatskom ustaškom sistemu logora Stare Gradiške i Jasenovca, u kojem su stradali Srbi, Romi, Jevreji, Bošnjaci/Muslimani, Hrvati i manje etničke i verske grupe, ritualno je poklano na desetine (H)erakovića, (H)eraka i drugih.
Ovom prilikom оdajem poštu svim nevino stradalima.
HERAK
Batovo: MEHO (1888., AVDIJA), JUNUZ (1894., EMIN), HASAN (1897., EMIN)
Belanovo Selo: MILKA (1901., LUKA), MILKO (1924., MILOVAN)
Čehići: MARTIN (1896., IVAN)
Čovčići: MUNIB (1900., SABIT), ADIL (1916., SABIT)
Gredenec: ZLATKO (1926., FRANJO)
Heraki: TOMO (1921., TOMO), IVAN (1925., MARKO), BOŽO (1926., JURO)
Ivančec: SLAVKO (1900., STEVO), MILISAV (1920., SLAVKO)
Jastrebice: ŠEĆA (1872., NAZIF)
Kalac: RAŠID (1887., RAMO), OSMAN (1919., SALIH)
Kršuli: ANTON (1909., MATE)
Lukarice: ATKO (1901., SABIT)
Lovreč: BRUNO (1909., ANTON), VIKTOR (1926., JURE)
Selina: ANTON (1925., BOŽO)
Slatina: REDŽEP (1938., RAŠID), ŠUHRA (1941., RAŠID)
Šemnica Radobojska: STJEPAN (1925., MIJO)
Trebeševo: JUNUZ (1897., EMIN)
Velika Pisanica: SAVETA (1897., MILE), VLADIMIR (1899., MILE)
Veliki Grabičani: MILOŠ (1900., PERO), VLADO (1924., GAJO)
Vrhovac Sokolovački: NIKOLA (1913., ĐURO)
Zagreb: ŠTEFICA (1924., DOMINIK), BRANKA (1926., DOMINIK)
ERAK
Bijele Vode: JOVO (1906., ILIJA), MARA (1919., NIKOLA), NIKOLA (1922., MARKO), DRAGICA (1935, JOVO), JOVO (1936., JOVO), DRAGAN (1937., JOVO), PERO (1938., JOVO), DANICA (1939., JOVO), MARKO (1942., NIKOLA)
Borci (Jezero): SAVO (1871., JOVO)
Brda (Bugojno): MILE (1920., KOSTA), MILE (1921., KOSTA)
Bugojno: STANA (1884., TODOR), ČEDO (1920., DRAGUTIN), MILKA (1924., DRAGUTIN)
Čerkazovići (Jezero): LAZO (1894., BOŽO), RADE (1898., BOŽA), STEVAN (1906., BOŽO)
Donji Dabar (Sanski Most): ĐURO (1942., PERO)
Drenovac Banski: EVICA (1875., PETAR)
Bosanska Dubica: ANĐA (1892., NIKOLA)
Glavice (Bugojno): PETAR (1923., MILAN)
Gornje Danilo: DANE (1923., JURE)
Hapstići (Bugojno): MILKO (1904., MIJO), ILE (1907., RADE), ALEKSA (1919., SIMO), GOJKO (1921., MILE), ĐORĐO (1925., SIMO), DUŠAN (1926., JOVO), RADE (1929., MILKO), KOVA (1938., NEDELJKO), STANA (1942., MILAN)
Istočna Plina: SREĆKO (1911., ANTE), NEDA (1932., MIJO), MILA (1934., ŠIMUN)
Kljevci (Sanski Most): STEVAN (1897., PETAR), ĐURO (1942., PERO)
Košćani (Donji Vakuf): SAVA (1918., NN)
Kutlići (Bugojno): BRANKO (1901., KOSTA), BRANKO (1903., KOSTA)
Novi Travnik: BORISLAV (1920., PERO), MILAN (1922., PERO), ALEKSANDAR (1925., PERO)
Pirovac (Šibenik): MIĆA (1887., VICE), ANA (1901., NN-ime nepoznato), DRAGO (1914., JOSO), ŠIME (1914., ŠIME), ANTE (1917., ŠIME)
Seona (Donji Vakuf): PAVO (1915., STANKO), JOVO (1924., STANKO), PERO (1925., JOVO)
Stolac (Bugojno): VIŠNJA (1917., CVIJO), ČEDO (1921., DRAGOJA), RISTO (1923., DRAGOJA), MIKOLA (1925., MILENKO), MILKA (1926., DRAGOJA)
Trnova (Sanski Most): ĐURO (1892., NN – po svemu sudeći otac mu se zvao Stevan), LUKA (1919., SIMO)
Trnovo (Mrkonjić Grad): PETAR (1902., STEVAN), NEĐA (1931., ILIJA)
Zableće (Ribnik): MILAN (1886., SIMO), MIHAILO (1890., SIMO)
Zenica: NEVENKA (1930., DANILO)
HERAKOVIĆ
Bjelovar: SAVO (1897., NIKOLA)
Budinjak: MILOŠ (1882., JANKO)
Cerovica: TOMO (1928., MILOŠ)
Golubići: SLAVKO (1922., MARTA)
Konjic: OMER (1927., ALIJA)
Novo Selo Žumberačko: MILOŠ (1911., JANKO), NIKOLA (1917., JANKO), JELA (1936., PETAR), JANKO (1938., PETAR)
ERAKOVIĆ
Bastasi (Banja Luka): JOVAN (1898., ILIJA)
Biča: JOVAN (1901., ILIJA), KRSTO (1917., ILIJA)
Bobovik: MOMČILO (1924., GAJO), MIODRAG (1926., SVETOZAR)
Bratiškovci (severno od Šibenika): MANDA (1887., SAVA), UROŠ (1920., TODE), MILAN (1921., TANASIJE), GLIŠO (1923., TODE)
Bugojno: SAVA (1896., PETAR)
Dobrljin: STEVO (1904., ĐURO), STEVO (1909., BOŽO),
Kuzmin (Sremska Mitrovica): RADIVOJ (1900., UROŠ)
Nikšić: LUKA (1917., NN), DUŠAN (1919., JOŠA), VLADO (1922., IGNJAT)
Piroman (Ub - Obrenovac): MILUTIN (1901., DUŠAN), MILETA (1922., BOŽIDAR)
Prokuplje: DRAGOMIR (1921., STEVAN)
Radonja Luka: STEVAN (1884., OSTOJA), STOJA (1884., ILIJA), DRAGINJA (1885., STEVAN), ĐURO (1888., VASO), ĐURO (1914., STEVAN), JOVO (1920., TINE), JOVAN (1922., TIMO), NIKOLA (1925., ĐURO)
Rastelica: RANKO (1923., SIMA)
Selište: DRAGOLJUB (1920., STEVAN), DRAGOMIR (1920., STEVAN), SAVO (1921., ĐURA), ALEKSANDAR (1924., ĐURA)
Sibinj (Slavonski Brod): MIJO (1873., MATE)
Svinica: ĐURO (1862., STEVAN), STEVO (1920., MILE), NIKOLA (1921., MILE)
Štikovo (istočno od Drniša): ILIJA (1889., SERGIJ), NIKOLA (1898., LAZO), NIKOLA (1904., LAZO), PETAR (1905., ĐURO)
Tupan (Nikšić): MIRKO (1917., JANKO), DAMJEN (1918., JOVAN), VUKAŠIN (1923., ĐORĐIJE), MILORAD (1924., VASO), RAJKO (1925., KRSTA)
Velimlje (Nikšić): VOJIN (1916., MIAJLO), VUKAŠIN (n.a., ĐORĐIJE)
HARAK
Hrtkovci: ĐURO (1904., EMIL)
ERAHOVIĆ
Tuzla: MILOŠ (1912., SIMO), DRAGIŠA (1923., SIMO)
ELAKOVIĆ
Uskoplje: DANILO (1913., SIMO)
ERAC
Mala Drenova: MILOSAV (1897., VASILIJE), VOJISLAV (1914., ALEKSA), RADOMIR (1922., MILEN)
HERAC
Blato: ĐURO (1925., PAVO)
Drinsko: SULEJMA (1901., ŠERFO)
Holijaci: MEDO (1890., SALKO)
Tvrtkovići: RASIM (1934., HAŠIM)
NAPOMENE: na levoj strani su mesta odakle stradali potiču; u zagradama, uz ime nekih mesta (koliko sam znao), stavio sam ime većeg mesta radi lakše orijentacije; u zagradama na desnoj strani je godina rođenja stradalog i ime oca stradalog; u spiskovima nisu retki slučajevi pojedinih pisanih grešaka.
U 3. tomu knjige Antuna Miletića, «Koncentracioni logor Jasenovac», Beograd 1987., piše da je Branka HEREK (''rimokatolkinja'', rođena 1924., od oca Dominika) zarobljena 8.VII 1944. u Staroj Gradiški. Na 391. strani 3. toma stoji da je Zupan Slavica (rimokatolkinja, rođena 1919. godine, 3.VII 1944. ubijena od ustaša u Staroj Gradišci) imala oca koji se zvao Herak.
Nažalost, sasvim je izvesno da ovo nije ceo spisak stradalih.
____________________________
[12.IX 2011.:]
Nedavno postavljeni (možda posle 2008. godine?) sajt http://www.jusp-jasenovac.hr/ donosi sledeće (stanje je iz 10.III 2011.):
http://www.jusp-jasenovac.hr/Default.aspx?sid=6284
http://www.jusp-jasenovac.hr/Default.aspx?sid=7618
prezime i ime (ime oca; rođen/a; općina rođenja; mjesto rođenja; narodnost; način smrti; stradao/la; god. smrti; mjesto stradanja; logor; stratište)
ERAKOVIĆ ĐURO (STEVAN; 1862*; KOSTAJNICA; SVINICA; SRBIN; UBIJEN; OD USTAŠA; 1942; U LOGORU; STARA GRADIŠKA*)
ERAKOVIĆ JOVAN (TIMO*; 1922*; SISAK; RADONJA LUKA; SRBIN; UBIJEN; OD USTAŠA; 1944; U LOGORU; JASENOVAC)
ERAKOVIĆ STEVAN (OSTOJA; 1884; SISAK; RADONJA LUKA; SRBIN; UBIJEN; OD USTAŠA; 1942; U LOGORU; JASENOVAC)
ERAKOVIĆ STOJA (ILIJA; 1884; SISAK; RADONJA LUKA; SRPKINJA; UBIJENA; OD USTAŠA; 1942; U LOGORU; JASENOVAC)
HERAK SAVETA (MILE; 1897; BJELOVAR; VELIKA PISANICA; SRPKINJA; UBIJENA; OD USTAŠA; 1941; U LOGORU*; JASENOVAC)
HERAKOVIĆ MILOŠ (JANKO; 1911; SAMOBOR; NOVO SELO ŽUMBERAČKO; HRVAT; UBIJEN; OD USTAŠA; 1943*; U LOGORU; JASENOVAC)
HERAKOVIĆ NIKOLA (JANKO; 1917; SAMOBOR; NOVO SELO ŽUMBERAČKO; HRVAT; UBIJEN; OD USTAŠA; 1944; U LOGORU; STARA GRADIŠKA)
HEREK BRANKA-BEBA (DOMINIK; 1923*; ZAGREB; ZAGREB; HRVATICA; UBIJENA; OD USTAŠA; 1945; U LOGORU; JASENOVAC)
BERAK ĐORĐE (ILIJA; 1905; MOSTAR; RAŠKA GORA; SRBIN; UBIJEN; OD USTAŠA; 1945; U LOGORU; JASENOVAC)
BERAKOVIĆ JOSIP (ANDRIJA; 1897*; SLAVONSKI BROD; PODVINJE; HRVAT; UBIJEN; OD USTAŠA; 1944*; U LOGORU; JASENOVAC)
BORAK FRANJO (FRANJO*; 1922; VARAŽDIN; MALI LOVREČAN; HRVAT; UBIJEN; OD USTAŠA; 1945; U LOGORU; JASENOVAC)
ČEREK (četiri osobe, svi iz opštine Bosanski Brod, iz mesta Liješće i Brusnca Mala)
ČORAK MILE (DAMIR; 1894; OTOČAC; VRHOVINE; HRVAT; UBIJEN; OD USTAŠA; 1942; U LOGORU; JASENOVAC)
GERAK ANTUN (MIHAJLO; 1927; BOSANSKA GRADIŠKA; BOSANSKA GRADIŠKA; HRVAT; UBIJEN; OD USTAŠA; 1944; U LOGORU; STARA GRADIŠKA)
GEREK IVAN (IVAN; 1923*; ZAGREB; ZAGREB; HRVAT; UBIJEN; OD USTAŠA; 1945; U LOGORU; JASENOVAC)
GORAK IBRAHIM (IBRAHIM*; 1925; ORAŠJE; ORAŠJE; MUSLIMAN; NESTAO; OD USTAŠA; 1945; U LOGORU; STARA GRADIŠKA; *)
KORAK ADAM (IVAN;1898; GLINA; JOŠEVICA; HRVAT; UBIJEN; OD USTAŠA; 1941; U LOGORU; JASENOVAC)
KORAK ZVONIMIR (LJUDEVIT; 1916; JASTREBARSKO; PRILIPJE; HRVAT; UBIJEN; OD USTAŠA; 1945; U LOGORU; JASENOVAC)
PERAKOVIĆ VJEKOSLAV (JOSIP; 1910; DUGA RESA; DUGA RESA; HRVAT; POGINUO*; PRILIKOM BOMBARDIRANJA*; 1945; U LOGORU; JASENOVAC; LOGOR III CIGLANA)
ŠORAK JELA (RADE; 1921; OTOČAC; PODUM; SRPKINJA; UBIJENA; OD USTAŠA; 1945; U LOGORU; JASENOVAC)
VEĆERAK HELA (JOSIP; 1925; FOČA; FOČA; HRVATICA; UBIJENA; OD USTAŠA; 1944; U LOGORU; JASENOVAC; *)
ZUPAN SLAVICA (-; 1919; HRVATICA; UBIJENA; OD USTAŠA; 1944; U LOGORU; STARA GRADIŠKA)
ZUPAN ALBERT (JOSIP; 1905; LJUBLJANA; LJUBLJANA; SLOVENAC; UBIJEN; OD USTAŠA; 1945; U LOGORU; JASENOVAC)
Na mestu imena oca Slavice Zupan ovde stoji crtica (moraću proveriti da li sam precizno prepisao podatke iz knjige Antuna Miletića). Nešto se, mislim, čudno dogodilo. Naime, gotovo je došlo do kršenja kodeksa onoga što se u genealogičarskoj terminologiji naziva ''izobičajenost imena''. Ako je Slavica rođena 1919. godine a njen otac imao npr. oko 30 godina, to bi značilo da je on rođen npr. oko 1889. godine. Ukoliko ikad budem otkrio mesto rođenja Slavice Zupan i prezime njenog oca (u slučaju da Zupan ovde nije devojačko prezime) znaću u kom delu Balkana se ime Herak održalo (pod uslovom da je prethodno stagniralo) u imenskoj praksi do kasno u 19. vek. Pretpostavljam da je reč o pograničnim predelima između Hrvatske i Slovenije.
Podaci sa linkova www.jasenovac-info.com/cd/zrtve/html/e.html , www.jasenovac-info.com/cd/zrtve/html/h.html , http://www.jusp-jasenovac.hr/Default.aspx?sid=7618 mogu se upoređivati, između ostalog, i radi utvrđivanja koje osobe su stradale u Jasenovcu a koje van Jasenovca u toku Drugog sv. rata.
(August 16, 2008 05:34AM)
Zahvaljujući g. Strahinji Erakoviću, došao sam do celovitijeg (delimični tekst sam prvi put pročitao avgusta 2004. god. u knjizi prof. Tadije Erakovića «Ђеде, причај ми о Ераковићима» na 2. i 3. str.) odlomka knjige «Хиландарска чудотворна икона Богородице Тројеручице», Крушевац, ТДК, 1997. Autor, Milovan Erac, u ''Umesto beleške o autoru'' piše:
«Помени Господе слуге своје
Путујем, знано од 1300. године [фуснота 1], и стигох, вољом и превеликом милошћу Божјом, да књигу ову саставим. Темељ мој је у Некрополи Блатског дола код Стоца. Ту је уснуо у Господу војвода Влатко [ф. 2], међу својим Владиславићима [ф. 3] из катуна Бурмаз [ф. 4]. Ту су корени грофа Саве Владиславића [ф. 5], песника и дипломате Јована Дучића [ф. 6]...
Ту је и данас високи камени крст [ф. 7] последњег доњовлашког кнеза Херака Владиславића [ф. 8], родоначелника Херака, Хераца, Ераца [ф. 9], Хераковића, Ераковића, куће Његоша...
И Хераци се моји по свету растурише и кости своје посејаше по земљи овој. Из Херцеговине своје, Трговачким путем [ф. 10], стигоше сеобе [ф. 11]. И опет су пут свој обележавали људскошћу, да потомцима часно име оставе. Код манастира Жиче једни остадоше [ф. 12], а други наставише пут и настанише се на врху планине, између два манастира, Љубостиње и Каленића, у селу Рајинцу. Па када су Турци исекли све живо у Рајинцу остало је од Ераца двоје мушке деце, од којих је једно отишло у Кнић у Гружи, а друго се доселило у Малу Дренову [ф. 13]. Тај досељеник на крштењу доби име Радивоје [ф. 14]. Касније да би имао ко Малодреновцима одела да шије, Радивоје даде део авлије своје Станоју абаџији да се ту са својима настани [ф. 15]. Радивојев млађи син Радослав [ф. 16] посла свога сина Лазара у Крушевац, где изучи терзијски занат [ф. 17]. Видевши како је лепо писмен бити, Лазар даде њиву [ф. 18] да на њој Малодреновци и Сугубинци саграде школу [ф. 19]. Потом посла свога најстаријег сина Алексу у Чачак код налбантин [ф. 20] постаде [12.IX 2011.: nadam se da sam dobro pročitao Strahinjin rukopis u ovoj rečenici, a prethodno da je Strahinja dobro prepisao – hijerakul]. Војислав најмлађи син Алексе постаде трговац и песник [ф. 21]. Када су опет родољуби гинули и Војислав је стрељан на брду Бубњу код Ниша. Мени, сину његовом, од Бога измољеном, оставио је име часно своје, своју супругу, богобојажљиву мајку моју Јеленку [ф. 22] и гусле на чување [ф. 23].
А ја, недостојни слуга Твој, Tеби се молим Господе, помени слуге своје: Владиславиће, Дучиће, Хераце, Ерце, Хераковиће, Ераковиће, Петровиће и све који ти кличу: Алилуја!»
фуснота 1 – Константин Јиречек ''Историја Срба'', стр. 85.
ф. 2 – У повељи Стевана Твртка, од 1378. године, говори се о Влацку Владиславићу (Monumenta Serbica, 189)
ф. 3 – Владиславићи су били властела и једно од најбројнијих и најпознатијих родова најбројнијег и најпознатијег братства влаха (Др Љубо Михић ''Љубиње са околином'', стр. 144 и 148). Бележени су као Владиславићи, Влаиславићи, Велиславо, Државни архив Дубровника (ДАД) Div. cone. XII, 43.
ф. 4 – Бурмази су имали четири катуна од којих је један био у општини Столац, други у месту Убоско... (ДАД, фол. 62 за 1447. годину). Назив је узет од арбанашког имена Бурмаз, које значи ''велики човек'', а помиње се од 1300. године као једно од најбројнијих и најпознатијих братстава влаха (К. Јиречек, стр. 85). Дакле, ради се о занимању словенских сточара, а не о етничким Власима, о чему сведоче натписи на стећцима православне цркве и културноисторијски споменици (Љ. Михић, стр. 142, 143.)
ф. 5 – Гроф царске Русије (1634–1738).
ф. 6 – У књизи ''Гроф Сава Владиславић'', Јован Дучић наводи да су Дучићи настали од Дуке Владиславића, брата грофа Саве Владиславића...
ф. 7 – У Блатском долу, Дерани, код Бољуна, општина Столац, стоји крст висине 220 cm на коме пише: ''Асе лежи Херак на свом Башчини на племенитом''. Није спорно да је овде сахрањен кнез Херак Владиславић (Љ. Михић, стр. 148)
ф. 8 – Ова породица имала је властелинско право у време српског царства па га је задржала и у почетку отоманске владавине (Леонтије Нинковић ''Монографија манастира Добричева'', Мостар, 1908., 24.) у XV веку у Бурмазима (Бољуни) спомиње се Херак Владиславић, који се у записима Вијећа умољених помиње првих дана 1483. године као кнез Доњих влаха. Кнезови су из рода властеле, а звање је било више од звања жупана (Љ. Михић, стр. 144-148.). Друштвена функција код Влаха била је наследна и остајала је у једној породици рода или братства (Љ. Михић, стр. 147.)
ф. 9 – У овом делу Србије ''х'' се губило, па се говорило леб уместо хлеб и Ерцеговина уместо Херцеговина, па се тако и у презимену Херaца изгубио глас ''х''.
ф. 10 – Дубровник-Љубиње-Столац-Коњиц-Кисељак-Сарајево-Горажде-Пљевља-Сјеница-Митровица,...
ф. 11 – Иво Андрић ''На Дрини ћуприја''
ф. 12 – Код Ушћа и сада постоји фамилија Ераца.
ф. 13 – Тодор Бушетић ''Левач''.
ф. 14 – Ожењен Јованом Наупарац из Медвеђе. Имали су Илију, Тодора и Радивоја [verovatno se misli na Radoslava? – hijerakul]
ф. 15 – По Станоју настала је фамилија Станојевића а по Мијајлу Станојевићу, једна кућа Мијајловића или Михајловића.
ф. 16 – Ожењен Достаном Додић из Милутовца, имали су синове: Лазара, Милића, Мијата и кћи Милеву.
ф. 17 – Ожењен Беком Мамужић из Мале Сугубине, имали су сина Алексу. Бека рано умире, па се Лазар ожени Стаменом Вучић, из Мале Дренове са којом изроди децу Јулку, Даринку, Злату, Жику, Стојана, Андреју и Богомира.
ф. 18 – Имао је мало земље, па је куповао.
ф. 19 – И данас деца уче у тој школи на којој су само прозори измењени.
ф. 20 – Оженио се Јеврином Брашић из Опарића и имали су децу: Катарину, Вукосаву, Лепосаву, Милосаву, Милосава, Душана, Војислава.
ф. 21 – Ожењен Јеленком Станић из Гуче код Чачка. Прво им је дете отишло још нерођено, па две године нису деце имали, Богу се молили и у малодреновску цркву, посвећену Св. Васкрсењу, уље носили, па им се син Милован родио.
ф. 22 – Када су га Немци повели на стрељање, Војислав је погледао супругу Јеленку и рекао: ''Јело, иди кући и чувај Милована'', што она до данас чини.
ф. 23 – Војислава је на двор Карађорђевића водио ујак, генерал Илија Брашић, па је тамо као младић свирао на гуслама. Једном приликом гусле му је поклонио кнез Павле Карађорђевић, које су породична драгоценост.
Bez obzira što je početak prekriven velom romantičnosti (samim tim je i smanjena mogućnost postojanja ozbiljne analize o međusobnoj povezanosti Vladislavića, (H)erakovića, (H)eraca i Petrovića), ostatak teksta poseduje izuzetnu vrednost. Ne samo da se predočavaju kretanja porodice Erac i pojedini segmenti iz njenog života, već je sam tekst dokaz postojanja oblika ''(H)Erac'' pored već poznatog oblika ''(H)Erak''. S obzirom na činjenicu da je prvi oblik znatno ređi od drugog, predstavljaće pravi izazov nadalje istraživati njihov lingvistički i etnološki međuodnos.
Buni podatak da je Vojislav Aleksin streljan, kako piše Milovan, na brdu Bubanj kod Niša, dok se isti taj Vojislav spominje i kao žrtva ustaškog genocida u Jasenovcu.
(August 17, 2008 05:42AM)
Na http://www.rb-donjahercegovina.ba/Default.aspx?id=2130 se nalazi zanimljiv rad Marinke Šimić, «Jezik boljunskih natpisa», koji je skraćeni i popularni oblik izvornog članka «Natpisi na stećcima u Bojlunima kod Stoca» iz časopisa ''Hrvatska misao'', Matica hrvatska, Sarajevo. «Jezik boljunskih natpisa» objavljen je u «Stolačkom kulturnom proljeću», Godišnjak, godište V, godina 2007., 175-189. str.
U okviru grafičko-fonološke, morfološke, leksičke i dr. analize je i ime Rados(l)ava Herakovića čiji je natpis donesen u (verovatno retuširanoj) fotografiji.
Rad ima određenu naučnu težinu ali se kroz njega provlači osetna tendencija da se boljunska nekropola prikaže kao hrvatska srednjevekovna baština. Suština pogrešnosti ove tendencije nije u isključivosti potenciranja hrvatske pripadnosti starog boljunskog stanovništva (jer to može a i ne mora biti tačno), kako se to na prvi pogled može zaključiti, već u samoj tendenciji kao takvoj. Prosto je nemoguće odrediti vrstu nacionalne (u srednjevekovnom smislu) orijentacije stanovnika Boljuna XV-XVI veka samo na osnovu uloge strukture natpisa da ukaže na jezičku osobenost koja je (osobenost) kod Šimićke već postavljena kao paradigma određenja nacionalne orijentacije.
(August 17, 2008 06:20AM)
zapadnoslovenski
Horaci
Na području Zapadnih Slovena (prevashodno kod Čeha i Slovaka) postoji prezime Horak. Da li ''Horak'' sa južnoslovenskim ''Herak'' stoji u etimološkom srodstvu ili je posredi neko sasvim drugo značenje, ostaje da se vidi.
1. Emil Horak «Srpskohrvatsko-slovački rečnik», Novi Sad 1991., izdavač ''Obzor''. Horak je profesor srbistike na Filozofskom fakultetu univerziteta Komenskog u Bratislavi.
2. «Sabrana dela iz srpske religije i mitologije (''Studije iz srpske religije i folklora (1925 – 1942.)'', Veselin Čajkanović, knj. 2)», priredio Vojislav Đurić, Beograd 1994. (SKZ, BIGZ, Prosveta, Partenon): 287. str., pod fusnotom, citira se Veselin Čajkanović: «Taj srpski tehnički izraz [''ženske'' i ''muške'' pesme – po Vuku – hijerakul] (bez koga se nauka o narodnim umotvorinama ne može ni zamisliti, i koji sam godinama uzalud tražio) izabrao sam prema prijateljskom pregledu g. Pavla Popovića, profesora našeg univerziteta, i g. Đorđa Horak[a], profesora praškog univerziteta, i poznatog stručnjaka za narodne pripovetke.».
3. u telefonskom imeniku (''Bele strane'') za područje 011 (Beograd sa okolinom), za 2005. godinu, registrovana je samo jedna osoba sa prezimenom Horak (Dobrivoje). Na prezime Horakovski registrovano je svega tri različita telefonska broja.
Milivoje Pavlović «Knjiga o himni – Jugoslovenski narodi u himni i himna među narodima», Beograd 1986., 31. str.: «Termin ''panslavizam'' prvi je upotrebio slovački naučnik Jan Herkel. U traktatu štampanom 1826. na latinskom jeziku [fusnota 4 – J. Herkel ''Elementa univesalis linguae Slavicae e vivas dialectis eruta logicae principiis suffulta'', Budae 1826.] Herkel predlaže uvođenje zajedničkog slovenskog jezika koji bi omogućio ''unio in literatura inter omnes Slaves sive verus panslavismus''.».
Slični ''sumnjivi'' tragovi nalaze se i u prezimenu Erkelj (Ferenc, kompozitor mađarske himne) i Herkloc (nemački muzičar).
(August 20, 2008 08:07PM)
Herak ili tragom jedne balkanske misterije
Herak... jedan od stotine miliona evroazijskih antroponima. Fenomen koji opstaje već toliko vekova. Neuspešni su ostajali pokušaji odgonetanja ovog imena. Kako je nastalo, koje je njegovo značenje ?
1.
Ono što se nameće kao prva asocijacija je sazvučnost sa imenima starogrčkih mitoloških ličnosti: polubožanstva Herakla i boginje Here.
A) DO 5. VEKA P. N. E.
Nešto o prošlosti poštovanja Heraklovog i Herinog kulta, kao i o njihovim imenima, piše Francuz Emil Benvenist u «Rečniku indoevropskih ustanova (privreda, srodstvo, društvo, vlast, pravo, religija)», Sremski Karlovci – Novi Sad, 2002. (naslov originala: Emile Benveniste ''Le vocabulaire des institution indo-européennes'', les Editions de Minuit, Paris 1969.); preveo s francuskog i pogovor i dopunske napomene napisao: prof. Aleksandar Loma. Druga knjiga (Rečnik srodstva): Druga glava: Položaj majke i matrilinearna filijacija: na 143. i 144-145. strani (kurziv je u izvoru; za akcente konsultovati izvor):
«Sažetak. – […] Ipak leksika, posebno grčka, čuva uspomenu na sasvim drugačije, i verovatno neindoevropske društvene strukture: postojanje jednog Zevsa Hēraîos-a i drevnog bračnog para Hera : Herakle, […]. No u istorijsko doba to su i tamo samo blede uspomene: […].
[...]
[…] Pogledajmo, na primer, veliki božanski par, sam prauzor bračnog para: Zevsa i Heru, sjedinjene kroz hieròs gámos koji predočava mušku silu supruga, vrhovnog gospodara bogova. Kuk, autor jednog monumentalnog dela o Zevsu, proučio je taj hieròs gámos [A. B. Cook ''Zeus. A Study in Ancient Religion'', Cambridge, I-III, 1914–40., III, str.1025-1065. – hijerakul]. Po njemu, spoj Zevsa i Here nije prvobitan: on se javlja tek oko V veka pre n. e., i to izgleda da bi se doveo u red jedan složeniji vid mita. Ranije, postojala su dva različita para: s jedne strane, Zevs i neka njegova družbenica; sa druge, neki drugi bog i Hera. Dokaz za to nalazi se u atinskom obrednom kalendaru, gde je pomenuta žrtva Zevsu Hēraîos-u […], što je možda jedini slučaj da je neki bog označen imenom svoje žene: u toj mitskoj verziji, Zevs je potčinjen Heri […]. Kuk [* – A. B. Cook ''Who was the wife of Zeus?'', The Classical Review 19/1919, 365; 416.] je prikupio svedočanstva koja kazuju da u Dodoni, najpoštovanijem Zevsovom svetilištu, supruga bogu nije bila Hera, nego Diốnē (Διώνη): Apolodor tvrdi da se kod Dodonjana Hera naziva Dionom. Diốnē je pridev od Zeús. Tobožnja boginja Diona izvedena je iz Zevsovog imena i predstavlja njegovu emanaciju.
Hera je, sa svoje strane, vrhovna boginja, i to osobito u Argu. Lik koji joj je pridružen je Herakle, Herin zet prema najrasprostranjenijoj mitskoj tradiciji. Međutim određena fakta, na primer Herina ljubomora, kao da ukazuju na bračni, a ne materinski odnos. Može se sa verovatnoćom uzeti da je Herakle u neko drevno vreme bio Herin ''princ-suprug''.
Ne postoji, dakle, samo jedan par, nego dva: Zevs i Diona s jedne, Hera i Herakle s druge strane. Oni su se slili u jedan, u kojem je velika boginja postala suprugom velikog boga: Zevs i Hera su nadalje sjedinjeni. Dakle, verovatno je u svom prvobitnom vidu mit čuvao uspomenu na doba kada je ženi pripadala važnija uloga.».
Više istorijskih dokumenata govori da su Stari Grci nekoliko božanstava verovatno primili od drugih naroda i plemena i uvrstli ih u svoj panteon. Među tim božanstvima verovatno bi se mogli ubrajati Heraklo i Hera. Heraklo je kod Grka izgubio funkciju boga i transformisao se u niži mitološki lik – heroja. U poznatom delu N. A. Kuna «Legende i mitovi Stare Grčke», Sarajevo 1963. (naslov originala: ''Легенды и мифы Древней Греции'', Москва 1955.), o Heraklu (Herakleu), na 151. strani, pod fusnotom 96, piše: «[…] Prvobitno su ga poštovali kao boga Sunca; […]. Ali Herakle je bog i heroj koji se nije sretao samo kod Grka; […]. Od njih je naročito interesantan vavilonski Gilgameš i feničanski Melkart; mitovi o njima su uticali na mit o Heraklu; […].». Friedrich Wilhelm Joseph Schelling «Filozofija mitologije», predavanja iz 1842. godine, Zagreb 1997., II tom, 279. str.: Heraklo se ranije smatrao božanskom potencijom, a postojala je i ''Heraklijada'' – antička zbirka pesama i priča koja je bila neka vrsta preteče ''Ilijade i Odiseje''. Mr Vojislav Kršić «Leksikon religija, mitologije i vjerskih sekti», Beograd 2002., 148-150. str.: Etrurska božanstva: «[…] HERKLE – božanstvo životne snage, napretka i sreće».
B) U UNUTRAŠNJOSTI BALKANA POČETKOM NAŠE ERE
U kasnijim vremenima, Hera i Herakle su poštovani od Trakije i Makedonije, preko trgovačkih puteva zapadne Srbije i Bosne i vojnih garnizona u Panoniji, do Jadranskog primorja i Alpa. Poštovani su kao grčki, rimski ili sinkretički (grčki/rimski i starosedelački) kult. Hera se na votivnim natpisima isključivo piše grčkim slovima i uglavnom je ograničena je na Dalmaciju, južnu Srbiju i Makedoniju (grčki uticaj), dok se Heraklo/Herkul spominje i na grčkim i na latinskim natpisima pa se može smatrati da su ga doneli i Grci i Rimljani. Heraklo se smatrao pokroviteljem atleta (u mitologiji se smatra da je on osnivač Nemejskih igara – možda preteče Olimpijskih), palestre (borilišta, rvališta), lekovitih izvora, lečenja, puteva i putnika. Hera se retko nalazi samostalno na spomenicima a najčešće je u pratnji Zevsa. Na nekoliko latinskih natpisa spominje se izvesna boginja Erakura (''Aeracura''). Neki istraživači su pomišljali da je u pitanju latinska transkripcija tračke Here (Ήρα κυρία). Što se tiče toponima, u Gornjoj Meziji i Panoniji se na više mesta uz velike puteve pominju naselja sa imenom ''ad Herculem'', u Dalmaciji je grad Herakleja (ni do danas nije lokalizovan) kojeg spominje samo hroničar Skilaks. Bitolj je u antičko doba takođe nosio ime Herakleja. Na Balkanu je postojalo više svešteničkih rodova posvećenih određenim božanstvima: auguri, augustali, flamini, flavijali (odnosno titijali i nervijali), pontifici, sacerdoti. Pored njih, postojala su i udruženja poštovalaca određenih kultova, kao što su npr. mercuriales (poštovaoci boga Merkura). U toj ravni, pomišljam da je sasvim bilo moguće postojanje i ''herculiales-a''.
C) TEOFORNA IMENA (TEONIMI)
Postoji i više (pseudo)legendi kao i svedočanstava o (verovatno) psihotičnoj opsednutosti koje govore da je nekoliko istorijskih ličnosti (npr. par rimljanskih careva i vojskovođa) i plemena (npr. Spartanci) nosilo Heraklovo ime ili su bili ubeđeni da su njegova reinkarnacija.
Bitan podatak se nalazi kod Rastislava Marića u knjizi «Antički kultovi u našoj zemlji», Beograd 2003. (reprint izdanje originala iz 1933. godine), gde na 73. strani piše: «Poznato je da je svaki dan u mesecu u grčkom kalendaru bio posvećen nekom božanstvu za koje se mislilo da je tog dana rođeno. Tako je, na primer, Atini bio posvećen 3., Hermesu, Afroditi i Heraklu 4., Artemidi 6., Apolonu 7. dan (Schmidt ''Geburtstag'', 14 id., 87 id.). Zbog toga su i ljudi dobijali imena prema božanstvu dana koga su bili rođeni [Atenodor rođen trećeg, Apolodor i Apolonije sedmog, Artemidor šestog dana meseca – hijerakul]. Zevs i Hera imali su tako isto po jedan dan u mesecu jer su česta teoforna imena Diodor, Diogen, Herodot, Hrostrat [po njemu ''herostratizam'' – želja da se ostane upamćen u istoriji po svaku cenu – hijerakul].». Marić nije naveo kako bi glasilo teoforno ime od ''Herakle''... Međutim, kod Starih Grka i helenizovanog sveta postojala su i imena/nazivi Heraklit (ime ovog efeškog filosofa izgovara se Herakleitos), Heraklion (valentinski gnostik, tumač dela apostola Jovana), Hijerapolis (kasnije Ofiorime, ''Aleja zmija'', grad u Frigiji - Maloj Aziji), Sosianus Hierocles (graditelj u Palmiri odnosno Tadmuru, 210 km severno od Damaska u srcu Sirijske pustinje), a dobro poznati vizantijski car Iraklije (610-641.), koji je bio te sreće da bude vladar u vreme upada Južnih Slovena, imao je ime koje u relativnom originalu glasi Heraklije (Iraklis<Heraklis? [*]; nešto slično se dogodilo sa Rados(l)avom Herakovićem iz Boljuna čiji je natpis Milan Karanović pročitao kao ''Иераковићь'' [**]). Naravno, Evropa (južna i istočna) je bila puna toponima i svetilišta koja su se nazivala Herakleja ili slično. Na poluostrvu Krim (Ukrajna) je manje Heraklejsko poluostrvo a na njemu antički grad Hersonez (Taurički) kojeg su osnovali ''Herakleoiti'' (stanovnici Herakleje) krajem 6. - početkom 5. veka p.n.e. Interesantno je da na http://mudrac.ffzg.hr/~Itatomir/skripte/skripte/klasicna_arheologija.doc , pod naslovom ''Grčka kolonizacija istočne obale Crnog mora'': ''Kolhida'', piše, na 65. str., između ostalog sledeće: «mnogi znanstveni umovi su pokušali mit [o zlatnom runu u priči o Argonautima – hijerakul] racionalno objasniti – jedan mitološki traktat je rekao da se zapravo radi o knjizi ispisanoj zlatnim slovima na životinjskoj koži; Herak iz Pergama je tvrdio da je runo u biti umijeće pisanja zlatnim slovima na pergameni; Strabon je rekao da se zlato iz kavkaskih rijeka ispiralo pomoću životinjskih koža pa od tuda potječe priča o runu».
Pitanje da li je transkripcija sa grčkog dobro urađena za ime ove osobe iz Pergama (antički grad na severozapadu Male Azije, danas turski Bergam), ali, u svakom slučaju, ostao je zabeležen kao podatak. [23.XI 2011.: kada sam postavio pitanje tačne transkripcije, pomišljao sam da je autor teksta sa mudrac.ffzg.hr (možda čak i nesvesno) interpolirao južnoslovensko ime Herak u ovaj podatak. Smelijom pretpostavkom pomislio bih da se u autorovom okruženju nalaze ili su se nalazile osobe sa prez-imenom Herak i da bi to mogao biti uticaj. Dok ne naiđem na neke dodatne informacije, neću bliže znati o čemu je reč.]
Veselin Čajkanović u svojoj studiji «O vrhovnom bogu u staroj srpskoj religiji», Beograd 1994. (reprint izdanje), na 113. strani, pod naslovom ''Ime i epikleze'', piše: «Mi naime moramo računati sa mogućnošću da su poneka narodna osobena imena u stvari bila nekada teoforna […], i da u sebi kriju, ili čak bez ikakve izmene reprodukuju, imena starih bogova. […]. Kod nas se u ovu kategoriju mogu eventualno ubrojiti imena kakva su Perun (i njegova hipokoristika Pera, koja, međutim, nema veze sa grčko-crkvenim imenom Petar) […].».
[*] – 23.XI 2011.: na http://en.wikipedia.org/wiki/Heraclius piše «'Hράκλειος». O Herakliju nešto više na http://www.istorijskabiblioteka.com/art:iraklije .
[**] – 23.XI 2011.: dugo vremena nisam tačno znao na koga se odnosi poslednji pasus sa 415. strane Erdeljanovićeve «Старе Црне Горе»: «Испитивач херцеговачког села Бјелојевића (у пределу Храсну, у столачком срезу) тврди, како ''сељаци причају да из овог села потичу Петровићи Његоши, који су се, негда звали, као што је познато, Хераковићи'' и како је он на једној тамошњој гробници ''прочитао име Радосав Иераковићь'' [ф. 2 – Етн. Зборн. XII, 340.]. Очевидно је, да је то што сељаци причају о пореклу ''Петровића Његоша'' потекло од наведеног презимена Иераковићь на гробници.», piše Erdeljanović. Privremeno sam usvojio da se ''ispitivač'' odnosi na istraživača koji se spominje u prethodnom pasusu (na 415. strani) a to je Milan Karanović. Tek nakon čitanja Dedijerove ''Херцеговине'' otkrio sam, aprila 2011. god., da se radi o hercegovačkom ispitivaču (obilazio mesta Bjelojevići, Donji Poplat i Žabica) čije je ime «Сп. Ђурић».
2.
HEROJ
Drugo moguće tumačenje imena Herak je kod Milice Grković u njenoj knjizi «Rečnik ličnih imena kod Srba», Beograd 1977. (1. izdanje, tiraž: 1000); urednici: Đorđe Trifunović i Branka Tasić; stručno mišljenje: dr Pavle Ivić, dr Vladeta R. Košutić; izdavač: ''Vuk Karadžić'', K. Marka 9, Beograd; štampa: Beogradski izdavačko-grafički zavod. Na 91. strani piše:
«Ерак, исто име као Херак само је нестало иницијално х * ОП; (14), (34), (43), (56).». Na 203. strani rečnika: «Херак, може бити од грч. ήρως, лат. heros – јунак * ОБ. 68; СП. 110; АС. 358; ЗН. III, 447; КПБ. 35; МСС. 166; ПК. 447; ВР.», «Херко, изведено од Хер(а)+ко * СП. 110.», «Херша, изведено од Хер(а)+ша * ОБ. 226.», «Хорак, варијанта имена Херак * ОБ. 167.».
[23.XI 2011.: oktobra 2011. imao sam više vremena (za razliku od 28.VI 2005. kada sam 1. put listao knjigu) da preciznije prepišem podatke iz «Rečnika» M. Grković.
Objašnjenja skraćenica nalaze se od 11. do 15. strane knjige pod naslovom ''Извори из којих је црпена грађа за овај речник''. Skraćenice vezane za gore navedena imena sledeće su: ОП – ''Острошки поменик'', припремио за штампу Глигор Станојевић; ОБ – Хамид Хашимбеговић, Адем Ханџић, Ешреф Ковачевић ''Област Бранковића, опширни катастарски попис из 1455. године'', Сарајево 1972. (попис је завршен почетком јула 1455.); СП – Стојан Новаковић ''Српски поменици од XV – XVIII века'', Гласник СУД XLII, Београд 1875. («У ову збирку имена унети су следећи поменици: Призренски (крај XIV и почетак XV века); Лесновски (XV век); Пећки (од XV – XVIII века); Крушевски (преписан на крају XV века); Водичнички; Коришки; Крушедолски (XV и XVI век) и Врднички (нешто млађи од Крушедолског).»); АС – Юрiй Венелинъ, ''Влахо–болгарскиiя или дако–славянскiя грамоты'', С. Петербургъ 1840. («У овој публикацији налази се један поменик са српским именима. Он се чува у библиотеци Митрополије у Букурешту, а ту је донет из [... – dalje u rečenici stoji, koliko sam razaznao, nešto poput «век» ali ovaj važni mali deo rečenice gotovo da je izbrisan da li u toku preštampavanja (cela knjiga, bar ovaj primerak koji sam ja koristio, izgleda kao da je fotokopirana a ne štampana pa se valjda zbog toga pojedini delovi pojedinig listova slabo vide) «Rečnika» ili kasnije – hijerakul] манастира из Србије. Писан је на турској хартији и највероватније је да је из XVI века.»); ЗН – Љуб. Стојановић ''Стари српски записи и натписи'', књ. I – VI, Београд – Срем. Карловци 1902 – 1923.; КПБ – Др Хазим Шабановић ''Турски извори за историју Београда'', Књига прва – свеска прва: ''Катастарски пописи Београда и околине 1476 – 1566'', Београд 1964. («[...] У овом попису Београда и околине највише је грађе из смедеревског и сремског санџака. Екавска варијанта је овде доминантна дијалекатска особина личних имена, географских назива и остале лексике.»); МСС – Алекса Ивић ''Миграције Срба у Славонију током 16., 17. и 18. столећа'', Насеља и порекло становништва, књ. 21, Суботица 1921.; ПК – С. Матић ''Катастиг пећки из 1660 – 1666'', Гласник историјског друштва у Новом Саду, IV, Сремски Карловци 1931.; ВР – Вук Стефановић Караџић ''Српски рјечник'', Беч 1852.
Na 22-23. str. nalazi se tekst koji je pod naslovom ''Упутство за употребу речника'': «[...] После имена је наведено његово порекло или начин грађења. [novi red; dalje ''N.R.'' – hijerakul] У обележавању историјских извора коришћене су словне скраћенице, а број уз њих означава страницу где се име помиње у извору. Када је то било могуће, извори су низани хронолошки. [N.R.] Бројеви упућују на место у коме је у данашње време потврђено постојање одређеног имена. Када се број налази у загради, онда то значи да је име било у одређеном месту познато у прошлости, односно да је име некада у том месту имало лице које више у њему не живи. Дакле, да се тако звало лице које је некада живело у одређеном месту, па се из њега одселило или је умрло. [N.R.] [...] Звездицом су одвојени име и објашњење од ознака извора који се на то име односе, а тачка [misli se na crni kružić, nešto kao ovo: o – hijerakul] уместо звездице да име није било обухваћено упитником, па се за ово није могла добити потпуна слика садашње географске распрострањености.»
Ja isprva nisam baš razumeo o kakvom je upitniku reč mada sam prethodno pročitao da je Grkovićeva poslala, na (ako sam dobro zapamtio) preko 100 određenih adresa, nekoliko pitanja. Sa (isto ako sam dobro zapamtio) 90-ak adresa joj je odgovoreno. Onda sam u knjizi pročitao nekakav spisak od 90-ak područja a pored svakog tog područja jedno ime. Ni to mi nije bilo sasvim jasno sve dok nisam nekako povezao objašnjenje za brojeve u zagradama sa onim spiskom od 90-ak područja. Potom je usledilo ono što je za mene bilo otkriće. Naime, pod imenom Erak su (kao što se gore može videti) brojevi (14), (34), (43) i (56) a to znači: (14) – Travnik i sela na Vlašiću, Adamović Gavro; (34) – Nikšić i okolina, Kilibarda Novak; (43) – Cetinje i okolina, Marković Blagoje; (56) – Zemun, Šugin Dušan. Dakle, Adamović Gavro, Kilibarda Novak i Šugin Dušan potvrdili su (svaki za sebe i za svoje područje) Milici Grković da su znali da je u Travniku i(li) selima na Vlašiću, u Nikšiću i(li) okolini i u Zemunu postojalo ime Erak. Da su ovde kojim slučajem brojevi 14, 34, 43 i 56 bez zagrada (a da se pritom nalaze između dva znaka '';'') onda bi to značilo da osobe sa imenom Erak i danas (70-ih godina XX veka) žive u navedenim područjima. Da li su Adamović G., Kilibarda N. i Marković B. poznavali (iz literature?) predanje o seobi Heraka i Raiča (Travnik/Zenica – planina Njegoš – Njeguši) ili je reč o nečemu sasvim drugom (npr. mešanje imena sa prezimenom (H)erak itd.)? Meni su najzanimljivija dva podatka: 1. Šugin Dušan koji potvrđuje da je na području Zemuna nekada živeo neki Erak. Trenutno znam (a i Milica Grković navodi) da se u starim turskim popisima za ovo područje pojavljuje ovo ime. I ovde uticaj literature?; 2. da je Horak, po mišljenju autorke, verijanta imena Herak.]
Kao što se vidi, nije sasvim pouzdano («може бити од») tumačenje nastanka imena Herak od grčke/latinske reči za ''heroj, junak''. U slučaju tačnosti ovakvog prevoda, mislim da ne treba zanemariti podatak da je kod Tračana (stari narod koji je živeo na prostoru današnje Bugarske) postojao kult ''tračkog Heroja'' odnosno ''tračkog Konjanika''. Na kamenim reljefima (spomenicima) po Bugarskoj, Makedoniji, istočnoj i, delom, severoistočnoj Srbiji, Konjanik je prikazan sa hlamidom koja se leprša, sa kopljem, nekom životinjom ili lirom u ruci, uzdama ili štitom. Pojavljuje se u pratnji jedne ili više žena koje su obučene u duga odela i imaju veo na glavi. Ispred njega je drvo oko kojeg je obavijena zmija, ar na kome su kopita njegovog konja, psi koji obično jure divljeg vepra ili oboren sud iz kojeg teče voda. Na okviru ovih reljefa često su ispisani votivni natpisi Apolonu, Asklepiju, Silvanu, Plutonu,... najčešće Heroju ili Heronu (''Heroni''). Rastislav Marić izveštava (u gore navedenom delu) da se Konjanik spominje «na jednom latinskom votivnom natpisu iz Beograda pod imenom ''Deus Hero''». Veselin Čajkanović u «O vrhovnom bogu...», u 3. knjizi, kaže sledeće: «Kao »heroj« ima on htoničnu prirodu, i to je, doista, njegova najvažnija karakteristika [...]; ali on je u isto vreme, možda kao apstrakcija, pleroma svih heroja [...] i svih mrtvih, postao najveći bog mrtvih [...], i najveći nacionalni bog, [...]. Da je doista najveći trački bog, može se utvrditi i iz njegovog jako razgranatog kulta [jedna od potvrda je, piše Čajkanović, i veliki broj nađenih spomenika: preko 1100 reljefa nađenih u 332 mesta – hijerakul]. [...]. Od najvećeg značaja, međutim, jeste misterija spasa, koja je vezana za ličnost Tračkog heroja. Kao velikom nacionalnom bogu, mrtvi idu njemu, [...], ako se sjedine s njim, postanu isto što i on. [...], i to je bio pravi razlog što je na mnogobrojnim reljefima pokojnik predstavljen kao Trački heroj.». Frižani, koji su po Čajkanoviću srodni sa Tračanima, svoje pokojnike su «identifikovali sa bogovima (upor. Ramsay ''Aberdeen Stud.'', 20, 1906, 270 idd. – po O. Gruppe, [...], i Richard Wünsch [...]); i to je razlog što se po pravilu svaki pokojnik kod Tračana naziva herojem (v. primere u Roscher ''Mythol. Lex.'', I, 2551, i Sam Wide ''Chthonische und himmlische Götter'', ARW, 10, 1907, 263). […]. Prema ovome, mi bismo u Tračkom heroju imali najpotpuniji i najjasnije sačuvani tip indoevropskog nacionalnog boga, a u njegovoj religiji najstariji primer za indoevropsku misteriju spasa.». Čajkanović obaveštava da se i trački Hermes nazivao ήρως (heroj).
3.
ISTOK EVROPE
Trag, potom, vodi u prostranstva istočne Evrope, pa i dalje...
A)
Stari Sloveni su znali za božanstvа pod imenom Hors (starorus. Хърсъ) i Semargl (starorus. Семерьглъ, Симарьглъ, Сим-Рьглъ). «Slovenska mitologija (enciklopedijski rečnik)», Beograd 2001., redaktori: Svetlana M. Tolstoj i Ljubinko Radenković, glavni i odgovorni urednik: Slavka Ilić, urednik: dr Bojan Jović, izdavač: ''Zepter book world – Beograd'', 491. i 566-567. str. (uglaste zagrade i podvučene reči sam ja ispisao):
1. Hors = V. V. Ivanov i V. N. Toporov pišu da se dovodi u vezu sa Perunom, suncem i Dažbogom «što se takođe obično interpretira time da obojica [Hors i Dažbog – hijerakul] spadaju u solarna božanstva»; u starom ''Kulikovskom ciklusu'' Hors je zabeležen kao ''Гурсъ'', ''Гуркъ'', ''Гусъ''; «Izvan Rusije, kod drugih Slovena H[ors] nije poznat (postoji starosrpsko lično ime Хрьрсь). […]». A. Loma piše dalje: «Poređenje imena Хърсъ sa xūršēd < st. pers. xvaršet < avest. hvare xšaētem ''blistavo Sunce'' ili ''Sunce-car'', koliko god bilo primamljivo, suočava se sa problemom neobjašnjivog otpadanja završnog sloga u slov[enskom] obliku; ovoj etimologiji konkurišu i druge, od kojih su pomena vredne opet dve iranske: od ir. reči za ''petla'' (pers. horuz < pehl. xros), ili od prideva ''dobar'' (oset. xorz / xwarc, odatle možda i rus. хороший). Prva dva tumačenja podrazumevaju solarni karakter H[orsa] (petao je Sunčeva ptica). […] Bez obzira na sve neizvesnosti, ostaje verovatno iransko poreklo ovog teonima i kulta. Konkretnije se njegovo širenje među Slovenima pripisuje doseljenicima iz Horezma, pripadnicima (hipotetičnog hazarskog garnizona u Kijevu (Toporov), ili, s više verovatnoće, sarmatsko-alanskom stanovništvu severnog pribrežja Crnog mora (neki u tom smislu tumače izraz ''Hors židovin'', budući da se Alanija tada nalazila u sklopu države Hazara, koji su ispovedali judaizam). Najskorije, Vasiljev bogove Horsa i Semargla pripisuje Antima, nosiocima penjkovske kulture V–VII v., ponikle, po Sedovu, iz podoljsko-dnjeparskog varijeteta černjahovske kulture II-IV stoleća koji je nastao mešanjem Slovena na jugoistočnom rubu njihove tadašnje teritorije sa skitsko-sarmatskim elementom. Kako je to područje i razdoblje početne slavizacije prvobitno sarmatskih plemena Srba i Hrvata, starosrpsko lično ime Хрьсь (prez. Хрьсовићь, up. i toponim Rsovci [videti i podatak o selu Hrskovic, Hrckovic ili Herackovici u XVI veku u Pješivcima – hijerakul]) moglo bi imati neke veze s imenom boga H[orsa] ili s njegovom iranskom apelativnom osnovom.».
2. Semargl = oko nastanka imena ovog božanstva u nauci ne postoji slaganje; dva (gore navedena) autora pišu: «Karakteristično je da je u nekim tekstovima ''Kulikovskog ciklusa'' ime S[emargla] izobličeno u Раклий i da se to božanstvo shvata kao ''pagansko'', tatarsko.». A. Loma piše: «[…] S lingvističko-filološkog aspekta najprihvatljivijom se čini pretpostavka da letopisno Семарьгла (akuz.) predstavlja dvočlanu oznaku istog mitološkog lika: Сема-Рьгла, gde je drugi član izobličeno ime grčkog Herakla (up. gore navedeni oblik Раклий!), a Семъ – odraz iranskog S(y)ama-, jednog od imena analognog junaka u iranskoj mitologiji – Sama-Krsaspe. Tu bi onda bila reč o slovenskoj pozajmici/nasleđu iz antičke mitologije Skita i Sarmata. Sinkretički kult ''skitskog Herakla'' dobro je posvedočen pisanim i arheološkim izvorima, a skitska onomastika svedoči da je on nastao upravo ukrštanjem obogotvorenog grčkog heroja sa iranskim Krsaspom.».
B)
Na (http://protobulgarians.com/) http://www.protobulgarians.com/PODSTRANITSA_NA_DR_ZHIVKO_VOYNIKOV/BAALGARI_I_SLAVYANI_NA_BALKANITE.htm ime Erak se vezuje za ime reke «Днепър» (Dnjepar), dok na http://www.protobulgarians.com/Kniga_na_Aleksandaar_Bayar/BAJAR-KNIGA-CHAST-2.htm Erak stoji uz ime reke «Днестър» (Dnjestar). Bez obzira da li je reč o Dnjepru ili Dnjestru (obe reke su u Ukrajni), izgleda da je Erak (ili slično) bio prvobitni naziv jedne od tih reka ili naziv neke od njihovih pritoka. [23.XI 2011.: ništa od toga nego je Erak, izgleda, reka koja se nalazi tačno između Dnjepra i Dnjestra. Sada se naziva Tiligul. Neki linkovi koji imena Erak i Tiligul povezuju sa jednom rekom: http://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D0%B3%D1%83%D0%BB_%28%D1%80%D0%B5%D0%BA%D0%B0%29 ; ''Глава IV. ГУННО-АНТСКИЙ ПЕРИОД (370-558 гг.)'' > ''Гуннское вторжение и гото-антская война'' > http://www.gumer.info/bibliotek_Buks/History/ver/04.php ; http://www.rojdenierus.ru/forum/viewtopic.php?p=80266&sid=733905c06f951fed2ae2fb7d319d2dad > 375. год. ; http: //traditio.ru/wiki/Хронология_истории_России > takođe pod 375. god. ali ovde sa upitnikom ; http://sites.google.com/site/hazarskijinformograf/home/hronologia/dankir-obsaa-hronologia-hazar-po-vsem-istocnikam > pod prvom, četvrtom i petom odrednicom za 375. godinu.]
C)
Možda najdragoceniji podatak za istraživanje pojave antroponima (H)erak u istočnoj Evropi / zapadnoj Aziji donosi А. М. Байрамкулов u svom radu pod naslovom «К истории аланской ономастики и топонимики», Карачаево-Черкесское книжное издательство, 1995. Autor navodi veliki broj alanskih (o Alanima videti http://sh.wikipedia.org/wiki/Osetijci) ličnih ili plemenskih imena i toponima i pokušava im odgonetnuti značenje. Među njima su i ova (skraćenice sam preveo (ne znam da li gramatički ispravno) u cele reči i stavio u uglaste zagrade; osim toga promenio sam oblik navodnika): za ''Ерак'' (ГЛАВА II > ИСТОРИКО-ЛИНГВИСТИЧЕСКИЙ МАТЕРИАЛ (часть3) > НАЗВАНИЯ, СОДЕРЖАЩИЕ ЭТНОНИМЫ АЛАН И АС > ИМЕНА, КОТОРЫЕ СЧИТАЮТСЯ ОСЕТИНСКИМИ > 146-147. str.); za ''Ерос'' (http://real-alania.narod.ru/alanialand/history/B/istory2.htm > ГЛАВА II > ИСТОРИКО-ЛИНГВИСТИЧЕСКИЙ МАТЕРИАЛ > (часть2) > НАЗВАНИЯ, ЗАФИКСИРОВАННЫЕ НА КАВКАЗЕ > 87. str.)
«Ерос — [название] племени на Кавказе в VI в. Некоторые авторы считают, что еросы были аланским племенем (Иордан, 243)- Вероятно, из [древнетюркский] и об.-т. ер — ''мужчина, муж; герой'' -f ас — ''асы''.»
«Ерак (Ирак, Херак) — имя аланского переводчика в Фанагории в начале III в. Возводят к иранскому айрыака (Абаев [naučnik V. I. Abaev – hijerakul], 156; ВСА, 78). Вероятнее, это тюрк, имя, образованное из [древнетюркский] ер (ДТС, 175) — ''мужчина, муж; герой'' и первый [компонент], множества [древнетюркский имя собственное] +акъ — [древнетюркский] и межтюрк, аф. (ДТС, 650). При помощиэтого аффикса в [карачаево-балкарский] языке образовано много [имя собственное] (Хабичев [naučnik M. A. Habičev – hijerakul], 76—78). Ир является первым [компонент] более 150 древнечув. [имя собственное] (МЧ, 45—46). О его тюрк, происхождении свидетельствует начальный х в варианте Херак (см. этнонимы халани, халана). На караимском языке сохранились фамилии Эрак (Ерак), Эрака (Ерака) (см. кар.-русск.-польск. словарь, стр. 680).»
Tekst se može naći na http://real-alania.narod.ru/alanialand/history/B/istory3.htm (http://real-alania.narod.ru/alanialand/history/B/content.htm).
D)
Ići dublje, u srednju i jugozapadnu Aziju, izgleda da nema smisla jer se otkriva impresivni broj toponima sa imenom Herak i slično. Samo su u severozapadnom Avganistanu reka Heri, gradovi Herat, Herak (ili Hirak) i Tagab-i-Herak, potom Eraka itd. Dušan Vukotić spominje, pored ostalog, i ostrvo Harak u Persijskom moru: ''Ero – Gospodar sveta'': pod naslovom ''Alhesiras'': «Konačno, u Per(a)sijskom Moru nailazimo na ostrvo Harak(!), odakle bi se moglo pretpostaviti da se nekada Persijskо More nazivalo Herak, po bogu Serbonu, baš kao što je Sredozemno More bilo Belak po bogu Belu.».
4.
*ERS-, *WERS-, HÉRKOS, HÓRKOS, HIERÓS, HERA-KLÉOS, *Ĝ(H)ER-, *KORYO-, GÉRAS, KHÊROS, *uiHro-, *YĒRĀ, MEIRÁKION
Etimologija predstavlja vrlo složenu naučnu oblast. Jedna reč može u svojim najvećim dubinama biti povezana sa stotinu drugih reči (naizgled) različitog značenja. Reči koje slede izvučene su iz knjige E. Benvenista «Rečnik indoevropskih ustanova» (za akcente konsultovati izvor).
A) *ers- i *wers- su praindoevropske imenske osnove i vezuju se za životinjski svet. Prva osnova je dala avestijsku (avesta – stari jezik iranske visoravni) reč ''(v)arәšan-'' i dve grčke reči ''ársēn/árrēn'' i služi za označavanje fizičkog pojma mužjaka neke domaće životinje; druga osnova je dala latinsku ''uerrēs'', persijsku ''gušan'' i dve grčke reči ''eérsē/hérsai'' koje označavaju funkcionalni pojam oploditelja.
B) hérkos – grč. reč i znači ''ograda, pregrada''.
C) hórkos – Stari Grci su ovu reč različito interpretirali (povezujući je sa strahom, nekim sveštenim materijalnim predmetom ili mitskim likom Horkom) ali se uglavnom svodi na zakletvu; 362. str.: «Mitska uobrazilja samo je personifikovala pojam prisutan u samom značenju reči, dočaravajući Horka kao razornu silu, koja se oslobađa u slučaju neispunjenja zakletve, jer imenica hórkos označava stvar nabijenu pogubnim činima, samostalnu božansku moć koja kažnjava krivokletstvo […].». 370. str.: naučnik Szemerenyi pretpostavljao je za hórkos praoblik *suor-kos (mada se upućuje na koren *sorkos), dok su Gamkrelidze i Ivanov zastupali tezu o praindoevropskom *serk[h]; «R. Lazzeroni […] vraća se na vezu sa έρκος ''ograda'', pretpostavljajući da je όρκος prvobitno značio ''zalog'', tj. ono u šta se kune, kao kalk prema upotrebi het[itskog] arha/irha ''granica'' u istom značenju.»
D) hierós/hiarόs – ova grčka reč ima paralelu u vedskom (vede - staroindijski književni jezik) pridevu ''işirah'' (značenja: vatren, snažan, brz, osvežavajući žrtveni / svešteni napitak, biti živ, itd.; izvedeno od ''işayati'' = ''oživljava, snaži'') i u drevnom mikenskom govoru (*i-ro, pored i-e-ro). Stari Grci su reč hierόs koristili uz najraznovrsnije društvene pojave i okolnosti ali uvek u kontekstu «sveštenog»: npr. izraz ''ίερά νόσος'' znači ''sveta bolest'' – epileptična padavica (praktikovale su je sveštenice iz delfskog proročišta), dok je ''tà hierá'' - žrtvoprinošenje. 390. str.: «Konačno, hierόs i hágios jasno očituju pozitivni i negativni aspekt pojma: s jedne strane – ono što je oživljeno svetom pokretačkom silom, a s druge – ono što je zabranjeno, sa čim se ne sme imati dodira.». Hierόs dakle predstavlja prožetost božanskom moću, dok hágios označava isključivo zabranu ljudskog dodira. 382./439. str.: naučnik C. J. Ruijgh (u ''Linear B'', Louvain-la-Neuve, 1985., 143-) smatrao je da postoji mogućnost da su reči poput ''ίερòς'' i ''ίερή'' odražavale dvorsku titulaturu mikenskog (predgrčkog) doba.
E) narodna tradicija u Heladi objašnjavala je poreklo Heraklovog imena otprilike na sledeći način: Herakle je bio rođen da proslavi Herino ime pa otuda spoj Hera + kléos (slava) = ''onaj koji proslavlja Herino ime''. 287. str.: međutim, ''kléos'' često u starogrčkim epovima stoji u formulaičnom izrazu ''kléwos áphthiton'' (''nepropadljiva slava'') «koji označava najveću nagradu ratniku, onu ''nepropadljivu slavu'' za kojom indoevropski junak žudi više od svega, za koju bi dao i život. Tu imamo jedno od svedočanstava, dosta retkih, o postojanju ako već ne jednog epskog jezika, a ono bar osveštanih pesničkih izraza u praindoevropsko doba […].».
F) *ĝ(h)er- – ''uživati u nečemu'', praindoevropski koren; verovatno prvobitno žrtveni termin (''háryati'') u smislu ugađanja i darovanja određenom božanstvu; iz njega su nastali: grč. koren khar-, staroind. har(ya)-, italski her- (hor-) ''hteti, hrabriti nekoga na nešto'', germanski *ger- (nem. gern ''rado'').
G) *koryo-nos – praoblik od kojeg su ''Herr'' = vojska (oblik ''herr'' je dao starogermanskom bogu Odinu ime ili nadimak ''Herjan'' što znači ''vođa, zapovednik vojske, vojvoda'', dok su Einherjar mrtvi ratnici u Valhali) i grč. ''koiranos'' = poglavar, vođa (72./130. str.: problem porekla i značenja ove starogrčke reči je daleko složeniji a to napominje i Benvenist; na dosta mesta koίranos nije poistovećen sa vojskovođom; često je to samo onaj koji prekoreva; G. Bonfante računa sa ''trojanskim'' poreklom grčke reči, A. Lubotsky prosuđuje frigijsku kuryuaneyon kao pozajmljenicu mikenskog doba od grčke κοιρανέων, A. Heubeck «pomišlja na izvedenicu od reči *koira- < *korya-, odražene, u eolskom obliku *κόρρα, u tesalskim ličnim imenima Κορρίμαχος, Μενέκορρος, […]. Veza sa slov[enskom] *koriti se čini verovatna, u svetlu B. definicije uloge homerskog koίranos-a, koja bi se sastojala u prekorevanju (réprimander) jednih a podsticanju drugih.»). Tu je i gotska reč ''harjis'' – vojska, srednjevisokonemačka ''heri-zogo'' (kasnije titula herzog, herceg) ''koji vodi vojsku'' (kalk ''zogo'' verovatno od ''strategos''), zatim srednj.vis.nem. ''hari'' (u germanskim ličnim imenima prisutno kao Hario-, Chario-), a keltska reč ''harja'' se poklapa sa srednjeirskim ''cuire'' (od praindoevropskog *koryo-, trag koji upućuje na prastare družine neoženjenih mladića koji su sebe zvali ''vucima''). Pored toga, u islandskom reč ''herja'', srednj.vis.nem. ''herian'', nem. ''heeren, verheeren'' znači i pljačkati, pustošiti. Kod Starih Germana postojale su grupacije ''drauhti-harjis'' koje su označavale muškarce posvećene ratovanju.
H) géras – od pra oblika *gerar; u mikenskom jeziku ova grčka reč je posvedočena kao ''ke-ra''; 279. str.: «U načelu, radi se o izuzetnim davanjima na koja pravo polažu samo kraljevi, naročito o posebnom delu plena i materijalnim pogodnostima dodeljenim od strane naroda [podanika – hijerakul]: počasnom mestu, najboljem komadu mesa, peharima vina.». Samim tim, géras je simbol kraljevskog dostojanstva. 277./280./281. str.: «Tvrdi se da je géras srodno sa gérōn ''starac''. Taj pojam se, dakle, definiše kao povlastica vezana sa životnom dobi, kao počast odavana starcima; […]. […] Nema, dakle, ničeg što bi ukazivalo na srodstvo između géras ''povlastica'' i gérōn ''starac''. Formula u kojoj su ta dva termina združena ne pretpostavlja nikakvu etimološku vezu među njima. […] Osim toga, poznato je da su reči gérōn ''starac'' i gêras ''starost'' etimološki povezane sa stind. jarati ''stareti'', jarant- ''starac'', avest. zarvan- ''starost''. Oblici izvedeni iz tog korena označavaju samo telesno opadanje i nikada se ne vezuju sa pojmom počasti: […].». Zanimljivo je da Petar Skok, autor jedinog do sada etomološkog rečnika kod nas, navodi (mada nije siguran) da reč ''erak'' (genitiv erka), koja verovatno potiče od turskog ''yarak = oružje'', stoji, u jednom izvoru, uz značenje ''osvojenog oružja''. I géras i Skokov erak se ovde dovode u vezu sa plenom.
I) khêros (''lišen jednog od roditelja'') je pridev od grč. reči khērōstếs (hērēs) (latinski pridev ''hērēd-'' = ''naslednik'') koja se prevodi kao ''pobočni naslednik''. Naime, reč je o tome da se naslednikom u starim indoevropskim društvima naziva bilo ko ko nasledstvo preuzima u slučaju da sin ne postoji. U slučaju da sin postoji, on se nije nazivao naslednikom jer za takvo označavanje nije bilo potrebe. 128. str.: G. Dunkel ''hērēs'' (χηροσταί) svodi na praindoevropsku složenicu iz terminologije običajnog prava *ĝherEro-Eed-, s glagolom ''jesti'' u drugom delu, povezujući staru indoevropsku metaforu ''jedenja'' nasledstva u slučaju kada imovinu ne nasleđuje rođeni sin.
J) *uiHro- – od ovog pra korena pretpostavlja se da je nastala umbrijska (umbrijski jezik pripada italskoj porodici jezika u kojoj je i latinski) reč uirōs = ljudi, na latinskom ueiro; u podeli ljudskog društva, u jednom spisu (''Iguvinske tablice''), pored glavara i sveštenika, polja i plodova, stoji formula ''ueiro pequo'' = ''ljudi-stoka'' što odgovara avestijskom ''pasu vīra'' (vīra s vremena na vreme znači i rob, čovek iz kuće, sluga); 33. str.: «Odatle proizilazi da je umbrijski rečju uiro u spoju sa pequo označavao ljude zadužene da se staraju o stoci [na latinskom ''pastores pecuaquaque'' – hijerakul].»; osim toga, na latinskom se suprug označavo sa ''uir'' = muškarac.
K) 183. str.: Odri (J. Haudry), u «E. Benveniste aujourd'hui», II, tumači Zevsovo ime «kao ''dnevno nebo'' a Heru kao ''toplo godišnje doba'' (Ήρη < praie. *yērā ~ sl. jarъ ''proleće'' itd.): motiv njihove ''sveštene svadbe'' bio bi, po njemu, ne sredozemnog, nego subpolarnog porekla […].» i time kritikuje Kukovo i Benvenistovo shvatanje Zevsa Ήραίος-a kao supruga matrijarhalne Velike Boginje.
L) 162. str.: «Već odavno je upoređena skupina termina koji se od duboke davnine primenjuju, sa izvesnim formalnim varijacijama, kako na devojku, tako i na mladića: posebno grč. meīrax (μειραξ) ''devojka'', sekundarno ''dečak'', meirákion (μειράκιον) ''dečak, momak''.». Srodne reči su latinski termin ''marītus'' (muž) i *mari- (verovatno devojka za udaju), indoiranski ''marya-'' (mladić koji je prosac, ljubavnik; u avestijskim tekstovima marya- označava drskog mladića, ratnika, razbojnika). «Druge potvrde svedoče da se i u iranskom čuvalo staro značenje, posebno pehl. [pehlevi je srednjepersijski dijalekat – hijerakul] mērak ''mladoženja''; mērak i odgovarajući naziv za nevestu ziyānak su familijarni, afektivni termini [o tome više pisao St. Wikander – hijerakul].». Ovo su stari termini s obzirom da je još u XIV veku p.n.e. posvedočeno, u tekstovima iz prednjeazijskog kraljevstva Mitani, postojanje ''maryanni-a'', u značenju ratničkog staleža.
5.
REZIME
Zaključak je da nema zaključka. Bar za sada. Izgleda da je neuporedivo lakše dokučiti najdublje slojeve imena Herak negoli otkriti nešto istorijski bliže kao što je npr. doba njegovog formiranja. Uz rizik da ću pogrešiti, pišem da etimologija imena Herak, iščitavajući gore navedeni tekst, teži ka onim značenjima koja obuhvataju termine poput svetlosti, toplote, vatre, snage, života, živ(ahn)osti, brzine, moći, svetosti, muževnosti, mnoštva, sile, htenja, zdravlja, plodnosti.
Potpuno maglovito deluje epoha prve pojave oblika ''Herak'' na Balkanu. S obzirom na tu nepoznanicu, dopuštam sebi pravo da izvedem nekoliko različitih hipoteza:
1. balkansko ime Herak nastalo od oblika ''Heraklo, Herakle(s), Herkul(es)'' skraćenjem poslednjih slogova:
a) – od Herakla čiji su kult početkom nove ere doneli Grci i/ili Rimljani (teonim se raširio u narod možda posredstvom Heraklovih sveštenika ili udruženja poštovalaca Heraklovog kulta);
b) – od Herakla čiji je kult donešen iz crnomorske stepe čija je obala bila kolonizovana od strane antičkih Grka;
c) – od Herakla čiji je kult postojao u unutrašnjosti Balkana pre formiranja grčke i rimske civilizacije;
2. nastalo od univerzalnog patrijarhalnog indoevropskog/srednjeazijskog pojma za muškarca, muža, čoveka, junaka, ratnika:
a) – grčko-rimski izvor: heroicus, heros, eros;
b) – iranski izvor: айрыака, uirōs/vīra, mērak, itd.;
c) – staroturski izvor: er;
d) – starogermanski izvor: herr, harja, harjis, cuire, herian, itd.;
3. nastalo od titularnih (vladarskih) naziva, simbola iz mikenske civilizacije: ίερòς, ίερή, ke-ra;
4. nastalo od reči za sveto, svešteno:
a) – starogrčki izvor: hierós;
b) – indoiranski izvor: işirah (jedno od značenja);
c) – mikenski izvor: *i-ro, i-e-ro;
5. nastalo od mitoloških solarnih termina: xūršēd, xvaršet , ''hvare xšaētem'', horuz, xros, helios.
...
Sasvim drugačiju problematiku iziskuje otkrivanje etniciteta prvih nosilaca pomenutog antroponima. Petar Skok je izgleda u knjigama «Češka knjiga o vlaškom pravu» (GZM, Sarajevo 1918.)» i «Iz rumunske literature o balkanskim vlasima» (Glasnik Skopskog naučnog društva, Skoplje 1928.)» negde napisao da postoji vlaški trag u formaciji imena Herak. Ne postoji konsenzus među istraživačima o definiciji Vlaha. Uglavnom se misli da su nastali asimilacijom došljačkog i domicilnog (starosedelačkog) stanovništva [23.XI 2011.: mislim da se čak i sa ovim neobaveznim uopštavajućim svođenjem komplikuju neke složenosti oko pitanja Vlaha/vlaha; problem nije samo sam pojam već i način prilaženja problemu; izgleda da nije jasno čak ni koliko ima vrsta problema ovog pojma]. Ukoliko je Skok bio u pravu, onda se otvara novo pitanje: da li je ime Herak nastalo i negovano kod romanizovanih ''starosedelaca'' (npr. Tračana, Ilira, Kelta; [17.XII 2011.: navedeni narodi-plemena uslovno su nazvani starosedeocima premda je sasvim jasno da je na Balkanu i pre njih bilo ljudi]), slovenizovanih poromanjenih starosedelaca, slovenizovanog romanskog stanovništva, ''tračanizovanih'' Romana ili Slovena, romanizovanih Helena, ili helenizovanih starosedelaca itd....? Možda postoji mogućnost da se, ukoliko se dokaže da je Herak proizvod neke starije starosedelačke baštine, potvrdi hipoteza o zastupljenosti solarnog božanskog para Herakla i Here među plemenima unutrašnjeg Balkana daleko pre začetka helenske (grčke) a pogotovo pre romanske civilizacije (a propo Kukovom istraživanju). Samim tim, ukazao bi se i viševekovni kontinuitet ovog fenomena.
Međutim, pre bilo kakvih pretpostavki potrebno je uočiti prirodu istorijskog (istoriografskog) pojavljivanja svih imena i prezimena proisteklih iz oblika ''Herak'':
1. kao što se iz priloženih delova deftera da videti, u XVI veku je bio priličan broj zabeleženih Heraka, a to ukazuje da ih je verovatno bilo i u XIII, XIV veku;
2. važno je utvrditi na koje načine su zapisivana stara prez-imena: Errachovich, Cherach Cherachovich, Eraclio (ovaj izuzetno vredan oblik је kod Miroslava Pantića u knjizi «Iz književne prošlosti – studije i ogledi», Beograd 1978., SKZ), Хераковићъ, Иераковићь, Jerak, Cherachouich, Heracum, Еракь,...
3. brojčani odnos je vrlo bitan: na osnovu uzorka iz Telefonskog imenika (''Bele strane'', 2005. godina) za područje 011, pod prezimenom Eraković bilo je registrovano oko 127 različitih osoba, kod Eraka 25, Herakovića 4, a kod Heraka 2 osobe. Ukupno, dakle, oko 158. Procentualno to iznosi: ERAKOVIĆ – 80.37%, ERAK – 15.82%, HERAKOVIĆ – 2.53%, HERAK – 1.26%. Pošto je područje sa telefonskim pozivom 011 (Beograd i šira okolina) najgušće naseljeni deo južnoslovenskog prostora, dobijeni podatak u procentima možda, u određenom smislu, odgovara stanju za ceo balkanski prostor, ali daleko od toga da je model realnog stanja;
4. teško je utvrditi koja su danas srodna prezimena sa oblikom ''Herak''. Dosta njih je poteklo od latinskog Hieronimus-Jeronim (Jerko, Jerčić i sl. [23.XI 2011.: ovu konstataciju sam preuzeo sa http://www.ogorje.net/prezime/jercic/62.html a slično je i sa prezimenom Jerković: http://jerkovic.webs.com/; različiti oblici: http://imehrvatsko.net/namepages/view/first_name/jeronim . Međutim, na http://www.vid.hr/vid/Prezimena%20sela%20Vid%20u%20Neretvanskoj%20krajini-Domagoj%20Vidovic.pdf, pod naslovom ''Prezimena sela Vid u Neretvanskoj krajini'' autora Domagoja Vidovića, pronašao sam jedan zanimljiv podatak: ''2.5. Opći osvrt na vidonjski prezimenski sustav'': «Najveći je broj vidonjskih prezimena motiviran osobnim imenom […], od čega je više od 2/3 […] motivirano kršćanskim imenom, što je posljedica provođenja odredaba Tridentskoga koncila (1545. – 1563.). […]». Čitajući ovo palo mi je na pamet da su oblici Jerk(o), Jer(i)č i sl. institucionalizovani kao hrišćanska imena što od grčke osnove ''hieros'' (preko Hieronimos i preko Jerotej (grčko ime Ίερόυεος = ''bogom osvećen'')), što od hebrejskih Jeremija (Iirměįāhū = ''bog podiže'') i Jevrem (Έfraįm – hebrejsko ime možda sirijskog porekla – za gore navedeno videti M. Grković), ali da bi ''poreklom'' bila nehrišćanska, možda staroslovenska, poput Jarilo, Jaroslav, Jarko, Jarac, Jaro, dok u ''Српском презименику'' piše još i da je postojalo bugarsko ime Ярчо, zatim poljsko Jarek a da je u Hrvatskoj i drugde bilo (ili ih još ima) Jar(i)čevića, Jaričića, Jarčeva, Jarčića i Jarčova. Sa zvučnošću ''paganskih'' rituala, možda su kao takva posebno bila na udaru ''hrišćanizacije''...]), od nemačkog i ugarskog ''erceg''. S druge strane, neka prez-imena poput Berak, Perak, Ilak, Elak, veoma blisko zvuče. Da li je kod ''Elak'' (danas postoje Elakovići ali i Eleci(?)) došlo do transformacije iz ''r'' u ''l'' (što se, inače, često dešavalo kod vokalnog ''r'') ? U «Šematizmu pravoslavne mitropolije i arhidijeceze dabro-bosanske za 1884, 1885. i 1886.godinu», Sarajevo 1886., pronađena su i zabeležena relativno retka prezimena (ne imena, ne nadimci) kao što su ERA (živeli u regionu Sarajeva, Rogatice, Maglaja, Visokog i Travnika), ERO (u regionu Vlasenice) i HERA (kod Visokog i Sarajeva). Možda su ''ere'' dobile nadimak/simbol po umbrijsko-latinskoj formuli ''ueiro pequo'' ili po nekoj ratničkoj odrednici (a ne po Hercegovini kako se smatra) ? Međutim, ne postoji li i ovde mogućnost uticaja religijsko-mitološkog faktora na postanak još jednog teonima ?...
(August 23, 2008 08:38PM)
Iseljenici za Ameriku s početka 20. veka
Veliki broj (H)erakovića i (H)eraka je otišao u beli svet prvih decenija XX veka tražeći bolje uslove života. Na www.ellisisland.org mogu se pronaći spiskovi velikog broja Evropljana koji su brodovima prešli Atlantik i iskrcali se pred Njujork – veliko stecište doseljenika iz celog sveta. Spiskovi ukazuju da su popisivači (a možda i migranti) muku mučili sa stranim izgovorom. Banjani (predeo u Crnoj Gori) su recimo zapisivani kao Bagriani, Banjan, Banjaus, Bagnoni, Banjany, a Kuzmin (selo mog pradede Dušana) je zapisan kao “Kurnin”. Ista stvar je i sa ličnim imenima i prezimenima. “Evak” je verovatno Erak što pokazuje da problem nije bio samo jezik već i sličnost između oblika slova koja su ponekad pogrešno interpretirana ili izostavljana [23.XI 2011.: pitanje je da li su greške nastale i prilikom stavljanja ovih dokumenata na internet]. Verovatno da je postojalo još dosta ljudi koji su se do 20-ih godina XX veka preselili u Severnu Ameriku a da im je prezime na pogrešan način zapisano [23.XI 2011.: hteo sam reći da možda postoji mogućnost da su osobe sa prezimenima Erak, Eraković, Herak i Heraković zapisane još pod nekim deformisanim oblikom kojeg ja ovde nisam izneo jer ne mogu da pretpostavim da se pod tim oblikom nalaze].
Spiskovi imaju izuzetnu vrednost jer se može videti odakle su porodice i pojedinci, iz koje luke su krenuli u daleki svet, koliko godina su imali kada su plovili. Prednost je i što se može izračunati i godina rođenja. Pošto je tada Austro-Ugarska (odnosno Austrija i Ugarska/Mađarska) zauzimala određeni deo stare Jugoslavije, razumljivo je što je većina migranata govorila da upravo potiče iz te zemlje ili nekog njenog područja [23.XI 2011.: ja ovde, istina, nisam iznosio oznaku za ono što je verovatno bila nacionalna pripadnost iseljenika, mada sam možda i trebao radi celokupnosti podataka bez obzira da li su tačni ili ne (za ovo proveriti izvor). Simo Eraković je 3.I 2009. na facebook-grupi ''Bratstvo Eraković'', u temi ''Erakovici iz Hrvatske i Bosne'', napisao sledeće: «Americke imigracione vlasti su doseljenike pitali za nacionalnost , ali se verovatno cesto unosio pasos , pa tako moze da se nade za Erakovice iz Crne Gore da nacionalnost stoji Austrougarska .».].
Mrzelo me je da pišem osobe sa prezimenima Harak i Horak kojih ima dosta.
U zagradi je, prvo, mesto porekla ili neka odrednica odakle potiče migrant, zatim ide godina (starost doseljenika), bračni status, ime luke odakle je krenuo, ime broda kojim je plovio i datum iskrcavanja.
ERAKOVIC
Blajov (Bagriani-Montenegro, 25, neoženjen, Havre, “Hudson”, 15.IV 1907.)
Dusan (Kurnin-Hungary [tačnije Kuzmin kod Sremske Mitrovice – hijerakul], 32, oženjen, Rotterdam, “Rotterdam”, 24.VI 1912.)
Giorgie (Banjan, 23, neoženjen, Trieste, “Georgia”, 30.III 1906.)
Gjorgze (Stupary-Montenegro, 33, neoženjen, Hamburg, “Amerika”, 20.XII 1913.)
Gyuro (Zagcadje-Hungary, 6, neoženjen, Fiume, “Carpathia”, 26.III 1910.)
Ignat (Banjan, 30, neoženjen, Trieste, “Georgia”, 30.III 1906.)
Jevto (Bagnoni-Montenegro, 18, neoženjen, Trieste, “Erny”, 21.IV 1906.)
Kristina (Cobuna-Croatia, 21, udovica, Liverpool, “Mauretania”, 4.II 1910.)
Krsto (Banjaus-Austria, 22, neoženjen, Trieste, “Francesca”, 3.VIII 1907.)
Krsto (Zupe-Montenegro, 35, oženjen, Trieste, “Georgia”, 30.III 1906.)
Lazar (Banjany-Montenegro, 28, neoženjen, Trieste, “Erny”, 21.IV 1906.)
Maian (Bagnoni-Montenegro, 21, neoženjen, Trieste, “Erny”, 21.IV 1906.)
Manda (Zagcadje-Hungary, 10, neudata, Fiume, “Carpathia”, 26.III 1910.)
Mara (Zagcadje-Hungary, 14, udata[? – hijerakul], Fiume, “Carpathia”, 26.III 1910.)
Masan (Zupe, 20, oženjen, Trieste, “Georgia”, 30.III 1906.)
Milka (Cebuna-Jugoslav, 11, neudata, Trieste, “Heffron”, 16.XII 1920.)
Milutin (Stupary-Montenegro, 26, neoženjen, Hamburg, “Amerika”, 20.XII 1913.)
Petar (Banjan, 35, oženjen, Trieste, “Georgia”, 30.III 1906.)
Petar (Radloucan-Hungary, 17, neoženjen, Trieste, “Oceanija”, 24.XI 1909.)
Soka (Cabuna-Croatia, 18, neudata, Bremen, “Kronprinz Wilhelm”, 7.II 1912.)
Stevo (Cabuna-Ungary, 18, neoženjen, Le Havre, “Rochambeau”, 4.XI 1912.)
Stipo (Zagcadje-Hungary, 13, neoženjen, Fiume, “Carpathia”, 26.III 1910.)
Stjepan (Zagradje-Hungary, 28, oženjen, Hamburg, “Amerika”, 28.XI 1905.)
Styepan (Bagnoni-Montenegro, 33, oženjen, Trieste, “Erny”, 21.IV 1906.)
Terezia (Zagcadje-Hungary, 34, udata, Fiume, “Carpathia”, 26.III 1910.)
Todor (Bagnoni-Montenegro, 18, neoženjen, Trieste, “Erny”, 21.IV 1906.)
Vadar (Vuparny-Monbenegro, 21, neoženjen, Hamburg, “Imperator”, 19.III 1914.)
ERACOVICH
Alexa (Bagnani-Montenegro, 38, oženjen, Southampton, “New York”, 11.III 1907.)
Luka (Bagnani-Montenegro, 18, neoženjen, Havre, “Mexico (1905)”, 5.IX 1907.)
Mercia (Bagnoni-Montenegro, 20, neoženjen, Southampton, “New York”, 11.III 1907.)
Micailo (Bagnoni-Montenegro, 18, neoženjen, Southampton, “New York”, 11.III 1907.)
Novak (Buenos Aires-Argentine, Montenegrin, 29, neoženjen, Santos-Brazil, “Byron”, 22.VI 1907.)
ERAHOVIC
Bizo (Stupary-Montenegro, 24, neoženjen, Hamburg, “Amerika”, 20.XII 1913.)
Saro (Stupary-Montenegro, 18, neoženjen, Hamburg, “Amerika”, 20.XII 1913.)
EVAKOVIC
Stevo (Milwankee-Wis., 36, oženjen, Cherbourg-France, “Mauretania”, 12.V 1922.)
ERAGOVIC
Mateo (Buenos Aires, Austria-Italian, 26, neoženjen, Buenos Aires, “Verdi”, 5.X 1909.)
ERAEGOVIC
Yurko (Tran-Austria, 37, oženjen, Trieste via Patras and Palermo, “Laura”, 6.XII 1907.)
ERUKOVIC
Miho (Hungarian, 19, neoženjen, Fiume, “Carpathia”, 29.VI 1910.)
Ivan (Lokre-Hungary, 20, neoženjen, Le Havre, “La Gascogne”, 21.VIII 1898.)
OREKOVIC
Stevo (Hungary, 17, neoženjen, Trieste, “Argentina”, 26.III 1909.)
URAKOVIC
Jovan (Kraljevcani-Hungary, 30, oženjen, Rotterdam, “Statendam”, 3.I 1906.)
Petar (Kraljevcani-Hungary, 18, neoženjen, Rotterdam, “Nieuw Amsterdam”, 18.IV 1906.)
Yoan (Punah-Austria, 28, oženjen, Trieste, “Kaiser Franz Josef I”, 30.VIII 1913.)
ERECKOVIC
Damjan (Podrdjani-Servia, 26, oženjen, Le Havre-France, “La Savoie”, 29.I 1924.)
Gjuro (Pobrdjani-Austria, 18, neoženjen, Southampton-England, “Olympic”, 22.X 1913.)
Maria (Pobrdjam-Hungary, 27, udata, Antwerp, “Zeeland”, 20.VIII 1912.)
Nicolai (Tobrdjana-Hungary, 24, neoženjen, Hamburg, “President Lincoln”, 17.II 1911.)
Stevan (Staza-Austria, 42, oženjen, Havre, “Floride”, 14.III 1910.)
ORAGOVICH
Ive (Zara-Austria, 24, neoženjen, Havre, “La Touraine”, 14.VI 1902.)
___________________________________________
ERAK
Elisabeth (Laibash-Austria, 23, neoženjen[muški pol? – hijerakul], Trieste, “Alice”, 23.XI 1910.)
Guiseppe (Ilosela-Dalmacia, 27, oženjen, Trieste, “Pannonia”, 26.IV 1912.)
Gyura (Kraljavacam-Hungaria, 33, oženjen, Liverpool, ”Lucania”, 15.XII 1906.)
Hija (Bielcovde-Hungary, 33, oženjen, Hamburg, “Amerika”, 7.IV 1913.)
Ivan (Plin-Austria, 37, oženjen, Trieste, “Martha Washington”, 26.IV 1911.)
Ivan (Slo…lo-Greece, Austria-Croatia, 31, oženjen, Trieste, “Saxonia”, 25.VII 1913.)
Josip (Plina-Austria, 37, oženjen, Trieste, “Pannonia”, 12.VIII 1908.)
Kristina (Zlosela-Italy, 13, neudata, Trieste, “Logan”, 20.X 1920.)
Maiko (Mali-Hungary, 26, oženjen, Fiume, “Carpathia”, 27.III 1909.)
Marco (Plina-Dalmatia, 39, neoženjen, Antwerp, “Kensington”, 21.V 1902.)
Michele or Miha (Metkovic-Austria, 22, neoženjen, Havre, “La Lorraine”, 25.IX 1903.)
Pavav (Kraljercani-Hundary, 26, oženjen, Rotterdam, “Amsterdam”, 18.II 1905.)
Petar (Lekenik-Croatia, 33, oženjen, Bremen, “Grosser Kurfuerst”, 23.VIII 1910.)
Petar (Plin-Austria, 39, oženjen, Trieste, “Martha Washington”, 26.IV 1911.)
Sima (Zlosela-Italy, 36, udata[ženski pol? – hijerakul], Trieste, “Logan”, 20.X 1920.)
Simon (Plina-Austria, 28, oženjen, Trieste, “Carpathia”, 22.III 1914.)
Stafano (Pline-Dalmatia, 30, neoženjen, Antwerp, “Kensington”, 21.V 1902.)
Stevan (Grodac-Hungary, 53, oženjen, Antwerp, “Kroonland”, 30.XI 1909.)
Stevan (M. Gradac, 24, oženjen, Bremen, “Grosser Kurfuerst”, 10.V 1905.)
Stipan (Plina-Austria, 19, neoženjen, Trieste, “Pannonia”, 12.VIII 1908.)
EVAK
Pavoa (Kraljavacam-Hungaria, 29, oženjen, Liverpool, ”Lucania”, 15.XII 1906.)
Simon (/, /, /, Copenhagen, “United States”, 22.V 1922.)
EREK
Anton ([prezime Eret? – hijerakul]; Malcoci-Roumania, 24, neoženjen, Bremen, “Kaiser Wilhelm II”, 28.VIII 1907.)
Katharina (/, /, /, Antwerp, “Friesland”, 9.X 1894.)
Nikola (Kheivci-Bosnia, 25, oženjen, Bremen, “Kaiser Wilhelm der Grosse”, 15.IV 1913.)
Stevan (Maligradac-Hungary, 32, oženjen, Le Havre, “Rochambeau”, 26.II 1912.)
Yakovica (Plina-Dalmacia, 26, udata, Rotterdam, “Nieuw Amsterdam”, 8.VII 1912.)
___________________________________________
HERAK
Anna (Hungary, 18, Rotterdam, “Obdam”, 28.III 1892.)
Andro (Logawitz-Austria, 22, neoženjen, Glasgow, “Caledonia”, 8.VI 1913.)
Angela (Great Falls-Montana, Hungary, 24, udata, Havre, “La Provence”, 6.V 1911.)
Bela (Gyor-Hungary, 25, neudata, Bremen, “Kronprinzes. Cecilie”, 10.X 1911.)
Dragntin (Ivancic-Austria, 25, neoženjen, Southampton, “Philadelphia”, 20.X 1912.)
Emil (US Citizen, 53, /, Bremen, “America”, 9.XII 1922. i Bremerhaven-Germany, 15.VIII 1922.)
Findrick (Zimjnov-Czechosl., 21, neoženjen, Cherbourg-France, “Caronia”, 31.XII 1920.)
Francinzek (Loznoriez(Rozanice?)-Russia, 20, neoženjen, Antwerp, “Kroonland”, 7.IV 1913.)
Franjo (Grabavnica-Hungary, 32, oženjen, Liverpool, “Mauretania”, 17.V 1912.)
Franzisck (Losnowiez-Russia, 20, neoženjen, Southampton, “Kroonland”, 7.IV 1913.)
Georg (Broslovica-Croatia, 28, neoženjen, Bremen, “Bremen”, 27.VI 1907.)
Georg (Sasice-Croatia, 29, neoženjen, Bremen, “Bremen”, 4.VIII 1909.)
Helena (Lukowica-Austria, 19, neudata, Antwerp, “Zeeland”, 13.VIII 1907.)
Hrshor (Slabnaka-Austria,, 33, Rotterdam, “Ryndam”, 30.VI 1903.)
Ilija (Sosice-Hungary, 17, Antwerp, “Finland”, 30.IV 1912.)
Istvan (Nemesvaralja-Hungary, 41, Rotterdam, “Noordam”, 26.I 1910.)
Iuro (US, Hungary, 15, neoženjen, Bremen, “Rhein”, 5.II 1906.)
Ivan (Rasmyer-Hungary, 27, Fuime, “Carpathia”, 13.X 1909.)
Janko (Glina-Hungary, 17, Liverpool, “The Campania”, 4.X 1913.)
Jure (Sosice, 16, Antwerp, “Vaderland”, 3.IV 1906.)
Juro (Sosiceokray, 30, Antwerp, “Finland”, 12.IV 1905.)
John (Great Falls-Montana, 9meseci, neoženjen, Havre, “La Provence”, 6.V 1911.)
Johann (Brasljevica-Croatia, 28,S Bremen, “Gera”, 6.I 1902.)
Mara (/, 41, Hamburg, “The President Grant”, 20.VIII 1913.)
Mara (Brashovica-Yougoslavia, 28, neudata, Southampton, “Berengaria”, 11.X 1922)
Maria (Bzisooz-Hungary, 18, neudata, Bremen, “Konig Albert”, 28.I 1909.)
Maria (Slabnaka-Austria, 32, udata, Rotterdam, “Ryndam”, 30.VI 1903.)
Marko (Motlis-Yugoslavia, 20, neoženjen, SLiverpool, “Salier”, 8.I 1921.)
Marko (Hungary, 26, Bremen, “Celtic”, 2.IX 1895.)
Marta (Great Falls-Montana, Hungary, 11, neudata, Havre, “La Provence”, 6.V 1911.)
Mila (W. Grabicani-Austria, 20, udata, Southampton, “Philadelphia”, 22.IX 1912.)
Mirko (Sokolovac-Austria, 29, Southampton, “Saint Louis”, 5.VI 1910.)
Nich (Skembliaver-Austria , 29, oženjen, Southampton, “Oceanic”, 26.X 1910.)
Niko (Hungary, 35, Bremen, “Salier”, 2.IX 1895.)
Nikola (Letovanic-Hungary, 24, Rotterdam, “Noordam”, 9.XI 1909.)
Petar (Hungary, 39, Bremen, “Salier”, 2.IX 1895.)
Piotr (Slabnaka, 35, oženjen, Rotterdam, “Ryndam”, 30.VI 1903.)
Stanislawa (Sosnowice-Russia, 18 (3 meseca?), neudata, Antwerp, “Finland”, 9.XII 1908.)
Stefan (Kapuvar-Hungarian, 39, MHamburg, “Patricia”, 10.III 1903.)
Vaclaw (Shotky-Bohemia, 25, neoženjen, Bremen, “Bremen”, 1.VIII 1905.)
Vladimir (W. Grabicani-Austria, 30, oženjen, Southampton, “Philadelphia”, 22.IX 1912.)
Yanko (Gora-Austria, 42, oženjen, Havre, “Floride”, 14.III 1910.)
HEREK
Jozsef (Gifeherli-Hungary, 31, oženjen, Bremen, “Rhein”, 6.IV 1907.)
____________________________________________
HERAKOVIC
Ane (Nowoselo-Hungary, 16, neudata, Bremen, “Grosser Kurfurst”, 18.XI 1903.)
Dance (Hungary, /, Rotterdam, “Veendam (1871)”, 3.IX 1892.)
Dance (Oerovic-Hungary, 36, Rotterdam, “Veendam (1871)”, 3.IX 1892.)
Dane (Connelsville-US, Hungary, 25, oženjen, Havre, “Chicago”, 19.II 1912.)
Dane (Ralje-Croatia, 17, oženjen, oženjen, Bremen, “Main”, 10.II 1905.)
Mara (Kalje-Croatia, 24, neudata, Bremen, “Main”, 24.III 1907.)
Paval (Austria-Hungary, 26, neoženjen, Bremen, “Aller”, 13.XII 1895.)
Petvr. (Koye-Hungary, 17, neoženjen, Rotterdam, “Noordam”, 14.VI 1910.)
Tadija (Selo Nowa-Hungary, 17, neoženjen, Bremen, “Breslau”, 2.I 1904.)
Tomo (Novo Selo-Austria, 18, Antwerp, “Westernland”, 31.V 1893.)
Tomo (Ralje, 17, neoženjen, Bremen, “Kaiser Wilhelm der Grosse”, 16.XI 1904.)
Tovio (Cerovice-Croatia, 32, oženjen, Liverpool, “Lusitania”, 9.I 1914.)
HEREKOVIC
Marta (Cerovice-Hungary, 10, neudata, Hamburg, “Amerika”, 25.IX 1909.)
Nikola (Martijanec-Croatia, 35, oženjen, Liverpool, “Caronia, 1.VI 1913.)
Nikola (Martijanez, 33, oženjen, Havre, “Saint Laurent”, 1.VIII 1907.)
Silvester (Martijanec-Croatia, 29, oženjen, Liverpool, “Caronia”, 13.VII 1913.)
HARAKOVICH
Milos (Laudstrass-Austia, 11, neoženjen, Southampton, “Philadelphia”, 8.VI 1913.)
Paul (Laudstrass-Austia, 43, oženjen, Southampton, “Philadelphia”, 8.VI 1913.)
HOREKOVIC
Ivan (Pankovac-Croatia, 20, neoženjen, Bremen, “Bremen”, 29.V 1912.)
HARAGOVICS
Jyasca (Buboliska, 36, oženjen, Bremen, “Kaiserin Maria Theresia”, 12.VII 1900.)
Maria (Kassa, 25, neudata, Fiume, “Pannonia”, 29.XII 1904.)
Mihal (Czerejocz, 17, neoženjen, Hamburg, “Pennsylvania”, 22.V 1902.)
HEREGOVICH
Eugenio (Cattaro-Austria, 37, Trieste, “Argentina”, 18.X 1912.)
HERKOVIC
David Bernat (Verice-Cz.Slovak, 17, neoženjen, Antwerp, “Mongolia Verice”, 20.I 1921.)
Na www.ussearch.com takođe se mogu pronaći srodnici koji godinama žive u SAD.
(August 27, 2008 06:51PM)
http://www.mojzumberak.com/ - Nakon bezmalo dva i po sata tumaranja po internetu konačno sam uspeo pronaći podatke iz XVI – XVII veka o Herakovićima sa Žumberačke gore (područje zapadno od Zagreba uz granicu sa Slovenijom). Podataka nema mnogo ali i ovakvi kakvi su vrede puno.
«[…] popis Uskoka koji su bili u vojnoj službi pod kapetanom Ivanom Lenkovićem iz 1551. godine u kojemu su navedena: prezimena i imena Uskoka, imena sela u kojima borave i broj desetine kojoj pripadaju. Mjesečna plaća im je iznosila između 8 i 24 forinte: Gluschinavass - Vuitza Herakhouitsch (26); Gollagkh - Milliuoj Herakhouitsch (12); Khaldtentall - Radossaw Herkhouitsch (21); Schnodta - Heragkh Radanouitsch (7); Tuptschina Vas - Stipkho Herakhouitsch (30); Voditz - Vugkhossaw Herakhouitsch (21); Wraschlenavass - Heragkh Vugkhmierouitsch (15)». Ovde sam izdvojio i uskoke čija su imena Herak (Herak Radanović i Herak Vukmirović) što ukazuje da je Herakovića i Heraka oko Žumberka bilo poprilično.
«[…] Nadvojvoda Karlo, tadašnji regent unutrašnjih austrijskih pokrajina, potvrdio je 12.V 1566. Žumberčanima njihove povlastice. Osim toga podijelio je mnogim gospodarima plaće. Stopama svoga oca krenuo je car Maksimilijan (1564 -1576.). On je doznačio 11.VI 1567. uskočkim vojvodama Vranešu Badovincu, Radonji Bastašiću i Radiću Vignjeviću sto forinti, a Uskocima 400 for. Osim toga podijelio je plemstvo spomenutim vojvodama. Dvije godine kasnije 5. VIII 1569. dobili su plemstvo vojvode Radman Vučetić, Ivan Heraković, Vukac Višeslavić, Juraj Batalović i Vujica Marinković. […]»
«[…] Tako za sada kao najstarije grbovnice, podjeljene žumberačkim vojvodama, važe one koje je inače zaslužni autor Dalmatinske heraldike austrijski kapetan Heyer v. Rosenfeld uvrstio kao uskočke obitelji u svoj Dalmatinski grbovnik koji je štampan u Nurnberg-u 1873. Kod te grupne podjele plemstva podjeljeno je plemstvo s grbom trojici vojvoda 23. XI 1567. Bijahu to: Vraneša Badovinac, Radonja Bastašić i Radić Vignjević. Dvije godine kasnije podjeljeno je plemstvo s grbom još petorici: Jurju Bataloviću, Ivanu Herakoviću, Vujici Marinkoviću, Vukcu Višoševiću i Radmanu Vučetiću. Bilo je to 5. VIII 1569. Razlozi za tako kolektivne podjele plemstava nisu poznati, ali godine podjele vrlo su karakteristične: 1567. kao početak definitivne organizacije Hrvatske Vojne krajine, a 1569. kao zaključna godina za organizacijsku strukturu Krajine. Karakteristično je i to da su svi dobili plemstvo “sv. Rimskog carstva”». Grbovi (a među njima i grb Ivana Herakovića) se mogu videti na http://www.mojzumberak.com/zumberak.php?id=12 , odnosno www.mojzumberak.com/ > Povijest Žumberka > Podjele plemstva i grbova
«U časti žumberačkog kapetana naslijedio je Nikolu u mjesecu svibnju 1609. ponovno [Kristof] Obričan. Novi je kapetan u listopadu iste1609. po nalogu ratnog savijeta ustupio husarsko kapetanstvo Petru Erdodyju. Kapetan Obričan postavio je za uskočkog časnika 30 IV 1611. Ivana Ulricha Eggenberga. Obričana je naslijedio u kapetanskom dostojanstvu Ernest Paradajzer koji je 1612. ubio žumberačkog vojvodu Vujicu Herakovića.».
Novija svedočanstva govore da žumberačkih Herakovića (potomaka ili ne vojvoda iz XVI veka ?) ima i u XX stoleću.
«U Kalju [''selo je smješteno na južnim padinama Žumberačke gore; 2001. je u selu živelo 37 stanovnika u 16 domaćinstava, od toga žena 43,2%, a muškaraca 56,8%'' – hijerakul] je 16. VI 1932. osnovano vatrogasno društvo na inicijativu učitelja Nikole Herakovića koje je već na početku imalo 40 članova, a osnivači društva su bili: Ivan i Marko Šintić iz Gornje Vasi, Martin Maletić iz Petričkog Sela, Nikola Beg, Matija Šuštić i učitelj Nikola Heraković iz Kalje, Nikola Haralović iz Griča i Vid Šintić iz Javora.». Na drugom kongresu Žumberčana u Mrzlom Polju 12. srpnja 1936., povodom sećanja na Petra Stanića (1862 -1927., župnika i istoričara) i Daneta Kovačevića (1856 -1935., učitelja i sakupljača narodnih pesama i običaja), prisustvovali su, pored ostalih, i Dragica Heraković, učiteljica, (očito kći pokojnog Kovačevića) sa svojim suprugom Vladom Herakovićem (seoski ekonom), zatim Tomo Heraković (dugogodišnji prijatelj pokojnog učitelja), i Janko Heraković (župnik u Kričkama u Dalmaciji). Zabeleženo je i da je na četvrtom kongresu, 14.VIII 1938. u Brezovcu, prisustvovao Vlade Heraković, sreski gospodarski referent za Varaždin.
Na samoborskom području (Samobor je između Žumberka i Zagreba) je i jedno mesto koje se zove Heraković Selo.
Međutim, pored ovih Herakovića, izgleda da je postojalo i prezime Herak. Čini mi se da je istoričar Vladislav Skarić, ispitujući naseljavanje Žumberačke gore, naišao na Herake čije poreklo vuče iz Hercegovine, a u spiskovima iseljenika koji su otišli za Ameriku ima nekoliko Heraka iz ''Sosica'', ''Sasica'' (možda selo Sošice koje se odista nalazi kod Žumberka).
(August 29, 2008 02:59PM)
http://www.mostovi.freeservers.com/istorijat_duza_varijanta.htm - Mirsad Čukle je napisao jedan zanimljiv tekst o istorijatu Konjica. Koristio je i sveske Refika Hadžimehanovića (30.3.1915. -1995.).
(NE) ZABORAVLJENI KONJIC
Dijelovi grada na lijevoj obali zvali su se Varda (najstarije naselje) Tuščica, Zlatrgovina, Orašje, Gornja i Donja mahala, Pazar, Čaršija, Oprkanj mahala, Glavica, Grebak.
[…]
Grebak je dio Varde, a prostire se od Vardačke džamije do pod Glavicu. Na Grepku i na Vardi živjele su porodice Alagić, Banović, Begtašević, Bašić, Bjelić, Bilanović, Cakić, Despotović, Dizdarević, Đorđić, Doder, Erzumlić, Gače, Gligorević, Gogić, Hadžić, Hatibović, Heraković, Jugo, Kreso, Ljubović, Magazin, Miletić, Mulić, Mužijević, Muratović, Nuhanović, Omerika, Pirkić, Prohić, Rajić, Sinanović, Slomović, Softić, Šabanović, Šašić, Širbegović, Traparić, Tunguz, Kreševljaković, Sunagić, Zalihić i dr.
ONI SU GRADILI «IGMAN» - «IGMAN» JE GRADIO KONJIC
Veliki skok u razvoju, ovaj grad doživio je poslije 1945. godine, a zablistao u decenijama od 1950. do 1980.
Prvo je došla naredba o gradnji vojne fabrike «Igman», koju je 6.3.1950. godine potpisao Josip Broz Tito.
Početkom 1950. VGP «Majevica» oformilo je gradilište na kojem je već 17.1. bilo 75 ljudi koji su završavali kolčenje puteva u fabrici. U aprilu 1951. godine bili su izgrađeni prvi objekti, Alatnica sa 12 mašina, kotlovnica, menza, jedna hala. Pod stručnim rukovodstvom Dragoljuba Marinkovića Dede, do kraja 1951. izvršena je montaža prispjelih mašina, a s proizvodnjom se započelo 1952. god.
Prvi direktori «Igmana», po četiri godine, bili su Anton Milić (do 31.12.1951.), Jovo Rodić, Jovan Živković, Rade Divjak, zatim Gojko Krneta, Ramiz Rogonja, Emir Hadžizukić, Faruk Greda, Đevad Hadžihusejnović, Džemal Maksumić-Sax, Sadik Lepara, Šerif Ćorić, Zulfo Macić, i sada Ramiz Macić.
Prvi radnici su: Zekić Alija (od 2.11.1950), Šušić Fazlija, Kuljanin Simo, Alajbegović Nusret, Karlović Jozo,Vidačković Nikola, Lukić Pero, Arnautović Đorđo, Karlović Marko. Prva radnica je Litrić Belkisa (red.br.124), a slijedeće su Mangić Mujesira, Heraković Zineta i Fata. Među prvim majstorima bili su Brale Mihajlović, Avdo Pirkić, Mile Terzić, Milan Zečić, Milorad Andrić, Jure Restović, Đuro Bertalan, Miloš Vukmirović, te Ibro i Alija Badžak, Đevad Hadžihusejnović, Savo Arnautović, Paša i Smail Džumhur, Zdravko Avramović, Faik Sokolović, Šćepo Jurić, Drago Bebek, Ilija Pudar, Dule Kuljanin i drugi, iz prve generacije učenika majstorske škole, 1951/54. Fabrika je zapošljavala oko 5 000 radnika, grad je živio za fabriku, a ona ga je hranila i gradila.
(September 10, 2008 08:18PM)
Maleševački Herakovići
Poštovani prof. Nikola Laketa mi je 24.V 2008., na sajtu ''SerbianCafe'' (''Poruka o prezimenima''), svojevremeno napisao:
«[...] To je izvjesni HERAK MILOSEVIC, vlah iz katuna MALESEVACA kod Bilece, koji se obavezuje Dubrovcanima 5.8.1406.g. na pregonjenje (transport) soli iz Dubrovnika do crkve Sv. Petra na rijeci Limu u Srbiji, [...]».
_________________________________________
http://bs.wikipedia.org/wiki/Izvoz_voska_iz_Fo%C4%8De_po%C4%8Detkom_15._vijeka - Sa Wikipedije, slobodne enciklopedije: «Izvoz voska iz Foče početkom 15. vijeka»:
Dokument predstavlja istaknuto svjedočanstvo o izvozu voska iz Foče u Dubrovnik. Radi se o ugovoru od 19. decembra 1402. godine između dvojice vlaha Maleševaca Heraka Miloševića i Vukca Ponoševića i dubrovačkih trgovaca Vojhne Tihojevića i Stojka Miletića o prevozu 25 tovara voska iz Foče u Dubrovnik. Cijena ugovorenog prevoza od Foče do Dubrovnika je 4,5 perpera dubrovačkih dinara po tovaru. Foča je imenovana kao trg (mercatum). Dokumenat svjedoči i da se srednjovjekovno 'de Drina' najuže povezuje sa područjem Foče.
- ''Chierach Millossevich et Vochaз Ponossevich vlachi de Mallisseva faciunt manifestum quod ipsi se obligant Voychne Tichoevich et Stoycho Miletich mercatoribus de Ragusio presentibus recedere de Mallisseva cum primo bono tempore post festum Nativitatis proxime cum XXV bonis equis a salma et ire recta via ad mercatum de Choзe de Drina et ibi levare et caricare viginti quinque salmas cere dictorum mercatorum ut inde ipsos portare recta via Ragusium et ipsos ino deffere ... yperperos quatuor cum dimido pro qualibet salma".
- Izvor: (19. decembar 1402. godine), Državni arhiv u Dubrovniku, Diversa Cancellariae, Svezak XXXIV, Folija 190.
_________________________________________
Zahvaljujem se g. Bratislavu M. Đuroviću na dostavljenim podacima koje upravo iznosim (formu teksta poruke sam malo modelirao a sadržaj je ostao isti):
«[…]
[…] «Srpske porodice vojvodstva Svetog Save», prof. Novak Mandić Studo, Gacko 2000.
strana 341:
"Heraković (Cherachouich) su Maleševci iz Skrobotna kod Moska na putu Trebinje - Bileća. Pominje se 1435. godine Baljko Heraković iz Skrobotna (Baglico Cherachouich de Scroboth) koji je sin Heraka Miloševića. Iz ovoga se vidi da su Herakovići odnosno Miloševići u drugoj polovini XIV i u prvoj polovini XV vijeka boravili u Skrobotnu, te bi i ovo naselje bilo stanište Maleševaca".
strana 386 (poglavlje "Starinske porodice u izvorima i predanjima"):
"Heraković su iz Čarađa pod Orlinom, gdje su u drugoj polovini XIV i u prvoj polovini XV vijeka boravili prije nego što su "ispod Njegoš planine" оdselili na Cetinje. Možda su neki iz Čarađa odselili u Žumberak. U Žumberku se pominju i druge porodice iz Hercegove zemlje a koje se javljaju i u dubrovačkim izvorima:.......".
/ovde se poziva na izvor: Aleksa Ivić, "O prvoj srpskoj seobi u Žumberak", Zagreb, 1920, 8"/
strana 479:
"Baljko Heraković iz Maleševaca, obavezuje se Radelji Radovčiću i Vlahuši Đurđeviću da će im pretjerati robu u Borač uz naknadu od 9 perpera za svaku salmu, kojih ima deset."
/ispod teksta je fragment dubrovačkog teksta sa oznakom "Div. not. XIX, fol. 235, 15.II 1435."/
[…] «Zemlja zvana Gacko I», Prof. Novak Mandić Studo, Beograd, 1995.
strana 435:
"Još na početku 1435. godine počinje da kramari Baljko Heraković (Baglchus Cheracouich de Malesevac), vjerovatno Herakov sin koji je uzeo prezime po ocu, već poznatom kramaru, te će stari Herak uskoro nestati sa kramarske scene.
/ovde se poziva na izvor: "Div. not. XIX, fol. 235, 15.II 1435."/
.......................................................... a dalje u tekstu navodi:
"Herakov sin Baljko Heraković iz Skrtobotna kod Moska (Baglicho Cheracouich de Scroboth, de Maleseusci) naslijedio je kramerski zanat od oca Heraka i već karavani od 1435. i 1436. godine."
.....................................................................i još jednom:
"Vlatko Novaković i Baljko Heraković, Vlasi Maleševci i ortaci često pregone robu dubrovačkih trgovaca."
Ipak, i pored gore navedenog, u poglavlju iste knjige "Porodice sa prvim izvornim podacima o njihovom pominjanju u istorijskim izvorima" porodica Heraković se ne navodi.
[…] Studa sam znao lično i cenim ga kao i dela mu. Zahvalan sam mu u ime svih Malesevaca na trudu i obilju podtaka.
No, postoji uvek mogućnost da je baš zbog tog obilja podataka negde neki "prespojio". Nije baš ni svuda hitao da upisuje izvore jer to zahteva dva do tri puta više vremena za isti tekst a ja i sam znam koliko vremena nedostaje.
[…] Moguće je da su pomenuti Herakovići Maleševci (to neću da dovodim u pitanje jer ima dubrovački izvor iako neproverljiv), naprosto izumrli ili je Baljko bacio ubrzo kašiku, a preostali iz se preselili i opet promenili prezime po novoj glavi porodice ili po onoj (ako su mali) kojoj su se priključili. Upadno je da se više ti Herakovići ne pominju.
[…]»
Sad treba da funkcioni ;-)
Sergej
Serbian Genealogical Society
Srpsko Rodoslovno Društvo
Zahvaljujem se ! :-)
(October 02, 2008 02:55PM)
Veoma korisne instrukcije i podatke dobio sam i od profesora istorije Aleksandra M. Dinčića (saradnika Istorijskog muzeja u Nišu, Istorijskog arhiva itd.).
Profesor je potvrdio da je gore pomenuti Vojislav Erac iz Male Drenove odista poginuo na Bubnju (brdo 5 km od centra Niša), a ne u Jasenovcu kako sam isprva pretpostavljao. Do zabune je došlo usled nekompletnosti podataka (a na osnovu popisa iz 1964. god.) iz knjige «Žrtve rata 1941-1945. (rezultati popisa)», Za internu upotrebu, SFRJ – Savezni zavod za statistiku, Beograd 1966. Podaci iz ove knjige su prekucani i stavljeni na internet (www.jasenovac-info.com/cd/zrtve/html/e.html , www.jasenovac-info.com/cd/zrtve/html/h.html) i ne odnose se isključivo na Jasenovac.
Krajem 1942., na području Južne Morave vođene su česte borbe. Major Dragutin Keserović (komandant Rasinskog korpusa Jugoslovenske vojske u otadžbini, kasnije i Rasinsko-topličke grupe korpusa) sukobio se sa Bugarima kod Trstenika i na Glediću streljao oko 80 nemačkih vojnika pa je to bio jedan od razloga odmazde od strane okupatora. U vojno-istorijskom dokumentu pod oznakom «AVII, NDA, k. 20, reg. br. 10/ 1- 10» (nedićevski izveštaj od 10. novembra 1942.), piše da je ''kaznena ekspedicija'' pokupila preko 200 ljudi iz trsteničkog, banjskog i rasinskog sreza. U odmazdi je stradalo, tom prilikom, i nekoliko hiljada duša u Jajincima nadomak Beograda. Partizani su 19.XI 1942. godine, u Kupcima kod Brusa, iz zasede zarobili jednog nemačkog vojnika i potom ga ubili. Nemci nisu znali tačne počinioce ovog ubistva pa je komandujući general i zapovednik u Srbiji (der Kommandierende General und Befehishaber in Serbien), Bader, naredio hapšenje i streljanje ukupno 50 četnika i partizana (jedan deo je streljan kod Beograda a drugi u Nišu). Nakon streljanja, njihova imena su objavljena na tri dvojezična (nemački i srpski) plakata-saopštenja. Na jednom od tih plakata stoji sledeće (podvučeni brojevi i istaknute reči su u izvoru):
«[…]
Prema objavi streljano je još 30 komunista i pristalica DRAŽE MIHAJLOVIĆA.
15 ~ XII ~ 1942:
1. Kokić Borislav, abiturijent, rođ. 30-IX-1922 u Leskovcu,
2. Petrović Đorđe, radnik, rođ. 10-X-1924 u Prečini,
3. Popović Jovanka [prema rečima prof. Dinčića, pravo joj je ime Milica Šuvaković, majka poznatog režisera Želimira Žilnika – hijerakul], učiteljica, rođ. 1-VI-1912 u Sarajevu,
4. Stojković Ana, studentkinja, rođ. 19-XI-1920 u Šapcu,
5. Stijković Borivoje, seljak, rođ. 1914 u Gornjoj Presnici,
6. Đorđević Ilija, seljak, rođ. 20-II-1920 u Zdravinju[ako sam dobro pročitao – hijerakul],
7. Evac[štamparska greška, treba ''Erac'' – hijerakul] Vojislav, narodni pevač, rođ. 16-VIII-1914 u Drenovi,
8. Tigerman Stevan, bravar, rođ. 13-V-1905 u Beloj Crkvi,
9. Brković Ratomir, radnik, rođ. 15-IV-1920 u Kos. Mitrovici,
10. Anđelković Živojin, štampar, rođ. 25-VII-1904 u Parcanu,
[…]»
Drugi jedan dokument, «Arhiva neprijateljskih jedinica, Četnička arhiva, kutija br. 278, reg. br. 18/1-4» (original je u Vojnom arhivu u Beogradu), ukazuje da je Erac bio važna osoba za propagiranje četničkog pokreta u pojednim mestima. Reč je o naredbama (u vidu depeša) generala Dragoljuba Mihajlovića (u ovom slučaju majoru Keseroviću). Tekst ovog dokumenta je nečitak (kucan je na pelir papiru) i ima pravopisnih grešaka. Izdvojio sam deo gde se spominje Erac:
«16. septembra 1942 godine.
[…]
II DEPEŠA: Izvestite Cvetića [Dinčić pretpostavlja da je Cvetić komandant Javorskog korpusa JVuO – hijerakul] da su Radulović i Jovanović [kuriri ? – Dinčić] stigli kod mene [kod Draže ? – Dinčić]. i uskoro se vraćaju tamokapetana Jovana Miladinovića [komandant 1. Kosovskog korpusa JVuO ? – Dinčić] sam odredio za komandanta kosovskog korpusa. Odvajajte naoružanje za njegaako budete primili pozajmite mu odmah nešto automatskog oružja. Rajku Popoviću [delegatu Rasinskog korpusa ? – Dinčić] javite da statut Ravne Gore ne objavljuje u vidu letaka. U selu M. Drenova srez Trstenički je narodni guslar Voja Erc ponavljam Voja Erc. Koristite ga za propagandu i šaljite na druge reone.»
__________________________________________
Erakovići imaju i jednog narodnog heroja. To je Eraković Đure Savo – Strahinja.
On je od Erakovića iz okoline Prokuplja. Poreklom su od velike banjanske (Crna Gora) grupacije Erakovića. U knjizi Rada F. Pejović – Erakovića, na 126. str., lako se mogu pronaći Savini – Strahinjini (i Rade koristi ovo Savino ''dvosložno'' ime s tim što u knjizi «Ераковићи у Бањанима» stoji ''САВО-СТРАХИЊА'', a u «Narodni heroji Jugoslavije» ''SAVO – STRAHINJA'') porodica i preci: imao braću Aleksu (učesnik NOR-a, poginuo 1944., nema poroda), Stevana (učesnik NOR-a, ima dva sina) i Petra (ima dva sina); njihov otac Đuro je rođen 1873., deda Petar bio perjanik knjaza Nikole Petrovića (oženjen Anđom Kilibarda), a praded je Gligor Mitrov (od njega se prezivaju i Gligorevići), a Mitar je, opet, sin Marka Stanojevog. Sam Strahinja nije imao dece (poginuo je neoženjen).
«Narodni heroji Jugoslavije», ''Mladost'', Beograd 1975., 1. tom (od A do M), 216. str.:
«Rođen 27-I-1921 u Dobrotiću (zaselak Selište), Prokuplje, Srbija. Podoficir. Član KPJ od jeseni 1941. U NOB stupio 1941. Poginuo 19-III-1944 na Rgajskoj Čuki. Za narodnog heroja proglašen 9-IX-1953.
Po završetku osnovne škole nastavio je školovanje; završio je tri razreda gimnazije i dva razreda trgovačke škole. Bio je odličan učenik, ali zbog siromaštva i udaljenosti od grada nije mogao dalje da se školuje. Gimnaziju i trgovačku školu napustio je 1937 godine. Godinu dana kasnije konkurisao je za vojnu školu. Podoficirsku školu je završio u Ćupriji, a zatim je kao aktivan podoficir ostao u bivšoj jugoslovenskoj vojsci do aprila 1941 godine.
Posle kapitulacije Jugoslavije došao je u svoje selo i stupio u vezu sa organizatorima Narodnooslobodilačkog pokreta u kraju: Ratkom Pavlovićem – Ćićkom (narodni heroj), Vojinom Bajovićem – Vukom i drugima. Počinje ativno da radi za Narodnooslobodilački pokret. Ujesen 1941 godine postaje član KPJ.
Avgusta 1941 godine stupio je u prvu grupu Pasjačkog odreda. Već u prvim oružanim sukobima sa neprijateljem u Žitorađu, u napadima na žandarmerisku stanicu, zatim na Prokuplje ispoljio je primernu hrabrost i požrtvovanost. Zapažen od rukovodstva odreda, ubrzo je postao desetar. Istakao se umešnim rukovođenjem jedinicom i ličnom hrabrošću u borbama na Blacu, Pustoj Reci, Kosančiću, Retkoceru, Kopaoniku, Jastrepcu i Crnoj Gori, kao i mnogim drugim borbama. U Pasjačkom odredu bio je na raznim rukovodećim dužnostima. Zatim je otišao za komandanta Rasinskog partizanskog odreda. Posle toga bio je zamenik, a onda i komandant Druge južnomoravske brigade. Na toj dužnosti je i poginuo.
Pored navedenih borbi, Strahinja je pokazao samopregor i naročitu izdržljivost u poznatom maršu Druge južnomoravske brigade od Puste Reke do Crne Trave. Isticao se i u izviđanju mostova i komunikacija; munjevitim naletima zadavao je teške udarce neprijateljskim snagama.
Marta 1944 godine četnički korpusi Keserovića i Kalabića iznenada su upali na partizansku oslobođenu teritoriju u selima Široke Njive, Statovac, Đurđevac i Rgaje. Druga južnomoravska brigada, pod komandom Strahinje Erakovića, krenula je usiljenim maršem u pravcu Rgaje (Rgajske Čuke) i devetnaestog marta zauzela položaj. Komandant je izdao naređenje da se vatra ne otvara dok se neprijatelj sasvim ne približi. Kada su četnici došli veoma blizu, Strahinja je komandovao paljbu. Za nekoliko minuta četničke snage bile su na svim položajima razbijene, do nogu potučene i delimično zarobljene. Samo na Rgajskoj Čuki borba je duže trajala. Strahinja je hitro napustio komandno mesto i pojurio na vis. Preuzeo je komandu nad dva bataljona i izvršio napad na četnike. Zgrabio je puškomitraljez i iz stojećeg stava pucao u gomilu četnika. Njegov puškomitraljez je postao glavna tačka partizanskog otpora. Neprijatelj je svu svoju vatru koncentrisao na njega, kiša kuršuma letela je prema njemu. Tako je izgubio život Sava Eraković – Strahinja.».
Prof. Dinčić kaže da u izveštaju kapetana Stojanovića (komandanta Topličkog korpusa) piše da je na Trnovačkoj (nedaleko od Rgajske) Čuki poginulo 80 partizana i njihovih aktivista prilikom pokušaja da se spoje sa operativnom divizijom Peka Dapčevića (25.VI 1913 – 1999.).
Što se tiče Erakovića iz doline reke Toplice, zanimljivo je da je brat Petra Rudića (Petar je autor nekoliko knjiga o Petrović Njegošima, među kojima je i delo o opsesivnoj ljubavi pod naslovom «Kako sam se oženio od Erakovića iz Njeguša», Bijelo Polje 1981.; rođen je 1933. god.), Vujadin Rudić (doktor geografskih nauka i docent na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu 1981. god.), oženjen Radojkom (Radom) Eraković iz Selišta kod Prokuplja. Sa njom ima sina Srđana i kćerku Tatjanu (Tanju).
__________________________________________
Verovatno da je među (H)erakovićima i (H)eracima bilo, nažalost, i pripadnika ''Ustaše – hrvatskog oslobodilačkog pokreta''. U meni dostupnoj literaturi, naznaku trenutno jedine potvrde za ovo nalazim u 1. tomu «Ustaških zločina genocida», od dr Milana Bulajića, Beograd 1988., str. 268. Međutim, iz konteksta bi se možda pre moglo zaključiti da je kod Herakovića, u tekstu koji sledi, postojala antipavelićevska orijentacija:
«Kotarski predstojnik u Drnišu, dr Stjepan Paštar [fusnota 155 – rođen 22.III 1908. u Brnazima, kotar Sinj, sin Ivana i Marice, rođ. Pavić, Hrvat, sa boravkom u Koprivnici] pored informacija koje je dobijao od svog podređenog osoblja, često puta je razgovarao o ustaškim zločinima sa grko-katoličkim župnikom, Jankom Herakovićem:
''Pomenuti svećenik je mnogo negodovao, zgražavao se na zločine, koje čine ustaše sa svojim vođama, koji su upućeni iz Zagreba od Ministarstva unutrašnjih poslova, radi sprovođenja gorespomenute okružnice [fusnota 156 – Okružnica MUP-a, ''potpisana lično po ondašnjem ministru Artukoviću o hapšenju viđenijih Srba, Židova i Cigana, bez krivice i ispitivanja'']. Na čelu tih ustaša za teren velike župe Pribir i Sidraga sa sedištem u Kninu, rukovodioc ovih ustaša bio je izaslanik Juco Rukavina. Pomenuti Heraković imao je sinovca Nikolu, višeg funkcionera u ustaškoj vlasti u Zagrebu, kod kojeg je odlazio često puta.
Zbog ustaških zločina […] svećenik Heraković je odlazio radi intervencije na Veliku župu u Knin, kao i na samo Ministarstvo unutrašnjih poslova u Zagreb. Po svom povratku iz Zagreba, znao mi je svaki put pričati da je bio u Ministarstvu kod najviših rukovodilaca, što znači da je bio i kod ondašnjeg Ministra unutrašnjih poslova Artukovića, i da im je iznosio nedjela ustaška, koja ovdje čine na tom teritoriju nad nevinim narodom. U vezi ovoga znao je reći da mu je gore obećano da će se stanje popraviti i da će se sa tim prekinuti, ali do toga nije dolazilo […]''.».
__________________________________________
www.forum.krstarica.com/archive/index.php/t-85741.html (2.strana), http://forum.krstarica.com/showthread.php?t=85741 (Forum Krstarice > Društvo > Politika > ОДГОВОР НА ЛАЖИ!) – Osoba pod nick-om ''PAC-PAC'' je 2.IX 2006. iznela važne podatke o savezničkom bombardovanju (koje je, inače, trajalo od 20.X 1943. do 18.IX 1944. godine) većih gradova Srbije. Tekst je verovatno preuzet iz «Srpskog nasleđa» (Istorijske sveske, br. 15, 16, 17; ratno izdanje, jun 1999., «Kako su saveznici bombardovali Srbiju i Crnu Goru: operacija "Nedelja pacova"», piše: Petar Aleksić) - http://www.srpsko-nasledje.co.rs/sr-l/1999/06-ratno/article-06.html :
«Tri dana kasnije, 6. septembra [1944. godine – hijerakul] kada se u srpskim crkvama obeležavao rođendan kralja Petra Drugog Karađorđevića, u po bela dana, u 10 časova, usledilo je novo granatiranje.
Stradali su Senjak, Sarajevska ulica, sirotinjske barake pored Save...
Tog dana u Beogradu su se dogodila i tri zemljotresa. Prvi je počeo u 6 časova, 30 minuta i 15,8 sekundi, drugi u 11 časova, 35 minuta i 10,8 sekundi.
U izmoždenom Beogradu najugroženijima je pomagao gotovo svako ko je mogao. Čak i oni koji su i sami bili u jadu i bedi. Ratni zarobljenici koji su se tek vratili iz nemačkih logora odvajali su od svojih usta za decu izbeglica iz Pavelićeve NDH. Čeda Spasić i Vojin Eraković priložili su 11.354 dinara, Nemanja Ostojić 5.978, Radoslav Spremo 4.490, Dobrivoje Mutavdžić 3.466, Stanka Marić 1.590, Milan Trtica 1.190, Zagorica Žarkov 5.150, Zdravko Vragarić, Jovan Sladić i LJubo Kukavica po 990, Jovan Bajić i Svetomir Tanasković po 790, Žarko Milošević 290 dinara.
LJubo Zarić je za postradale radničke porodice dao 10.000 dinara, braća Gođevac i braća Mirković po 5.000, Đorđe Petrić, Vasa Panić i Rade Jovašević po 3.000, stolar Banjac 5.000, Kuzman Nikolić i "Stanićev podrum" po 2.000, Čuturilo Ilić 3.000 dinara. Oglasila su se i mnoga preduzeća. "Kosmaj" je dao 10.000, "Oplenac" 1.000, "Makiš" 50.000, "Kula svetilja" 10.000, "Silesija" 15.000 dinara.»
(October 04, 2008 12:09AM)
Andrija Gavrilović (Svilajnac 1864 – Beograd 1929.) je svojevremeno sakupio biografije 216 poznatih Srba. Devedeset godina posle (1990.), KIZ ''KULTURA'' iz Beograda je njegove publikacije svrstala u jednu knjigu pod naslovom «Знаменити Срби XIX века». Na kraju knjige piše: «Izdavač se zahvaljuje pretplatnicima koji su svojim pretplatama omogućili da se ponovo odštampa, posle skoro jednog veka, ovo značajno delo». Od 416 pretplatnika (među njima su radnici, profesori, lekari, ekonomisti, agronomi, učenici, inženjeri, diplomirani tehničari, projektanti, penzioneri, vozači, razne ustanove itd.), pod rednim brojem 276 stoji:
«Milena (Petar) Heraković, Beograd 14.07.1953., istoričar umetnosti, Beograd».
(October 06, 2008 01:07PM)
«Užička gimnazija 1839-1989. godine», dr Stevan Ignjić, dr Milutin Pašić, mr Vojislav Lazović, Dragutin Korać, 1989. Na 643. strani pod naslovom ''Učenici završnih razreda srednje škole 'Miodrag Milanović Lune' koji su položili ispit provere stručne osposobljenosti u periodu od 1984/85. do 1988/89.'' piše:
«Za potrebe RO ''Desa Petronijević'' izvršena je prekvalifikacija za IV stepen spreme Prirodno-tehničarska struka (1988/89.): Eraković B. Ana».
http://www.svetisava.net/documents/Glasnik5-6-web-pdf - Eraković Nikola i Mirko (''European Butcher Boy'' 7542, Edmonds, Burnaby; tel: (604) 522-4941;14681, 108 Ave, Surrey; tel: (604) 588-6440) – jedni od mnogobrojnih darodavaca «Glasnika», časopisa CŠO Svetog Save u Vankuveru; glavni i odgovorni urednici časopisa: protojerej Miroslav Dejanov i protojerej Savo M. Arsenijević; e-mail: crkva@svetisava.net , web site: http://www.svetisava.net/ , štampa: Grafički centar Interagent, Kragujevac.
Nekoliko (H)erak(ović)a, autora različitih pisanih projekata:
1. Dr Herak Janko «Vježbe iz opće i analitičke kemije (za srednje škole)», Zagreb 1956.; stručni recenzenti: Cecilija Emrović i Marija Jurman; crteže izradio: Ladislav Ivanček; opremio: Slavko Grčko; odobrio Savjet za prosvjetu NRH, rješenjem br. 3374 od 4.V 1956. – Izdavač: ''Školska knjiga'', poduzeće za izdavanje školskih knjiga i udžbenika, Zagreb, Prilaz JNA 2. – Stručni redaktor: S. Šeparović – Tehnički urednik: F. Poje – Lektor: M. Pindulić – Korektor: J. Vončina – Štampanje završeno decembra 1956. Obr. 3549. Dr Herak u kratkom predgovoru ove knjižice od 192 strane piše:
«U ovoj sam knjizi obradio niz pokusa iz opće kemije pridržavajući se programa za više razrede srednjih škola. Pritom sam pazio, da obuhvatim u prvom redu one pokuse, koji nisu eksperimentalno razrađeni u postojećim udžbenicima. Neka sam kraća poglavlja dodao da bi knjiga činila određenu zaokruženu cjelinu. U vezi s tim treba istaći da svi obrađeni pokusi nisu obavezni za srednje škole. Nastavnici neka odaberu one pokuse, za koje smatraju da ih treba izvesti radi uklanjanja verbalizma iz nastave kemije. [novi red; dalje ''N.R.'' – hijerakul] Da bi učenici srednjih škola dobili uvid u analitičku kemiju, obradio sam i iz tog područja nekoliko vježbi prepuštajući nastavnicima i u ovom slučaju izbor, koji će ovisiti kako o sredstvima, tako i o vremenu, koje je predviđeno za praktični rad. [N.R.] Budući da su pokusi temelj svake eksperimentalne znanosti, dakle i kemije, nastojao sam izvesti opće zaključke (zakone) iz pokusa, ili sam unaprijed iznijete opće zaključke (zakone) potvrdio pokusima. Time sam želio otkloniti memoriranje definicija, odnosno omogućiti ispravno razumijevanje temeljnih pojmova i zakona kemije. [N.R.] Zagreb, svibnja 1956.»
Isti autor je ranije napisao i «Kemijske pokuse» (u saradnji sa Ivezić S.), Zagreb 1949. i «Uvod u kemiju za studente VPŠ», Zagreb 1952., a potom i «Građu prirode» – kemija za VII raz. o.š. Zagreb 1960., «Opću anorgansku kemiji» itd.
2. Herak Marko «Algebra za II raz. gimnazije»
3. Dr Janko Herak, Mira Herak, dr Marko Herak «Fizikalna kemija» za gimnazije prirodnoslovno-matematičkog i pedagoškog smera, 1965.
4. Herak Milan «Geologija», Zagreb 1973. Napisao još: «Geologija Somborskog gorja» 1956., «Geologija i hidrogeologija sliva reke Save» 1969., «Neke specifičnosti Dinarskog krša» 1971., «Zemlja» 1976., «Geologija otoka Hvara», Zagreb 1976. itd. Kraća biografija ovog slavnog akademika: http://info.hazu.hr/milan_herak_biografija i http://info.hazu.hr/milan_herak_bibliografija.
5. Herak Mira, Mihajlo J. Marković, Ljerka Kušec... «Fizička kemija», 1976.
6. Prof. dr. sc. Mirjana Herak Ćustić, Agronomski fakultet Sveučilišta u Zagrebu – zajedno sa kolegama (Lepomir Čoga, Tomislav Ćosić, Ivan Šimunić, Vesna Jurkić, Sanja Slunjski, Milan Poljak, Marko Petek, Dragica Radman, Nina Toth, Ksenija Karlović i drugi) radi na «Agronomskom glasniku», glasilu Hrvatskog agronomskog društva, 4 (2006).
7. R. M. Herak, Lj. M. Manojlović, G. M. Zorčić «Prilog poznavanja sistema UO2 – V2O2», Beograd-Vinča, Institut za nuklearne nauke ''Boris Kidrič'', 1965.
8. Herak-Sabo Janja «II Kongres IPPF za Evropu, Bliski Istok i Afriku» 1960.; «Međunarodna konferencija o problemu i suzbijanju pobačaja», Zagreb 1960.
9. Erak Zoran uredio sa Milom Todićem «Mladi radnik samoupravljač», 1972.
10. Erak Zoran, reporter i novinar ''Ilustrovane Politike'', piše od ekoloških do ratnih tema. «Tada je [zajedno sa mnogim svojim kolegama 90-ih – hijerakul] Zoran Erak pisao o otcepljenju Slovenije, putovao po Kordunu i izveštavao o zborovima […]» - http://www.politika.rs/ilustro/2081/osmi.htm.
11. Dr Erak Petar, dr Zrinka Kalafatić «Akutne infantilne hemiplegije nepoznate etiologije», 1954. Napisao još: «Prehrana dojenčadi», Zagreb 1960.; «Epidemiološki aspekti pobola i pomora dojenčadi i male djece u S.R. Hrvatskoj», 1965. (rezime na engleskom).
12. Dr Erak Roza prevodilac knjige Gvida Fankonija «Udžbenik pedijatrije», 1972.
13. Erak Tomislav «Kronika zločina talijanskog fašističkog okupatora u Šibeniku i njegovu kraju 1941-1943.», 1972.
14. Ing. Heraković Vladimir «Spomenica poljoprivredne škole u Slavonskoj Požegi», 1966.
15. Heraković Danica, Milena Momčilović «Magnetofonska vežbanja u udžbeniku engleskog jezika za V razred», Beograd 1969.
16. Heraković Dušan, Milan Milivojević «Planum – građevinsko preduzeće Beograd-Zemun 1948/68.», Beograd 1968., na nemačkom i francuskom jeziku. Napisao sa Mihajlović Slobodanom i «Tunel ''Zlatibor'' 1970.», Biro za studije projektovanja i nadzor građenja Z.T.P. ''Beograd'', 1970. Na 62. strani ove poslednje knjige-monografije piše:
''Učesnici na građenju tunela: A. – investitor, B. – nadzor građenja, C. – građenje tunela''. C. – građenje tunela: «Projektant organizacije građenja tunela i tehnološkog procesa = Heraković Dušan, dipl. građ. inž. od 1961. do 1970. godine».
17. Prof. Eraković Borislava «O prevođenju urbanog američkog supstandarda na primerima romana ''Lovac u raži'' Dž. D. Selindžera i ''Na putu'' Dž. Keruaka». O profesorki engleskog jezika i književnosti videti na http://apv-nauka.ns.ac.rs/vece/dokumenti/spisakkonacanLink.htm , http://www.ff.ns.ac.yu/fakultet/ljudi/fakultet_odseci_anglistika_borislava_erakovic.htm .
18. Eraković Dejan «Istočna Evropa predvodi u reformama za lakše poslovanje», članak časopisa ''Novine'' iz Toronta, broj 1069, 8. septembar 2006., http://www.novine.ca/arhiva/2006/1069/srbija.asp
19. Eraković Jasminka, prevodilac knjige Richarda Kleina «Cigarete su veličanstvene», izdavač ''Edicije Božičević'', Zagreb 2004.
«Richard Klein sveučilišni je profesor francuskog jezika i književnosti koji se prihvatio pisanja knjige u slavu cigaretama, a sa paradoksalnim ciljem da se istih pokuša riješiti. Oba svoja nauma vrlo je uspješno sproveo u djelo - iako se lupajući po tastaturi pušenja uspio okaniti , njegova knjiga ipak je svojevrsna književna elegija cigaretama. […]».
20. Eraković Milenko, glavni urednik mesečnih informativnih novina «Narodna stvarnost», br. 1, 28.IV 2005., Šabac (Koste Abraševića 2)
21. Eraković Milenko «Rasplet...i dalje» (Biblioteka Svet proze), Beograd, Čigoja štampa, 2002. ISBN 978-86-7558-107-9. br.,165 S.,20 cm., 13,00 Euro.
«[…] Knjiga "Rasplet... i dalje" Milenka Erakovića, koja se pojavila prošle godine, završni je deo trilogije (prethodili su: "Između života''- 1999. i "Odron" - 2001). "Eraković je opor pisac koji razotkriva ružne strane ljudske prirode i ljudskih sudbina... Za trilogiju u celini bi se moglo reći da je to roman o tranzicionoj drami, a o ovoj poslednjoj bi se marketinški moglo reći da je to roman o hapšenju Slobodana Miloševića. Junaci Erakovićevih romana suočavaju se sa izazovima života i stvarnosti koju živimo", rečeno je na promociji [izdavačke kuće Čigoja štampa]» - http://www.danas.co.yu/20030220/kultura.htm
22. Mr Eraković Radoslav «Studija o Domanovićevom smehu», prikaz knjige Gorana Maksimovića ''Domanovićev smijeh'', Beograd 2000., Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, knj. 49, sv. 1-2 (2001), str. 280-282.; «Hronotop zlatnog grada: istorijska inverzija u romanu ''Sekund večnosti'' Dragutina Ilića», ''Sveske'', god. 14, br. 68 (jun 2003), str. 218-222.; «Роман Драгутина Илића» - Панчево : Мали Немо, 2004 (Београд : ВМД). - 171 стр. : ауторова слика ; 21 cm. - (Библиотека Мала академија); «Izabrane pesme» Vojislav Ilić (priredio Radoslav Eraković. – Sremski Karlovci ; Novi Sad : Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2007.).
Biografija magistra i asistenta Radoslava Erakovića (rođ. 1973. u Vrbasu, Srbija) može se videti na http://apv-nauka.ns.ac.rs/vece/dokumenti/spisakkonacanLink.htm .
23. Eraković Stjepan «Dobar je bog»; pripovjest; Zagreb 1905.
24. Dr Eraković Tadija «Ličnost deteta i psihomotorika», Dnevnik, Novi Sad 1987. Napisao još: a) «Kaligrafija (osvrt na istorijski razvoj pismovnih oblika kaligrafije i tipografije)», Sombor 1995., izdavač: Učiteljski fakultet u Somboru, uređivački odbor: dr Đ. Đurić, dr S. Berber, dr J. Kosanović, dr J. Malešević, dr J. Pinter, recenzenti: prof. M. Nedeljković, akadem. slikar i grafičar mr D. Grbić, filolog R. Nišavić; b) «Osnovi specijalne pedagogije sa metodikom», Učiteljski fakultet, Sombor 1999.; c) «Đede, kaži mi nešto: 'oću obraza mi», Novi Sad, izdavač: DOO ''Educa'' SA PO, za izdavača: M. Buiša, ilustracije: M. Buiša, lektor: prof. O. Ilić, prof. Srpsko-hrvatskog jez. i književnosti Ljiljana Eraković udata Bulatović, recenzenti: prof. Dr Spasoje Grahovac i Ljiljana Bulatović, korektura: M. Dearovski; d) «Đede, pričaj mi o Erakovićima: priče i zapisi po sećanju, mom i mojih bratstvenika», N. Sad 2001., stručni konsultanti i korektura: Ljiljana Bulatović, Radojica Eraković; e) «Poučnik za očuvanje mentalnog zdravlja (mentalna higijena – zanemarena disciplina u obrazovanju)», Novi Sad 2004., štamparija ''Budićnost'' N. Sad, za izdavača: Novak Vukotić, tehnički urednik: Radomir Injac; itd. Gospodin Tadija (rođ. 1934.) je, inače, veliki dobrotvor i šaljivdžija. Poreklom je iz Banjana.
25. «Pesme, pripovetke, eseji» za studente Beogradskog univerziteta. Priredili (redakcija): Danilo Nikolić, Vukašin Eraković, Momčilo Krković.
Pripovetke: «Neotkupljivo pleme» (odlomak iz filmskog scenarija po epu ''Smrt Smail-age Čengića'' od Ivana Mažuranića). Napisao Vukašin Eraković. Pripovetka je podeljena po slikama. Ima 21 stranu.
(October 13, 2008 03:50AM)
Tuzlanski Erakovići
O ovim Erakovićima imam malo podataka.
I
Simo Eraković
Najznačajniji (za sada poznati) bosanskohercegovački Eraković novijeg doba je neopravdano zaboravljen. Simo je bio jedan od prijatelja i kolega velikog Petra Kočića (29.VI 1877. – 27.VIII 1916.). Živeo je u teškom turbulentnom vremenu onog dela istorije Bosne i Hercegovine kada je intelektualna elita bila predvodnica masama siromašnih slojeva ka socijaldemokratskom razvoju.
Ukratko ću navesti istorijske prilike u kojima je živeo i radio Simo Eraković.
Austro-Ugarska je odlukom Berlinskog kongresa 1878. godine okupirala Bosnu i Hercegovinu. Krajnji cilj tog čina sastojao se u što potpunijem iskorišćavanju prirodnih bogatstava BiH. «Bogatstvo u sirovinama i jeftina radna snaga omogućili su izgradnju velikog broja fabrika […]. Ubrzani privredni razvoj BiH krajem XIX veka i početkom XX veka omogućio je razvoj domaće buržoazije, a osobito srpske trgovačke buržoazije. […], u Bosni su držani jaki vojni garnizoni, policija i veliki birokratski aparat, a sve je to služilo učvršćavanju okupatorske vlasti. […] Austro-Ugarska je 1908. okončala okupaciju i proglasila aneksiju BiH, koje su na taj način postale deo austrougarske državne teritorije. Car Franja Josif je 1910. dao Ustav BiH, kojim je bio uspostavljen parlament – Bosanski sabor. Poslanici Sabora birani su u tri izborne grupe: prvu grupu sačinjavali su bogati zemljoposednici, građani i inteligencija, u drugoj su bili ostali građani, a u trećoj seljaci. […] Osim toga, zemaljska vlada nije bila odgovorna Saboru, a njegova zakonodavna delatnost bila je veoma ograničena. […] Pobede srpske vojske u balkanskim ratovima izazvale su političke potrese u BiH. […] Državne vlasti u BiH počinju da vladaju sve više zastrašivanjem i podmićivanjem, a to je izazvalo još veće nezadovoljstvo naroda» (prepisano iz ''Istorije'' za 8. razred osnovne škole, Beograd 1996).
Slede segmenti koje sam uspeo pronaći razbacane po internetu - http://www.rastko.org.rs/rastko-bl/kocic/pkocic-prepiska.html , http://www.rastko.org.rs/rastko-bl/kocic/pkocic-jazavac_l.html , http://www.rastko.org.rs/rastko-bl/kocic/pkocic-tamnica_l.html , http://www.znanje.org/lektire/i25/11/05iv110508lekt/nastavak.htm , http://www.krajinaforce.com/smf/index.php?topic=5925.0;wap2 , http://www.ikum.org.rs/files/kistorija/2009/Knjizevna%20istorija-tekstovi%20139%202009.pdf , http://www.geocites.com/gimn1gradacac/bhknjz19st/bh19st2.htm , http://hjem.get2net.dk/VRBAS/pedia/jezik.html (http://personal.inet.fi/cool/blt/jezik.pdf) , http://opstinaugljevik.tripod.com/facke.htm , http://www.geocities.com/gimn1gradacac/izborna/selimovic_sjecanja.htm , http://www.filozof.org/pdf/sarsrb/filoloske_nauke/sava_ceklic_20.pdf .
Pokušao sam ih hronološki numerisati kako bi se donekle sklopila celovita slika o Erakoviću. Neke segmente nisam želeo skraćivati kako ne bih narušio izvornu koncepciju a i iz poštovanja prema Kočiću.
1)
http://www.rastko.org.rs/rastko-bl/kocic/pkocic-prepiska.html : fusnota 39 – «Симо Ераковић (1872–?) је Кочићев друг са студија у Бечу, касније правник и политички радник. Као посланик у Босанском сабору био је Кочићев сарадник.»
2)
Pismo Petra Kočića Milki Vukmanović u Banja Luku:
«Загреб, 25 /V 1901.
Драга моја Милко,
Пет пуних дана у нестрпљењу и грозничавости очекујем од тебе писмо; очекујем одговор ма какав био. Мила моја Милко, ти не знаш како је то тешко чекати у далекој туђини одговор од свог љубљеног и милог створења. Ја сам од цијелог свијета остављен. Са оцем сам се због тебе завадио, брат ми ништа не пише, а пријатеља каквих и немам, те сам тако остављен без иђе иког свога. Ја сам несрећан, мене је свак од себе одбацио, још ме једина болна нада тјеши да ме ти нећеш у овим тешким данима мога живота изневјерити и оставити. Ја бих се убио кад би ме и ти напустила. Али ти опет кажем, ако мислиш и тврдо вјерујеш да ћеш с другим моћи бити сретна, ти ме остави и предај мојој несретној судбини. Срећа твоја – то је срећа моја.
Бављењем с тобом у Јошавци, она њежна твоја брига о мени и о нашој срећи, учинила да данас ни о чем другом не мислим већ о теби. Онај тихи и мирни породични живот за она четири дана у Јошавци мене је чисто преобразио, – ја данас друкчије мислим него што сам досад мислио. Мени и сад лебди пред очима она слика: како ја сједим за столом, а ти улазиш на врата и носиш вечеру…
Послије вечере ти долазиш на мој кревет, па се разговарамо, грлимо и љубимо…
То се можда никад више неће вратити. Ја сам ти вјеран, до гроба вјеран постао послије доласка свог у Јошавку с тобом у колима. Али ти си могла опазити да се ја ни о чем не бринем, да сам безбрижан, али си у исто доба могла увидјети да сам до крајности поштен. Ја ништа немам осим поштења и жарке љубави према теби.
Мене цијела Бања Лука мрзи што ја тебе волим. Многи ми је трговац приговорио и питао ме зашто сам – знаш онда са Симом – долазио тамо [u Jošavci? – hijerakul]. Али нек ме мрзи ако ће цио свијет, – мени је свеједно, само ако ме ти искрено и одано волиш.
Ја се данас патим и мучим са школом, само да теби и себи извојујем добар положај у друштву. Али треба да и ово знаш: да ћу ја можда и по затворима и апсанама провести већи дио свог живота, јер ћемо ми сви ђаци отпочети борбу против Швабе, који гули наш народ, отима му слободу и убија срећу. Ако си на све приправна, можеш поћи за ме; ако ниси, онда је боље да ме оставиш, па са мном шта буде.
Иако ћу бити некад господин професор и доктор филозофије, ипак ће можда доћи вријеме кад ћу на твојим вратима закуцати. Ти ћеш познати некадашњег свог драгана у одрпаним хаљинама, па ћеш му удијелити корицу крува.
Ти можда не вјерујеш да то може бити, али ја у то једва могу сумњати, јер така ће времена неминовно доћи. Како ми се цијепа срце кад на то помислим!
Како ме болно тишти кад помислим да ће моја рођена дјеца обијати туђе прагове.
Ја бих теби о много чему писао, али не смијем, јер се бојим да ме нећеш право онако како треба разумјети. Укратко ти кажем да највише волим тебе, па онда мој несретни и заробљени народ. Борићу се до краја свог живота за твоју срећу и за срећу и напредак свог милог народа. Ако волиш свој народ и ако му желиш бољу и љепшу будућност, загрли се са мном, да се кроз цијели свој живот за сиротињу боримо, јер смо и нас двоје убоге сироте. Зато ће нас народ и сиротиња благосиљати.
Док добијем од тебе одговор, писаћу опширно писмо твом оцу. Прича ми један мој друг – Марко Краљевић![12]– да се с твојим оцем виђао у Србији, у ман. Петковици. Стево[13] је мене врло много хвалио.
Поздрав свима, а особито теби, једина моја срећо!
Грли те и жарко љуби твој растужени
Петар.
Адреса: Петар Кочић, студ. фил.
Загреб, Свеучилиште.»
3)
http://www.rastko.org.rs/rastko-bl/kocic/pkocic-jazavac_l.html - «I svoje najpopularnije djelo Kočić je napisao u vrijeme svojih studentskih dana u Beču. Napisao ga je 1903. godine, a objavio ga u svojoj II knjizi "S planine i ispod planine" (Zagreb, 1904). O tome kako je nastao "Jazavac" postoje zanimljiva svjedočanstva.
Na osnovu sjećanja Kočićevog druga Sime Erakovića, M. Selimović je iznio niz pojedinosti u vezi s tim. Po Erakovićevom sjećanju, jedno vrijeme Kočića se nigdje nije moglo pronaći, a kada ga je ipak otkrio u nekom sirotinjskom stanu na periferiji, Kočićevo raspoloženje je silno odudaralo od zapuštenosti njegova izgleda i nereda koji ga je okruživao. "Bio je vedar''. Uhvatio je Erakovića za ruku i gledao ga smešeći se. "Za noć sam napisao, za jednu noć!" A posle dužeg uzdaha rekao je: "To je priča o Davidu Štrpcu što tuži prokletog jazavca u onom našem nesretnom kraju." (M. Selimović: Kako je stvoren Kočićev "Jazavac pred sudom", Vreme, HHI/1941. br. 6858, str. 13) [na http://www.znanje.org/lektire/i25/11/05iv110508lekt/nastavak.htm piše: «Prema Erakoviću , Kočića dugo nisu mogli pronaći, a kada je konačno otkriven u nekom sirotinjskom stanu na periferiji, raspoloženje mu je odudaralo od zapuštenosti njegovog izgleda. ''Bio je'', veli Eraković, ''vedar...Za noć sam napisao, za jednu noć!...To je priča o Davidu Štrpcu što tuži prokletog jazavca u onom našem nesretnom kraju''.» – hijerakul].
U prvoj verziji "Jazavac" je bio napisan u obliku pripovijetke. Kočić ga je čitao 28. novembra 1903. godine u srpskom akademskom društvu "Zora" u Beču, uz burnu političku diskusiju u vezi sa Kočićevim invektivama ne samo protiv tuđinske vlade nego i protiv kompromisnih sklonosti domaćih vođa autonomne borbe. (Vidjeti o tom: V. Ćorović: Jazavac pred sudom u "Zori", Portreti dela, Beograd 1920, str. 131-138).»
4)
А – Станиша Војиновић (Београд) «САРАДНИЦИ ЧАСОПИСА БОСАНСКА ВИЛА (1885-1914)» : Ераковић Симо (1906, 1908, епархијски референт у Доњој Тузли; 1910, Тузла);
B – Сава Ћеклић (Педагошки факултет, Бијељина) «ОСВРТ НА КУЛТУРНУ ДЈЕЛАТНОСТ БОРИВОЈА ЈЕФТИЋА» : «Вјерни пратилиоци књижевних и културних збивања за вријеме аустроугарске владавине у Босни и Херцеговини били су, узмеђу осталих, "Преглед" , "Босанска вила", "Зора", "Српски вјесник" и други листови око којих су се окупљала најзначајнија имена Димитрије Митриновић, Никола Кашиковић, Нико Бесаревић, Симо Ераковић, Светозар Ћоровић, Петар Кочић, Алекса Шантић, Јован Дучић, Боривоје Јефтић и други.».
C – Šimun Musa «KNJIŽEVNI RAD U BOSNI I HERCEGOVINI POTKRAJ 19. I POČETKOM 20. ST.», Čitanka 3, Mostar, 2001.: ''Književnost bh. Srba'': «[…] Petar Kočić (1877 -1916.) prozni je pisac odan idealu narodnog i socijalnog oslobođenja, okrenut bosanskom seljaku krajišniku. Zatim slijede Savo Skarić, Simo Eraković, Vaso Kondić i dr.»
D – http://hjem.get2net.dk/VRBAS/pedia/jezik.html - Knjizevnost od 1878 - 1918.: «Srbi su imali najvise pisaca koji su objavljivali. Probudjena srpska nacionalna svijest dovela je do prave poplave pisaca u doba okupacije BiH, jer je knjizevnost tada znacila otpor novoj, katolickoj kulturi. U pocetku su znacajni oni pisci koji djeluju putem literarnih casopisa: Nikola Kasikovic, Mihajlo Milanovic, Milan Bugarinovic, Vid Vuletic-Vukosavljevic, Risto Cajkanovic, Stevan Delic i Niko Besarovic. Ipak, tek sljedeca generacija ostavlja pravi trag u literarnom nasljedju: Aleksa Santic, Jovan Ducic, Petar Kocic i Svetozar Corovic, a uz njih su: Jakov Santic, Stevan Besevic, Borivoj Jevtic, Mihajlo Miron, Dimitrij Mitrovic, Jovan Varagic i Milos Vidakovic. Osim gore navedenih pisaca, prozu su pisali i: Drago Radovic, Simo Erakovic, Vaso Kondic, Stevo Kaludjercic, Radovan Perovic Tunguz - Nevesinjski, a kao feljtonista najzancajniji je Savo Skaric.».
5)
A – http://www.rastko.org.rs/rastko-bl/kocic/pkocic-prepiska.html: Pismo Petra Kočića (kao politički zatvorenik u zatvoru je proveo od 6.XII 1907. do 6.XII 1908.) Milki Kočić u Banja Luku (Milka Vukmanović udata Kočić (1882-1966) bila je Petrova supruga):
«Доња Тузла, 2. IV 1908. по н. к.
[...]
Кад смо се кренули у Доњу Тузлу, долетје један стар Швабо на прозор мога купеа. (Сигурно је од неког чуо ко сам и куда путујем.) Он ми пружи једну бочицу ракије и земичку, али га капралица неуљудно службено одби. То му је било врло тешко, па љутито добаци укочено-званичном жандару: "Der Hernn kenn` ich. Er is kein gemeiner Verbrecher!" (Познајем ја господина. Он није прост злочинац).
"Ja, mein Herr, промрмљах ја кроз зубе – so sicht die custodia honesta einer hohen Landesegierung fur Bosnien und die Herzegovina! " (Да, мој господине, така ти је то custodia honesta босанске владе!)
Доброћудни Швабо оде покуњен у свој купе, псујући жандаре и још неког: "Ein Chefredacteur und die hubshen bosnischen Gendarmen" (Главни уредник и лијепи босански жандари!).
У 12 сати 28/III стигли смо у Доњу Тузлу, гдје нас је дочекао Симо и керкермајстор, коме су ме жандари здрава и читава предали. Иза тога је одмах Симо [fusnota 39] дошао у тавницу и ту смо се споразумјели за јело и друге ствари. Јело ми долази из неке кафане и сад засад добро је.
Тог истог дана уведен сам свечано у сјајне просторије custodia honestе, које су се састојале из једне собе са једним прозором. Зидови собе прљави су, нечисти и изровани, те су на ме учинили немио и одвратан утисак. С лијеве стране врата, кад се уђе, стајала је стара, изанђала и Lehnsthul-а, која је немилосрдно заударала на тавнички трулеж. Мало даље према прозору прост, напукао канцеларијски орман, а иза њега, управо до прозора, уздигао се тавнички, болнички кревет као дјетињи гроб од гвожђа, црн и зарђао, да га је страхота било погледати! У њему једна тврда сламњача са деком и два тврда јастука као камен, – то је све. С десне стране прозора пружио се искрзан и искрхан подугачак "дневничарски" сто, прекривен дебелим папиром. Крај стола биједно и тужно дријемају двије тавничке столице, једна стара а друга половна. До стола се дигло једно страшило, рачвасто и раскречено, за које керкермајстор рече да се зове клајдершток (за хаљине). Ја сам му вјеровао.
Како видиш драга моја Милко, све старо, изанђало, зарђало, скрпљено и скупљено са свију божјих страна! Ето, то ти је, ако почем ниси знала, custodia honesta босанске владе.
Кад ти још додам да сам увијек под кључем осим сат прије подне, а сат послијв подне, онда можеш појмити како ми је. Ни с ким се не састајем, нити се смијем састати ни ријеч проговорити. Кад шећем, увијек ми је један кључар или пред очима или за леђима. То ме тако нервозира да ме до лудила доводи. Г президенту [fusnota 40 – «Приликом цензурисања прецртано.»] сам у два маха изјавио да бих се желио вратити натраг у Црну кућу и обући робијашко одијело, јер би ми било много лакше него овдје.
[...]
Друго засад ништа.
Топло те и искрено поздравља
Твој Петар Кочић.»
B – Postoji još jedna verzija gore napisanog pisma (tačnije Kočićevih zatvorskih beleški – detaljnije na http://www.rastko.org.rs/rastko-bl/kocic/pkocic-tamnica_l.html):
«"28/3 doveli su me žandarmi u apsanu i predali kerkermajstoru, koji me je odmah uveo u jednu sobu, koja je više ličila kakvoj jazbini nego li sobi, i koja je na mene učinila gadan i odvratan utisak, tako da ga nikad neću zaboraviti. S lijeve strane vrata, kad se uđe stajala je stara, izanđala Lehnstul-a koja je zaudarala na tamnički trulež. Zatim je bio u sobi jedan star, prost, polupan orman, i iza njega star bolnički krevet od gvožđa, crn i zarđao, da ga je strahota bilo pogledati. Jedna tvrda slamnjača i dva jastuka, napunjena sa slamom, to je sve. Kraj prozora je stajao star, iskrzan i iskrhan sto prekriven debelim papirom. Kraj stola dvije proste stolice, jedna stara, a druga polovna. Bio je i jedan klajderštok. Sve staro, izanđalo, skršeno i skupljeno – to je custodia honesta ministra Burijana i njegove vlade [fusnota 20 – «Ovaj zapis Kočić je delimično koristio uz značajne ispravke u poznatom tekstu Pismo iz zatvora 2–IV–1908 koji je prvi put obelodanjen u Spomenici Petra Kočića 1928, a potom i u drugoj knjizi Kočićevih celokupnih dela (''Biblioteka srpskih pisaca") 1930.»].
Istog dana u 7. sati uveče, kad sam ležao u krevetu, došao je predsednik suda s kerkermajstorom. Nešto su razgovarali, dok se ne javi predsednik:
Kako ću reći, ste viteli (ovo "kako ću reći“ izgleda mu je uzrečica).
Nešto me još zapitkivao, ali sam bio dremovan, te sam mu nerado odgovarao na pitanja. Samo sam mu rekao: da ovo nije "custodia honesta.“
Utisak predsednikov, koji je učinio na me nejasan je i neodređen . Činio mi se kao dobričina, plašljiv u zvaničnom poslu, dok se kerkermajstor prema njemu vrlo slobodno ponašao. Tog istog dana u 3 sata poslije podne pohodio me moj prijatelj Simo Eraković. S njim sam razgovarao o jelu i dr. stvarima i izjadao mu se na ovu mizernu custodia-u honest-u.
Sjutra dan 29.3. po n k. u 4 sata popodne pohodio me i doktor tavnice, koji je na mene učinio dosta rđav utisak, ali sve mi se čini da je i on dobričina i čovjek nesamostalan.
Naredbe o izdržavanju kazne ne zna ni on ni prezident. Lijepa parada, (tri reči nečitke, prim. N. Ljubinković).
Tog istog dana u 2 sata pohodio me je i bogoslov Petrović i pitao za jelo i druge stvari i t d.
Dalje tog istog dana u 7" sati priređene su u blizini tavnice ovacije, koje nisu dugo trajale. Otpevana je jedna strofa iz pjesme "Orao klikće“ i nekoliko puta se čulo Živio, ali ko živio, nisam mogao razumjeti! Po tankim glasovima moglo se raspoznati da su u ovacijama učestvovali mladići i t d.
Ja sam u prvi mah mislio da Stevo Stefanović iz Sarajeva dolazi, pa mu omladina priređuje ovacije [fusnota 21 – «List 29 verso i recto (ovo je zbog poštovanja naknadne paginacije), list 28 verso i recto (do polovine stranice).»].»
6)
http://www.rastko.org.rs/rastko-bl/kocic/pkocic-tamnica_l.html: «Velika radost. Šest prvih dana moga tamnovanja u D. Tuzli bio sam vječito pod ključem, osim sat prije podne, i sat poslije podne. Za to sve vrijeme nisam ni s kim osim s jednim vrlo [fusnota 23 – «23. list, verso stranica.»] glupim ključarem – riječ progovorio. Na prljavom stolu stajala je samo nova optužnica i poziv Vrh. Suda za usmenu raspravu i ništa drugo. To su bile sve moje knjige, koje sam ih slab sto puta uzimao da čitam.
O, kakve radosti kad pod kraj šestog dana dobih dvije knjige Dela. To je bio najslađi i najsvečaniji dan u mom teškom tavnovanju i proganjanju. Čisto sam gutao ne samo riječi i rečenice, nego čitave strane na jedanput. I s moje duše svalio se nješto teška očaja i ona jadnica kao da propjeva...[fusnota 24 – «27. list, recto stranica.»]
Ovi su me pohodili: Simo Eraković, Bogdan Petrović, Šćepan Grđić, Milan Maksimović, Vaso Crnogorčević, Miško Jovanović, Veljko Vujasinović, Veljko Pantić (?).
………….. čuo sam prvo put ………….»
7)
Pismo Petra Kočića Milki Kočić u Banja Luku:
«Доња Тузла, 20. IV 1908. по н. к.
Драга моја Милко,
сретно сам се повратио овамо. Уз пут, и тамо и отуда, није ми било, што се тиче оружане пратње, неугодно и тешко као кад су ме први пут отуда бањолучки жандари спровели. Ови доњотузлански жандари поступали су са мном врло лијепо и уљудно. У првом реду за то имам да захвалим овдашњем г. предсједнику Окружног суда, који је жандаре преко њиховог старјешине упутио да са мном човјечно и уљудно поступају. Осим тога и вођа садашње патроле био је прилично образован и вјешт човјек у екскортирању, па ми је и са те стране много олакшано. У путу ми је допустио и да пијем и да пушим. Зато сам и могао примити као част од једног непознатог човјека понуђено пиће и цигарете у Приједору. И газда Јако Меворах, најбогатији Јеврејин у Приједору, нудио ме је пићем, али сам то уљудно одбио, јер нисам могао пити.
Данас ми је долазио Симо и питао ме да ли ми што треба. Казао сам му, по твом савјету, да ми донесе самљевене каве, пошто имам машину.
Твој пакет до Д. Тузле нисам отварао, јер нисам био гладан, али сам отворио газде Митра [fusnota 43 – «Митар Дабовић је бањалучки трговац.»]. Богами, лијеп ми је поклон учинио. Хвала му! И писмено ћу му се захвалити што је данас.
Мени сад засад ништа не треба. Само ти могу рећи да ме је овај пут, дуги пут, ипак доста уморио и да ми је врло тешко пао поновни растанак од тебе и од наше Бање Луке. Волио бих да нисам морао ни долазити. Мени је наша Црна кућа постала као моја рођена кућа, и ја се у њој не осјећам као затворен. Ова, пак, доњотузланска тавница мртва је и пуна чамотиње као каква заробљена и поробљена земља, којој би могло бити име и Босна. Бадава, ми се Крајишници ипак у нечем разликујемо од наше посавске браће, која су врло погодан и подесан елеменат за робовање и тавновање.
Ти би могла доћи једном овамо са Стевом, да се видимо. То би ми врло мило било.
[…]
(Видио Д. Т. 2I/4. 08. Васовиž.)»
8)
Pismo Petra Kočića Milki Kočić u Banja Luku:
«Доња Тузла, 12. V 1908. по н. к.
Драга моја Милко,
Знам да увијек са нестрпљењем очекујеш од мене писмо. Сама знаш да ти ништа ново немам јавити, јер је у затвору увијек и непрекидно све старо.
Прекјуче сам добио једну вијест од Светозара, који је овдје био и походио ме. Он каже да је Стево Стефановић пуштен на слободу јер је одлежао прву казну од три мјесеца. Затим ми Светозар рече да ће Стефановић остале своје казне издржавати овдје, јер је и њему призната custodia honesta. Даље Светозар вели да ће Стефановић овамо доћи на 1. јуна по новом кал. Та ме је вијест унеколико обеселила, јер нећу бити сам.
Још сам са Светозаром разговарао о својој овамошњој храни и трошку и замолио сам га да од старог одбора "Отаџбине" тражи с тобом заједно да барем за ме плате храну кад ми не дају цијеле плате.
То ти с правом од њих тражи и немој да би се понизила пред тим ћифтама, којима је новац и Бог и Отаџбина. Ако не могнеш код њих ништа успјети – то не чини ништа. Главно је да човјек чува свој понос. Ја да свог поноса и карактера нисам чувао, сигурно не би овдје данас лежао, него бих се проводио и веселио у слободи.
Ја сам Светозару казао да он са Симом Ераковићем овдје види рачун и да ти га понесе. Зато ти од оно пара што сам добио од Академије наука пошаљи Сими онолико колико му је потребно да исплати моју храну и остале ситне трошкове. Симо ми је главе ваљао и да њега није било, ја бих се у свачем грдно напатио.
Пошто је Стефановић пуштен на слободу, иако има још неколико казни да издржи – то се и ја надам и тврдо држим да ће и мене на 22. јуна, дакле кроз 40 дана пустити на слободу. И та ме је вијест о Стефановићу унеколико расположила, те жељно и нужно очекујем да ћу видјети своју малу кућицу, тебе, Лепу, Јеку и све друге, којих сам се много и премного зажелио!
Поздрави све, а нарочито Стеву, Јеку, Љепу и друге који се мене сјећају.
Тебе топло и искрено поздравља твој
Петар.
(Видио Д. Т. 13/5. 08. Васовић.)
Колико будем у четвртак 14. маја осуђен, јавићу ти телеграфски.
Да ли је Илија икако долазио?»
9)
Pismo Petra Kočića Milki Kočić (http://www.rastko.org.rs/rastko-bl/kocic/pkocic-tamnica_l.html):
«Donja Tuzla, 17. V 1908 po n. k.
Draga moja Milko,
Primio sam danas tvoju kartu, ali je nisam mogao potpuno razumjeti. Šta hoće to gazda Mitar [fusnota 11 – «Mitar Dabović, trgovac u Banja Luki»] i onaj alčak što ima dobru glavu? Piši mi o tome malo jasnije i otvorenije, jer ti pišeš nejasno o nečem što bi meni moglo naškoditi. Dakle javi mi o tom odmah jasno i opširno, jer su oni obojica lukavi ljudi, pa ih se treba čuvati.
Juče je bio kod mene Simo [fusnota 12 – «Simo Eraković, pravnik. Kočiće[v] veliki prijatelj.»] i rekao mi je, da ti ja javim na tvoje pismo, da na njegovo ime u ime mog ovdašnjeg troška pošalješ 100 kruna. Toliko će, drži Simo, biti do 1. juna dosta, a sigurno će nešto i ostati. Sve što je potrošeno do 1. maja, plaćeno je.
Ti si nekako nezgodno tražila od Sime račun, kao da je on birtaš, pa ga je to, ako hoćeš, malo i uvrijedilo. Iz njegovog se jučerašnjeg govora vidi da je on to shvatio kao neko nepovjerenje prema njemu od strane tvoje. Za to ti njemu piši, da si ti samo tražila da ti on naznači od prilike sumu novaca, koja je potrebna za pokriće ovdašnjih mojih troškova [fusnota 13 – «U tamničkoj beležnici Kočićevoj postoji nešto drugačiji koncept ovoga pisma. Vidi 23. list verso i recto u Kočićevoj tamničkoj beležnici koja se ovde objavljuje kao treći deo, nakon folklornih zapisa i pisama upućenih supruzi.»: «Draga moja Milka, [novi red – hijerakul] Kartu sam tvoju primio, ali ja nisam potpuno razumio. Za to ti je vraćam da mi je razumljivije objasniš, jer u nekoliko sam shvatio da bi to isto gazda Mitar i onaj alčak što ima dobru glavu, preduzimaju moglo meni naškoditi. Molim te odmah mi piši jasno i otvoreno u čemu je stvar. Ti si htjela da imituješ govor gazda Mitra [fusnota 28 – «23. list, verso stranica.»] ali ti nije pošlo za rukom, te je karta zato nejasna ispala. Juče je Simo bio kod mene i rekao je d ti ja pišem, da pošalješ 100 kruna u ime mog troška. Ti si tražila od njega kao neki račun kao da je on birtaš, pa ga je to ako hoćeš, i uvrijedilo. Dakle ti pošalji odmah 100 kruna. Ako nešto bude manje ili više, to ćemo vidjeti, kad izađem iz zatvora [fusnota 29 – «23. list, recto stranica.»]»].
Koliko sam osuđen na 14. maja, još nikako ne znam, jer mi gosp. Dimović [fusnota 14 – «Dr Danilo Dimović, advokat u Sarajevu i Kočićev branilac na sudu.»] ništa ne javlja. Sjutra ću ga telegrafično pitati.
Što se tiče zdravlja, ja sam potpuno tjelesno zdrav, jer mi zdravlje nije da državni tužilac gosp. Frano Lubačevski, koji naređuje da se i protiv mrtvih ljudi istraga vodi, nego neko više Proviđenje. Pored svega toga osjećam neku bolnu duševnu utučenost, koja je pošljedica, valjda, samotnog zatvora.
Dok dobijem dopisnih karata, učiniću ti ljubav i zahvaliti se dainici.
Javi mi da li je bilo suđenje onima u gradu i koliko su osuđeni. Mene nisu preslušavali, a ti si mi pisala, da će me kao svjedoka preslušati.
Pozdravi sve, a naročito mog dragog Stevu i Jeku, Ljepu, Vukicu i ostale. Šta radi Svetozar i da li će on ovamo ili neće? Pozdravi ga. (Od mene nije tražio nikakve preporuke.)
Još mi ostaje ovdje samo 5 nedjelja ili 35 dana, pa sam slobodan, makar za kratko vrijeme! Kako je draga sloboda, i ne prolivala se krv ljudska za nju!
Sve vas toplo pozdravlja, grli i ljubi Vaš
Petar Kočić,
pol. kažnjenik»
10)
Pismo Petra Kočića Milki Kočić u Banja Luku:
«Доња Тузла, 1. јула 1908. по н. к.
Драга моја Милко,
примио сам твоју карту, и видим да сте се сретно повратили кући. Хвала и теби и тати на посјети!
Сими ћу писати што је сутра да се побрине за стан.
Сама си бар унеколико могла увидјети и осјетити како је овдје и како загушљив ваздух струји у керкермајсторовој канцеларији, онако па руски! Не може никако лијепо бити нити може на част служити данашњој модерној управи у нашој земљи да се књижевници туку и вријеђају.
За себе могу рећи да би ми много лакше било да ме не турише у политичке кривце. Чак ми је забрањено да не смијем ни са кључарима коју ријеч измијенити. И то у закону стоји!
Али све ће бити и проћи.
Поздрав теби и Љепој од вашег Петра, који вас жељно ишчекује.
NB. Прочитао сам шесто издање "Јазавца пред судом". На жалост, нашао сам много штампарских погрешака, које кваре смисао; иначе је ово издање прилично укусно и лијепо.»
11)
Pismo Petra Kočića Milki Kočić u Tuzlu:
«Доње Соли, 18. јула 1908.
Драги моји и мили Цоцо,
предајем ти ово писмо за Америку и књижевни оглас "Јазавац пред судом". Писмо за Америку, као и оно прво, препиши и пошаљи. За књижевни оглас "Јазавац пред судом" могла би се договорити са Симом и послати га у новине. У исто вријеме могла би с њим заједно писати којој штампарији да штампа седмо издање. Ако ти не би хтјела са Симом то учинити, онда бих ја могао писати којој штампарији за штампање, и то бих морао учинити преко суда. Уосталом, ми ћемо се још о том усмено договорити.
Драги мој и мили Цоцо, ја сам се тебе много, премного зажелио. Ти немој жалити новаца и немој се патити. Као што год мени чиниш, чини и себи и Љепој. По свему изгледа да ја немам никог на овом свијету него вас двије. Ја се тебе увијек сјећам, и у дану и у ноћи, и увијек на те мислим, Теби би можда много лакше било да си остала у Бањој Луци, јер овдје немаш никог познатог, па ти је врло тешко. То ја врло добро знам, па ми је тешко што се због мене патиш и мучиш, али ће све бити и проћи.
Поздрав Љепој.
Тебе жарко и искрено љуби и грли
твој заробљени Петар.
Мени је твоје јело врло добро и слатко, па откад си дошла, ја сам се много и душевно и тјелесно опоравио. Само теби то имам да захвалим.»
12)
Pismo Sima Erakovića iz Tuzle Petru Kočiću:
«Тузла, 10. јануара 1909.
Драги Петре,
Јавља ми се Павле [pretpostavljam da je reč o osobi pod fusnotom 10: «Павле Лагарић (1865–1942) је у време Кочићевих студија био студент технике и касније архитекта. Интересовао се за књижевност и бавио критиком. И сам је писао приповијетке. Имао је утицаја на Кочића онда када је творац „Пјесмарице од Давида Штрпца" чинио прве кораке у литератури. Кочић га је сматрао својим учитељем.» – hijerakul] из Беча и пита за те. Нисам му ништа могао позитивно јавити, јер ни сам те не смијем упитати. Како живиш и шта радиш? Знам како ти је. Овдје се очекује, има неколико мјесеци, да једна чифутка огласи продају књижаре и штампарије. Стокановић ако је купи, можда би тебе позвао да књижару усавршиш и да књижевни лист покренеш. Још није ништа сигурно, ама ја око тога играм.
Желимо вам свима, ја и моји, здравље и срећу!
Ваш Симо [fusnota 76]»
13)
Kočić je još početkom 1909. izrazio želju da se bavi antropogeografskim i etnografskim radom pišući igumanu manastira Moštanice, Petru S. Ivančeviću (1864–1914). Eraković o tome, izgleda, još nije bio obavešten. Zna se da je Cvijić Kočiću počeo slati (radi uputstva za terenska istraživanja) instrukcije od 4.V 1909. godine, a samo prikupljanje etnološkog materijala krenulo je verovatno dva-tri meseca kasnije.
Denis Erak mi je marta ove godine (2008.) napisao:
«E tog Simu Erakovića sam našao u knjizi Vladimira Vulina ''ZATOČENICI SLOBODE Sa Zmijanja i oko Zmijanja''. Petrov drug, Simo Eraković. Momak guste, crne kose i tankih nausnica. Nekoliko dana po preobraženju [19.VIII] – Petar (Kočić), Dimitrije Zakić i Simo Eraković, obilaziše sela i zaseoke Zmijanja, upoznavahu viđenije domaćine i momke. Ispitivahu život, porijeklo i običaje Zmijanja po uputstvu Jovana Cvijića».
14)
Pismo Petra Kočića Milki Kočić u Banja Luku:
«Сарајево, дне 29. Х 1910.
Драга моја Милка,
од тебе још не добих одговора на моју пошљедњу карту, (па не знам како сте и је ли наш мили и мали Слободан [fusnota 58 – «Слободан је Кочићев син, рођен септембра 1910. године. Био је кратког вијека (умро 1913). Његова смрт је Кочића веома тешко погодила и допринијела његовој болести.»] здрав. Ја увијек мислим на вас све, а нарочито на мог малог Слободанчића.
Молим те, јави ми како сте и како живите. Мени је врло необично без вас.
Драга моја Милка, немој да се патиш и немој да сувише штедиш па да се напатиш. Пази добро дијете.
Симо је овдје. Криво му што му нисмо јавили рођење Слободаново. Да смо га позвали, био би нам и кум. Ја сам куму честитао крсно име. Јеси ли ти код њих ишла?
Димовић се још није вратио из Беча, па нисам могао о оној ствари разговарати са њим.
Ако би какво важно писмо тамо дошло за ме, молим те да га овамо пошаљеш.
Овдје нема ништа ново. Саборске сједнице теку сад засад мирно. Шта ће послије бити, не знам.
Пиши ми!
Све вас топло и искрено грли и љуби, а нарочито свог Слободана
ваш Петар.»
15)
Pismo Petra Kočića Milki Kočić u Banja Luku:
«Сарајево, 23. XI 1910.
Драга моја Милка,
данас сам примио од Кунића одијело, које ми се је допало јер је врло топло. Кошта према његовом рачуну 94 круне. Молим те плати му то.
Говори се да ће Сабор бити кроз 15 дана одгођен. Ја мислим тражити допуст кроз који дан да вас походим јер сам вас свију зажелио, нарочито тебе и мог драгог Слободана. Како је он? Је ли здрав? Гуче ли?
Симо је овдје, па смо увијек заједно. Једемо сви код Авакума. Мој стан није најбољи, али се може трпити.
Неки дан сам ти послао 250 круна од дневнице. Врло скромно живим, да би се могло што заштедити.
Све вас, нарочито тебе и Слободана, љуби и грли ваш Петар, који вас увијек осјећа.
љуби те
твој Кочо.»
16)
Pismo Petra Kočića Milki Kočić u Banja Luku:
«Сарајево, 29. XI 1910. по нов.
Драга моја Милка,
већ неколико дана прође а ја не добих од тебе никаква одговора на своја два писма. Да ли си примила 250 круна?
Очекујемо да ће се кроз 7 дана Сабор одгодити. Ја сам хтио тражити допуст, али је Сабор закључио да се ником не може дати допуст. Дедијер [fusnota 59 – «Јевто Дедијер (1879–1918) је био чиновник Земаљског музеја у Сарајеву и професор географије на Београдском универзитету.»] је позван из Београда и није му дат допуст. Симо [fusnota 60 – «То је Симо Ераковић.»] и Круљ [fusnota 61 – «Урош Круљ (1875–1961) Мостарац, љекар и народни посланик у Босанском сабору, који је био ожењен кћерком Пере, најстаријег брата А. Шантића. Оснивач и власник листа ''Народ'' у Мостару, касније у Сарајеву.»] силно су се завадили и потукли.
Како је мали Слободан? Одмах ми одговори.
Поздрав Љепој, Вуки и Ђорђи.
Тебе и Слободана топло и искрено грли и љуби
твој П. Кочић.»
17)
Босанска Вила
Број 23 и 24
Сарајево, децембар 1910.
Година XXV
Уредници: НИКОЛА Т. КАШИКОВИЋ, Др ВЛАДИМИР ЋОРОВИЋ
Редакциони одбор: Петар Кочић, Алекса Шантић, др Милан Прелог, Јован Дучић, Димитрије Митриновић, Вељко Петровић, Марко Цар, Симо Ераковић, Милорад Павловић, Пера Талетов
18)
Pismo Sima Erakovića iz Tuzle Petru Kočiću (kurziv je u izvoru):
«Тузла, 14. XII. 1910.
Драги мој Петре,
пошто ја сам намјеравам изнијети разлоге мога иступа из Срп. клуба, као и разлоге зашто се нисам хтио у Клуб повратити, то мислим да би била излишна ваша изјава којом вас неколицина увјерава моје бираче, односно јавност, да сам ја дужности народног посланика најсавјесније вршио итд. Нико није још у то посумњао да ли сам ја вршио савјесно дужност или не. Ако кога интересира мој иступ, то би желио да чује за разлоге. Желио би да зна какав је то Клуб и шта ја имам против Клуба па сам иступио!. Ко је пратио рад Сабора, могао је видјети шта сам и ја говорио и радио, могао се је увјерити да сам радио савјесно. Хоћу ли и даље радити савјесно и честито, хоћу ли ваљано моћи и хтјети бранити и даље њихове интересе, видјеће свак из моје изјаве. То би свијет још боље видио из једне ваше изјаве, кад би је ви издали у оном смислу као што си у првом писму рекао: "У тој изјави морали би нагласити све што мислимо о Срп. клубу и констатовати факат да ћеш ти и даље као и досад одважно и поштено заступати своје бираче и њихове интересе, као и интересе свега нашег народа''.
Наравно да је неконзеквентна и остати чланом Клуба и опет изјавити све што мислиш о Клубу! То се не може, то је неприродно. Природно би само било да се ви одлучите на иступ из Клуба, јер већ видите и знате шта Клуб ради и намјерава, па да то објавите и своје разлоге наведете. Ваши би се разлози углавном подударали са мојима, и утолико би био оправдан мој ранији иступ. Иначе, ако ви останете у Клубу, моја ће изјава погодити и вас и ми даље нисмо једно, нити можемо бити. Посљедица је да ја усамљен не бих могао радити, морао бих повући консеквенце, тј. положити мандат. Уосталом, "Рад" је објавио твој и Ристин [možda je reč o osobi pod fusnotom 42: «Ристо Радуловић (1880–1915) је био публициста и политичар. Уређивао је листове Народ и Преглед. Умро је у аустријској тамници за вријеме Првог свјетског рата.» – hijerakul] иступ. Вас сте двојица такође приморани или да демантујете свој иступ, или да га оправдате једном изјавом.
Стога, ако с ваше стране неће бити никакве друге изјаве односно иступа, ја не пристајем ни да се о мени онако изјављујете, јербо не звони ни нашто друго него на оно шокачко: "Смилуј му се Господине".
Објаснићу и своју аферу с Круљом. Ја је се нимало не стидим. Ја бих се само стидио својих, не дај боже, недјела или протународних дјела, а никако недавања "ритерских" задовољштина. Ја ћу и даље давати задовољштине својим шакама како могнем и умједнем.
Свијет је давно чуо за ту аферу и одобравања су на мојој страни. А тако се исто ни мој иступ из Клуба у народу никако лоше не коментарише (осим међу чиновништвом).
Ја ћу са својим изјавама кренути док видим шта ћете ви учинити, а дотле да сте здраво и весело своме
Сими.»
OBJAŠNJENJE:
Fusnota 76: «Из Српског клуба иступио је први Симо Ераковић због сукоба с др У. Круљем при гласању о допусту посланика др Ј. Дедијера, за кога се тврдило да није болестан, пошто као доцент држи предавања на Универзитету у Београду. Супротно ставу Српског клуба, Ераковић је гласао против одобравања допуста Дедијеру, и тим изазвао Круља.»
Fusnota 82: «Др Јевто Дедијер (1879–1918), једно вријеме чиновник Земаљског музеја у Сарајеву, а од 1910. доцент за географију на београдском Универзитету. Објавио је више научних радова у Академијиним издањима. [...]»
19)
Pismo Petra Kočića Milki Kočić u Banja Luku:
«Сарајево, II/24. јануара 1911.
Драга Милка,
сретно сам допутовао овамо са Костом. Ону ствар са осигурацијом уредићу данас. Прије нисам могао јер је радња била затворена. Данас ћу такође ићи ради оне друге ствари и др Васићу [fusnota 61 – «Димитрије Васић, (1880–1964) био је чиновник у Великом управном савету. Касније је постао посланик (припадао је Димовићевој групи).»].
Сабор је јуче отворен. Ми смо Срби противни влади, Турци и католици су уз владу, па може бити свашта.
Ништа друго ново немам да ти одовуд јавим.
Симо још није дошао. По свему изгледа да ће се он и захвалити на мандату. Ко би то још знао? Можда и неће. Види ваљда да ће се и Сабор распустити.
Поздрави ми и пољуби мог драгог Слободана.
Поздрав теби, Лепој и Борћи. Тебе и Слободана увијек љуби и грли
ваш П. Кочић.»
20)
Pismo Petra Kočića Milki Kočić u Banja Luku:
«Сарајево, 29. I 1911.
Драга моја Милка,
примио сам данас твоју карту у којој ми јављаш да си опет нешто слаба и да и Слободан није најбоље. Молим те, припази на се, а још више на малог. Знам да те неспавање и неуредан живог сатра, али шта ћеш, мора се трпјети док Слободан мало одрасте. И он ће ваљда постати мало бољи него што је данас.
Иако је у Сарајеву велика студен, ја се не могу никако да одлучим да купим капут, јер држим да ова зима неће дуго трајати.
Симу сам обилазио у болести. Мало му је боље. Био је презебао. Сад се придигао. Како изгледа, Сабор ће подуље трајати, и ја ћу вас можда кроз 10 дана опет походити.
Драга Милка моја, пази на се и Слободана. Ја вас се увијек сјећам и на вас мислим.
Грли вас и љуби
Ваш П. Кочић.»
21)
Pismo Petra Kočića Milki Kočić u Banja Luku:
«(Сарајево, фебруар 1911)
Драга моја Милка,
синоћ сам сретно приспио у Сарајево. У путу ми је било прилично хладно. Нисам вам ради тога могао писати ни из Бочца ни из Јајца, као обично што сам чинио.
Овдје нема ништа ново што би требало да ти опширно јавим. Само ти јављам да се је Симо разболио. Данас идем да га обиђем. Пази на Слободана и на своје здравље, и буди увјерена да вас се ја увијек сјећам и на вас само мислим.
О Сабору самом не могу ти ништа посигурно јавити. Колико ће још радити и кад ће се распустити, ни то се не зна. Католици и Турци су против нас. Шта ће напосљетку бити, ни ми сами не знамо. Тебе искрено и Слободана љуби и грли ваш
Петар.
Оном трома поздрав.»
22)
Pismo Petra Kočića Milki Kočić u Banja Luku:
«(Сарајево) 24. II 1911.
Драга моја Милка,
Хвала ти на твојој карти, јер ме је твоје ћутање било унеколико забринуло. Кроз неколико дана, док се сврши дебата о буџету, ја ћу вас походити. Сад не могу, јер морамо сви на окупу бити ради гласања против буџета. Симо је био само два дана у Тузли, и то је отишао кад сам се ја вратио из Бање Луке. Сви смо овдје на окупу, осим дра Божића, који је сада тамо.
Драга моја Милко, припази на се и Слободана. Изведи га напоље, јер је тамо, како чујем, врло лијепо вријеме! Све вас топло поздравља и грли ваш Петар. Нарочито тебе и Слободана.
Љуби те твој Петар.»
23)
http://www.rastko.org.rs/rastko-bl/kocic/pkocic-sabor_l.html - Kočić je na 1. zasedanju LXXX sednice, o agrarnoj politici bosanske vlade, 27.marta 1911. u Saboru rekao:
«[…]
Treće zlo koje tare i ubija našu narodnu privredu jeste, kako sam naprijed spomenuo, zastarjeli i nepravedni poreski sistem. Neću da se upuštam u detaljno razlaganje našeg poreskog sistema, jer, strogo uzevši, ova tema i ne spada u današnju debatu. Samo ću naglasiti da su porezi koje plaćaju zemljoradnici vrlo teški i potpuno nepravedni prema porezima koje plaćaju nezemljoradnici-varošani.
Tako je lanjske godine [1910. – hijerakul] u svom odličnom govoru u budžetskoj generalnoj debati konstatovao moj prijatelj Simo Eraković da naši težaci plaćaju 10% državnog budžeta kao prinos od plodova sa zemlje. U Austriji taj prinos iznosi 3,6% budžeta, a u agrikulturnoj Ugarskoj 6%, gdje je zemlja i mnogo plodnija i gdje se mnogo racionalnije obrađuje, gdje su komunikacije mnogo življe i razvijenije nego u nas. Naši su varošani mnogo slabije oporezovani od težaka. Svaki je težački prihod oporezovan, dok u varošana, na primjer, nije oporezovana renta i neki drugi prihodi od kapitala. I aginski hak, koji je u samoj stvari jedan siguran, fundiran prihod, nije oporezovan. To je jedna velika nepravda, koja se može samo istorijom objasniti. Istorijom se takođe mogu objasniti i ovi veliki porezi koje plaća seosko, zemljoradničko stanovništvo. Prije okupacije dominantan je položaj imalo varoško stanovništvo, koje se poglavito sastojalo iz povlašćenog muslimanskog elementa. To se je stanovništvo branilo od poreskog tereta, bacajući sve poreze i namete na bespravno seosko stanovništvo, koje je u većini svojoj bilo nemuslimansko, dakle pravoslavno i katoličko. Sličnih slučajeva bilo je u istoriji. Jedna društvena grupa, osjećajući se dovoljno jakom u svom povlaštenom položaju, izvlačila se u prošlosti često puta ispod poreske dužnosti. […]».
24)
http://opstinaugljevik.tripod.com/facke.htm :
«Poslije Filipa Višnjića, Maksim Đurković (1880 - 1930) je druga ličnost iznjedrena u ovom siromašnom i po dugogodišnjim nevoljama poznatom selu Trnova. Maksima, u vrijeme austrougarske tiranije, seljačke mase u Bosanski sabor dovedoše gdje će toj silnoj carevini staviti do znanja da su bosonogi, i u opanke obuveni, seljaci snaga od koje moraju drhtati duše vlastodržaca.
Politička karijera Maksima Đurkovića započinje u vrijeme kada Austro-Ugarska svojim nasilnim aktom 1908. godine anketira Bosnu i Hercegovinu. Uznemireni i potreseni bosansko-hercegovački patrioti sakupiše svu građansku hrabrost i otvoreno istupiše protiv toga čina. Među njima je i Maksim Đurković sa svojim najbližim drugovima.
I dok je drugo zasjedanje Sabora prošlo u trzavicama, neslaganju i međusobnom optuživanju, u narodu su se zapazili plodovi Kočićevog djelovanja. Srpski klub je pokazivao sve veće slabosti, pa se oko Kočića okuplja progresivna grupa poslanika i preuzima bitku, ne samo protiv austrougarske uprave nego i protiv svih ljigavaca i skutonoša vlasti. "Interesovanje naroda za prilike kod Srba poslanika izrazilo se krajem 1911. godine kada je u naknadnim izborima za izborni srez zvornički, vlasenički i srebrenički težak Maksim Đurković pobjedio Atanasija Šalu, zvorničkog kandidata Srpskog kluba."
[…]
Saznavši sve o njemu, stariji su ga objeručke prihvatili, a omladina zanesena idealima slobode "apostolski krenu u pomoć Kočićevom jednomišljeniku". Čim se saznalo za kandidaturu, "Otadžbina« je pisala: "Mi bismo željeli da jednom vidimo u Saboru, koji je podijeljen u klase i kurije i pravog zastupnika svoje klase. On istina neće umjeti toliko lagati i politizirati, ali neće izdavati živote i imanje braće..." U svom vanrednom izdanju "Otadžbina" je objavila da u užem izboru od kandidata ni jedan nije dobio potrebnu većinu pa je sa svojim ljudima povela živu kampanju za kandidata- težaka..." U predizbornu aktivnost uključiše se i Petar Kočić i Simo Eraković. I dr Đorđe Lazarević iz Zvornika je bio vrlo aktivan. On "na ovećoj političkoj skupštini obiju grupa, u Zvorniku, svojim držanjem odlučuje pobjedu narodnog kandidata Maksima Đurkovića. Motivisana rezultatima prvog izbora, "Otadžbina" u članku "Narod progovara" kaže: "Naš izmučeni, prevareni i prodani, ali bistri i pronicljivi težak, prvi se odupro njihovom (austro-ugarskom) apsolutizmu. On, koga su svi htjeli i mislili da mogu zavoditi pa ga kao stoku prodavati vladi i agama, vratio je svima ono što su zaslužili... Narod sudi brzo, ali kad sudi, sudi jasno i odlučno..."
Kočic je gotovo cijelo vrijeme između prvog i drugog izbora proveo sa narodom. Učestvovao je i u radu skupštine u Zvorniku. Prema jednoj verziji posjetio je Maksima u Trnovi a prema drugoj "Petar Kočić i Simo Eraković su se sa Maksimom Đurkovićem sastali u Semberiji za vrijeme izborne kampanje..."
I Srpski klub je žestoko agitovao za svoga kandidata Atanasiju Šolu.
U toj oštroj borbi pobijedio je seljački kandidat, dobivši 5835 glasova, a njegov protivnik 3676. "Ovoga se puta - pise tim povodom »Otadžbina« -nije radilo samo o tome ko će dobiti jedan mandat, ovoga puta je narod trebao da izrekne svoj sud o dosadašnjoj politici Srba poslanika".
I, sud je zaista izrečen. Narod je kazao svoje.
Izborom seljaka iz Trnove u Bosanski sabor, proširio se i Klub Srba poslanika okupljenih oko »Otadžbine« ili takozvana Kočićeva grupa. U njoj su dr. Živko Nježić, potpredsjednik, Simo Eraković, Kosta Majkić, Vaso R. Crnogorčević, Maksim Đurković, dr. Đorđe Lazarević, sekretar, i Petar Kočić predsjednik. Ova grupa vodi sasvim samostalnu politiku. Proširena izborom jednog seljaka, njen program je pun socijalnih pitanja.
U jednom broju od 12. marta 1912. godine, Adam Pribičević u ''Otadžbini" je pisao: ''Odluka Kočićeve grupe da težaka između sebe biraju, kao jednoga od vodećih, uistinu je prvi znak šire demokratije, demokratije privredne koja se u ovom narodnom delu poče pojavljivati. Ulazak prvog radnika u parlament morao je moralno dići radništvo. Ulazak naših seljaka u nj mora moralno dići naše seljaštvo i naš, jer naši interesi ne ukrštaju se..." A Branko Čubrilović kaže: ''Kočićevci su prešli neosetno sa liberalno-demokratskog shvatanja u politici na ekonomsko-socijalno i političko razrađivanje te politike. Težaci tu ne postaju jedna demagoška parola koliko stvaran političko-privredni činilac. Oni su odmah kao stalež i klasa, uneli u sve političke akcije stvarnost, izbjegavajući teorije apstraktnog politikanstva..." ».
25)
Mehmed-Meša Selimović (26.IV 1910 - 11.VII 1982.) je napisao jedan autobiografski tekst sa naslovom ''Sjećanja'' (videti: http://www.geocities.com/gimn1gradacac/izborna/selimovic_sjecanja.htm) u kojem, između ostalog, stoji:
«ZAVIČAJNO NASELJE TUŠANJ
Naselje gdje sam se rodio i gdje smo prije rata stanovali, čudnog imena Tušanj, nalazi se na zapadnoj strani Tuzle. Ima tri mahale, svaka ispod jednog brda: Donja mahala ispod Šarampova [fusnota 1 – Šarampov - ostaci ustaničkih rovova iz 1878., odatle takvo ime.], Gomja [verovatno treba ''Gornja'' – hijerakul] mahala ispod Piskavice i Dragodo ispod Deminca. Sva tri brda su prelazila u slobodnu prirodu, u divne šume u neposrednoj blizini Tuzle. U sve tri mahale, a naročito u Gornjoj, stanovali su rudari, koji su radili u rudniku Kreka. To je bilo naselje sirotinje koja je živjela u ružnim kućercima, bez ikakvih sanitamih instalacija, sa skromnim mutvacima sklepanim od starih dasaka i pleha, s malim baštama u kojima se gajilo povrće i cvijeće, što je skrivalo sirotinjski izgled naselja. Bile su samo tri bogatije porodice u Tušnju, naša, pa Žilića, trgovačka, i činovnička porodica Sime Erakovića, poznatog člana «Mlade Bosne» i Kočićeva prijatelja [fusnota 2 – Po pričanju Sime Erakovića napisao sam zanimIjiv rad o Petru Kočiću, koji mi je poslužio kao originalan uvod u moj profesorski pismeni rad. 1938. g. profesor Pavle Stevanović me tada pozvao za asistenta za predmet Jugoslovenska književnost - Realizam. Zahvalio sam mu, žaleći što nisam mogao da prihvatim ponudu, ali nisam mogao da ostavim majku, sestru i brata, nijedno od njih nije bilo zaposleno, morao sam da ih izdržavam, i nije mi bilo teško]. Škole u Tušnju nije bilo, pa smo išli u školu na Pazaru, uvijek zajedno, jer su nas djeca iz ostalih gradskih naselja prezirala i napadala. Nismo se plašili, bili smo solidami, i često smo se tukli. (Osjećao sam se društveno ugroženim, kao i ostala tušanjska djeca, i rano se u meni pobudilo osjećanje mržnje i zajedničke solidarnosti kao odbrane.)»
26)
Literatura u kojoj bi se (možda) moglo naći nešto o Simu Erakoviću:
a) Аноним: ''Група: Кочић, Љешић, Ераковић на Босанском сабору'' – Ново време, 1911, II, бр. 200, стр. 2.
b) Зрелец Мартин ''Кочићевим стопама. Са конференције пријатеља Отаџбине'' – Отаџбина, 17. септембар 1937, II, бр. 21, стр. 2 (У духу Слободе, Истине, Правде – идеја Петра Кочића; и о судбини кочићеваца).
c) Бановић Гојко: ''Кочићев пријатељ'' – Политика, 27. јануар 1956, LIII, бр. 15351 (Разговор са Симом Ераковићем о Петру Кочићу).
d) Посебна издања: Пабирци о Петру Кочићу (Радован Јовановић, према казивању Симе Ераковића); Изабрана дела. За штампу приредио Голуб Добрашиновић. – Београд, Народна књига 1958; стр. 382 + (5); 8° Школска лектира
e) Изабрана дела. За штампу приредио Голуб Добрашиновић. 2. издање. – Београд, Народна књига, 1962; стр. 382 + (5); 8°; Јовановић Радован ''Пабирци о Петру Кочићу (По казивању Симе Ераковића)'' – Петар Кочић: Изабрана дела, Београд, Народна књига, 1962, стр. 341–342; 1966, стр. 398 + (1); 8°
f) Бановић Гојко ''Кочићев пријатељ'' – Политика, 27. јануар 1966, LXIII, стр. 6.
g) Будимир Милан ''Кочићев месијанизам'' – Са балканских источника, Београд, Српска књижевна задруга, 1969, Српска књижевна задруга, коло LXII, књ. 417, стр. 219–242 (О вези месијанизма Достојевског и Красинског са Кочићевим).
h) Влатковић Драгољуб ''Одметнуо се да би писао Јазавца. Откривамо мало познате детаље о делу Петра Кочића'' – Политика Експрес, 26. јун 1977, XV, бр. 4220, стр. 9.
Iz priloženog se vidi da je porodica Sima Erakovića bila iz rodnog mesta Meše Selimovića. Ne znam kada se Eraković upoznao sa Kočićem ali se zna da su već bili prijatelji na studijama u Beču. Iz pisama se takođe može pročitati da se Simo sa kolegama hranio «kod Avakuma», da je bio prilično bolestan januara-februara 1911. godine, da je krajem 1911. bio aktivan u predizbornoj kampanji Maksima Đurkovića u Semberiji itd. Posebno je zanimljiva Kočićeva rečenica upućena Milki u pismu od 29.X 1910.: «Симо је овдје. Криво му што му нисмо јавили рођење Слободаново. Да смо га позвали, био би нам и кум. Ја сам куму честитао крсно име. Јеси ли ти код њих ишла?». S obzirom da Simo nije, jel, bio kum malog Slobodana, postavlja se pitanje kome je, onda, Kočić čestitao krsno ime. Ako je Kočić za kuma (kojem je čestitao krsnu slavu) ipak smatrao Simu (bar simbolično), to bi onda značilo da je krsna slava ovom tuzlanskom Erakoviću bila ili Mitrovdan (26.X po starom kalendaru) ili Petkovdan- sv. Petka (27.X po novom kalendaru). Pošto su Južni Sloveni novi kalendar prihvatili tek oko 1919. godine [5.XII 2011.: za ovo sam prvi put saznao čitajući ''Политикин забавник'' br. 2501 od 14.I 2000., gde na 12. strani piše: «Грегоријански календар нису одмах прихватиле све земље. После Италије, календар исте године постаје званичан у Шпанији, Португалији, Пољској, Француској. У Пруској је на снази од 1610. године, у Великој Британији и САД од 1752, а у Краљевини СХС, за територију Србије, Црне Горе и Македоније, од 1919. године.»], pre će biti da je u pitanju Mitrovdan.
Selimović piše da je Eraković bio član «Mlade Bosne». Ovo je iznenađujuće ali nije i čudno – sam Ivo Andrić je bio član ove revolucionarne organizacije [5.XII 2011.: izgleda da istoričari nisu baš načisto s tim šta je ''Mlada Bosna'' uopšte predstavljala].
Ne zna se kada je Simo Eraković umro. Pošto je Selimović 1938. napisao profesorski pismeni rad, mislim da Simo nije mogao preminuti pre 1930. godine, a izgleda da je Banović Gojko 27.I 1956. u ''Politici'' izneo intervju napravljenim upravo sa ovim čovekom.
To je sve. Ukoliko neko zna više, slobodno neka napiše na ovim stranicama ili mi prosledi podatke a ja ću ih onda staviti na internet.
(October 13, 2008 04:01AM)
II
A – [www.forum.hr] - Etnički sastav Bosne i Hercegovine 2008.: 15.07.2008., 21:00: «Matični ured Tuzla = Spisak upisanih umrlih od 30.06. do 07.07.2008. = […] 45. Eraković Slobodanka r. 28.10.1918.»
B – www.jasenovac-info.com/cd/zrtve/html/e.html :
Tuzla: «Erahović MILOŠ (1912., SIMO); Erahović DRAGIŠA (1923., SIMO)».
Očigledno je reč o Erakovićima a ne o Erahovićima. Da li je Simo, otac Miloša i Dragiše stradalih u 2. sv. ratu, isti onaj Kočićev prijatelj ili je Tuzla imala još jednog Simu ?
C – 4-5.V 2007. objavljena je, u medijima BiH, nemila i ružna vest sledeće sadržine:
«Dragodol
Srpskoj obitelji kamenovali kuću i psovali majku četničku
U naselju Dragodol u središtu Tuzle napadnuta je mirna ugledna obitelj Eraković. Milica Eraković i njezin suprug Milan Burijan s dvije malodobne curice Andreom i Mateom vratili su se s proslave 1. svibnja kada su nakon samo sat vremena verbalno, a zatim i fizički napadnuti. Otac Milan Burijan nakon povratka htio je popiti s prijateljima ispred kuće pivo kada je začuo povike iz susjedstva „Dragane, Dragane, majku ti četničku”, piše Dnevni list.
Ne želeći izazivati nikakvu svađu, pokušao je vandale smiriti i opomenuti da ima malu djecu i da prestanu prijetiti. Tražili su da im plati po pivo, što je Milan i učinio te su se oni privremeno smirili.
Međutim, ponovno oko 11 sati navečer kada je obitelj već otišla na počinak začuo se prasak kamenja kroz prozor.
Mislili da su bacili bombu
Milica je opomenula svoga supruga da skloni djecu misleći da su bacili bombu. Izašao je vani i opomenuo ih da ne gađaju dječju sobu jer su djeca već spavala. Vandali su onda namjerno zasipali kamenjem upravo sobu u kojoj su bila djeca.
''To su bili strašni udari u prozor, nisam znao kako da se ponašam i što da činim. Žena mi je rekla da samo sklonim djecu i ugasim sva svjetla. To je trajalo deset minuta i onda smo odlučili izići iz kuće i suočiti se s njima. Psovali su majku četničku nekom Draganu, a mi ne znamo ni za kakvog Dragana”, izjavio je za Dnevni list Milan Burijan.
Ovo nije prvi napad na ovu obitelj jer su se slične stvari događale i prije, ali do sada obitelj nije reagirala jer su napadani samo verbalno. Ovaj put im je, kako je kazala Milica, dozlogrdilo i odlučili su upoznati cijelu javnost kako bi pokazali da Tuzla ipak nije sigurno mjesto za živjeti.
''Moje podrijetlo je ovdje previše duboko da bi me netko od njih na ovakav način otjerao iz Tuzle. Ako su to htjeli učiniti, ovo je samo razlog više da ostanem ovdje. Svoju zemlju i ovaj grad neću napustiti”, poručila je Milica.
Erakovići razočarani nastupom policije
Nakon što su pozvali policiju, policajci su samo uzeli imena i prezimena vandala i rekli im da mogu ići. Nikakvu adekvatnu zaštitu nisu pružili ovoj obitelji. Policajci su ovaj slučaj opravdali kao prvosvibanjsku pijanku dvojice mladića. Obitelj Eraković razočarana je nastupom policije. Milica je rekla da su njezinu suprugu mladići psovala majku četničku, djecu, punicu, ženu. Nije znala ni kako opisati strah koji su doživjeli te je samo rekla da su svi istraumirani zbog nemilog događaja.
Kako su naveli susjedi obitelji Eraković, i oni su često svjedoci incidenata koje uglavnom čine skupina od desetak mladića, među kojima se naročito ističu J. E. (1980.) i S. A. (1987.), koji su kamenovali kuću Erakovića. Očevici, mještani okolnih kuća i zgrada, zbog straha da se slično ne dogodi i njima, nisu htjeli ništa komentirati. Očekuju da policija i tužiteljstvo obave svoj dio posla. Policija je podigla optužnicu protiv dvojice počinitelja, nakon što je obitelj Eraković upornim traženjem od policije očekivala da se sve fotografira. Erakovići će također tužiti počinitelje jer, kako su naglasili, žele pravdu istjerati na čistac. Dosta im je ovakvih incidenata i toga da se u svom domu osjećaju nesigurno.
Mala Andrea, nakon ovih napada, od straha ne želi ući u svoju sobu, čak više ne smije ni spavati u svom domu, pa ona i majka spavaju u susjedstvu. Andreu su čak vodili na hitnu jer od stresa koji je doživjela teško razgovara i gotovo nikako ne spava. Na kraju stoji jedno veliko pitanje: kako će Milica sama s dvije djevojčice ostati živjeti u kući kada se u nedjelju njezin suprug Milan vrati u Zagreb gdje inače radi?
Pincom.info
Priredio(la): V.K.»
(October 13, 2008 06:28AM)
Erakovići Kuršumlije
http://www.glas-javnosti.rs/clanak/glas-javnosti-18-09-2007/srpska-svetinja-motri-na-kosmet
«Počela izgradnja crkve na administrativnoj liniji s južnom pokrajinom
Srpska svetinja motri na Kosmet
Hram posvećen svetom Vasiliju Ostroškom u kuršumlijskom selu Rastelica gradi osam porodica iz familije Eraković. Jedini stalni stanovnici ovog sela su Radiša Eraković, njegova supruga Zlata i majka Ljubica
KURŠUMLIJA - Na samo petsto metara vazdušne linije od administrativne granice sa Kosmetom, osam porodica iz familije Eraković iz kuršumlijskog sela Rastelica, započelo je izgradnju crkve. Crkva je posvećena svetom Vasiliju Ostroškom i verna je kopija crkvi u selu Banjani kod Nikšića, odakle Erakovići vode poreklo.
Na osamnaestom kilometru od Kuršumlije, na nadmorskoj visini od oko 900 metara, uz samu administrativnu granicu sa Kosmetom, smešteno je selo Rastelica. NJegovi stanovnici vode poreklo iz Banjana kod Nikšića, a ovde su se doselili 1889. godine. Nekad veliko selo, ostalo je sa samo tri stanovnika. Međutim, Erakovići, karakteristični po tome što su zadržali izvorni govor, obilaze redovno svoje kuće i imanja.
- Mi Erakovići slavimo Svetog Panteleja i Svetog arhangela Mihajla, ali ne slavimo molitvu, pa smo se dogovorili da na mestu Babina čuka, koje dominira okolinom, postavimo krst i da se tu okupljamo jednom godišnje na dan svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca. Tako smo 12. maja 2006. godine postavili i osveštali časni Krst, na ovom mestu gde će se okupljati svi Erakovići. Kasnije smo odlučili da sagradimo crkvu i evo krenuli smo sa radovima uz Božji blagoslov - priča Miodrag Eraković.
STOŽER ERAKOVIĆA
Iako ne žive stalno ovde, Erakovići kad-god mogu obilaze imanja i grobove svojih predaka. Od kultura sade samo voće, koje ih vezuje da redovno dolaze u svoje selo. Buduća crkva, na najdominantnijoj tački u okolini, biće stožer oko koga će se Erakovići okupljati i dalje.
Temelje crkve osveštao je jerej Nikola Ilić, koji kaže da sama reč crkva označava zajednicu, pre svega verujućih ljudi i da je to priroda crkve.
- U srpskoj istoriji se pokazalo da samo crkva ima tu snagu da okupi i sačuva narod. Srpska sela oko Kuršumlije se gase, a samim tim je u opasnosti da se ugasi i srpski nacionalni identitet. Narod ovog sela je shvatio da samo uz Božju pomoć može da se obnovi, ono što je palo. Danas je osveštan i položen kamen-temeljac, na kome će nići crkva posvećena svetom Vasiliju Ostroškom jer je srpski narod u Crnoj Gori, Hercegovini i svim srpskim zemljama, veoma vezan za ovog sveca. Ovo je tipična crnogorska crkva, verna kopija crkvi u selu Banjani kod Nikšića odakle potiču Erakovići. Ova crkva bazilika imaće krov na dve vode, a iznad ulaza biće uzdignut zvonik - objašnjava Jerej Nikola. Jedino u čemu će se ova crkva razlikovati od originalne iz Banjana je materijal. Za razliku od crnogorske, koja je izgrađena od kamena, ova ovde se gradi od cigle.
Jedini stalni stanovnici ovog sela su Radiša Eraković, njegova supruga Zlata i majka LJubica.
- Pričali su mi stari, da su se ovde zajedno naselile porodice Eraković, Batrićević i Savićević. Posle Drugog svetskog rata ove dve familije su kolonizirale, a ostali smo samo mi Erakovići. Nažalost, velika udaljenost od grada, nepredvidiva priroda i težnja ljudi za boljim životom, učinili su da u ovom selu sada živim samo ja sa ženom i majkom. I moja deca su otišla jer ovde nema uslova za normalan život. Nema škole, ambulante, a kada napada sneg, po više meseci smo odsečeni od sveta. Ovaj prostor je idealan za stočarstvo, ali danas se malo ko bavi tim poslom - priča Radiša Eraković.
Autor:
Agencija SINA »
Đorđe Eraković je bivši direktor «Planinke» koja gazduje prirodnom retkošću kao što je Đavolja Varoš.
Na 44. strani «Erakovića u Banjanima» piše, doduše, da se jedan broj bratstvenika (Golubovića – to je jedna grana banjanskih Erakovića) odselio iz Banjana u okolinu Kuršumlije 1895. Iz gornje priče stoji da su se doselili 1889. Dakle, šest godina razlike (?). Možda je toliko trajalo preseljenje Golubovića-Erakovića dok nisu stigli na područje Kuršumlije ?
Drugo, ranije sam pomenuo Gligoreviće-Erakoviće iz okoline Prokuplja. Izgleda da su ove dve struje (Golubovići i Gligorevići) istovremeno išle iz Crne Gore ka regionu Toplice ?
(October 20, 2008 01:51AM)
Heroj Ivan
Stopama Strahinje pošao je i Ivan Eraković.
Poginuo je na radnom zadatku – štiteći otadžbinu.
[www.serbianunity.net] , http://www.politika.rs/ilustro/2061/drugi.htm , http://forum.srpskinacionalisti.com/viewtopic.php?f=1&t=10193&st=0&sk=t&sd=a&start=240 , http://www.123people.com/s/ivan+erakovic
Policajci - žrtve terorizma na Kosovu i Metohiji
Ubijeni posle 01. 07. 1998. godine:
Ivan Eraković, rođen 1.06.1967. godine u Prokuplju. Završio je srednju i višu poljoprivrednu školu. U MUP-u Republike Srbije od 1994. godine. Oženjen, sin Milan. Ubijen 12. jula u terorističkom napadu izvršenom iz snajperskog i automatskog oružja na pripadnike policije u selu Crnobreg, opština Dečani.
Kao što reče Kočić: «Kako je draga sloboda, i ne prolivala se krv ljudska za nju!»
(October 27, 2008 06:22AM)
Banjanski borci
Tekst koji sledi nalazi se (u sličnoj ali opširnijoj formi) i u knjizi prof. dr Tadije Erakovića «Đede, pričaj mi o Erakovićima (priče i zapisi po sećanju, mom i mojih bratstvenika)», Novi Sad 2001. Tadija je takođe koristio svedočanstvo Boža Kilibarde i svedočanstvo Jevta Radovića.
http://www.revijad.co.me/index.php?nivo=3&rubrika=2&datum=2008-06-04&brojms=310&clanak=361 : ''RevijaD'', 04.06.2008., broj 310:
«Nikšićanin Božo Kilibarda o ratnim danima i pog[i]biji četničkog komadanta Sima Erakovića
[…]
Mnoge istine o bratoubilačkoj tragediji Drugog svjetskog rata na ovim prostorima ni nakon više od pola vijeka nijesu izašle na vidjelo. Ova zemlja je prepuna neotkrivenih grobova i natopljena je krvlju mnogih očeva, sinova, rođaka, prijatelja i kumova, a vapaj za pravdom nikad ne umire. On neprekidno dopire negdje iz tamne prošlosti i kao da opominje da istina nikad ne može i ne smije ostati neobjelodanjena. Jedna od priča koja nam ukazuje upravo na to je i ova koju nam je osamdesetpetogodišnji Božo Kilibarda iz Nikšića ispričao o svom bivšem saborcu, poznatom četničkom komandantu banjskog bataljona Simu Erakoviću. Bio je to, kako kaže Kilibarda, jedan od najuglednijih ljudi u Banjanima i cijeloj Hercegovini, čija se dobra djela i danas prepričavaju u narodu. Samo zbog toga što je bio u četnicima ubijen je 22. novembra 1944. godine na planini Jelovici pod do danas nerazjašnjenim okolnostima. Tada je s mrtvog Sima uzeto svo njegovo naoružanje, među kojim i jedan pištolj, niklovani „valter“, od kojeg se Eraković nikad nije odvajao. Priča Kilibarda da se jedan partizan iz Nikšića poslije rata posebno hvalio da je baš on likvidirao Sima Erakovića i uzeo mu pištolj, ali ni slutio nije da će u njegovoj porodici mnogo godina kasnije, baš iz tog pištolja kojeg je uzeo od mrtvog Sima, biti izvršeno stravično ubistvo i da će ''ratni trofej'' biti upotrijebljen u jednoj porodičnoj tragediji.
– Kada je 1941. godine izbio rat i kad su ustaše počele da prave nezapamćene zločine nad srpskim življem u Hercegovini, Simo Eraković je organizovao četu od oko 80 vojnika, koji u to vrijeme nijesu imali ni partizanska, ni četnička obilježja, već su samostalno otišli da se bore protiv crnokošuljaša. Stizao je njegov odred na sve strane. Borio se protiv ustaša i tukao ih oko Bileće, Gacka, Nevesinja, Ljubinja, Stoca, Fazlagića Kule... Bio je toliko nemilosrdan prema njima da su se mnoge ustaše zaricale da će odrubiti glavu Simu Erakoviću i odnijeti je Paveliću u Zagreb. Mnoga srpska sela u Hercegovini spasio je od zločina i mnogi Hercegovci ga danas spominju kao jednog od najvećih rodoljuba koji je branio Srbe u tom kraju. Zna se i to da nijednog ratnog zarobljenika nije ubio, već je prema njima postupao izuzetno korektno. Strogo je zabranjivao pljačku. Uvijek je štitio obični svijet, bez obzira na naciju i vjeru. Bio je pravi časni vojnik, priča Kilibarda.
Po povratku iz Hercegovine u Crnu Goru, negdje početkom 1942. godine, Simo Eraković je najprije stupio u partizane. Povezao se sa Savom Kovačevićem i bio njegov vrlo blizak saradnik. U tom periodu i naš sagovornik Božo Kilibarda priključio se jedinicama Sima Erakovića. Međutim, kada su partizani, prema Kilibardinim riječima, napravili neke zločine nad civilima u okrugu Grahova, Vilusa i Banjana, među kojima su ubili i velikog Simovog prijatelja popa Jaramaza, Simo je odlučio da baci petokraku i priključi se četnicima Ivana Janičića.
– Postao je komandant banjskog bataljona. Sjećam se da je iz nikšićkog komiteta odmah stigla naredba da se Simo Eraković pod hitno mora likvidirati, jer su komunisti znali da je vrlo ugledan čovjek i da će dosta naroda povući za sobom, što se i desilo. Ipak, komunisti u tom periodu nijesu uspjeli da ga ubiju, iako su mu mnoge zasjede pravili [Dok je još bio u partizanima izgleda da je potajno osuđen na smrt. «Prilikom borbi u Hercegovini negdje kod Borča Sima su gađali s leđa i pogodila ga u lakat. [...] Pošto Simo nije bio smrtno pogođen, mnogi su to zataškali i Sima brzo previli i poslali na liječenje u Velimlje.», ''Đede, pričaj mi o Erakovićima'', 73. str. – hijerakul]. Ja sam, takođe, odlučio da idem za Simom i stupim u četnike. Bili smo zajedno sve do oktobra 1944. kada su nas partizani opkolili u Grahovskom bloku. Teška su to vremena bila za nas u četničkom pokretu. Bili smo u sukobu i s Njemcima i sa partizanima. Očekivali smo da u Risan dođu saveznički engleski brodovi i da nam Englezi pomognu, ali i oni su nam okrenuli leđa. Simo je vidio šta nas čeka i rekao je svima koji misle da se nijesu zamjerili partizanima da im se predaju, a ostali da krenu za njim prema planini Goliji. Mene je kao brata savjetovao da se predam komunistima, što sam i uradio i nijesu mi učinili ništa. Ipak, bilo je tada mnogo drugih četnika i njihovih članova porodica koji su ni krivi, ni dužni pobijeni od strane partizana i grob im se i danas ne zna. Simo Eraković uspio je da izbjegne smrt na grahovskom stratištu i uputio se ka Goliji kako bi se povezao s četničkim vojvodom, popom Perišićem. Međutim, na planini Jelovici mu je napravljena zasjeda [Obaveštajci Knoja su 1944. i kasnije uhodili, u svrhu likvidacije, razbijene četničke grupice koje su partizani nazivali ''škriparima'', a među ''škriparima'' se nalazio i Simo – hijerakul]. Prema mojim saznanjima, kada je Simo Eraković vidio da se našao u obruču i da mu izlaza nema izvršio je samoubistvo kako ne bi pao u ruke partizanima, koji su kasnije tvrdili da su ga oni ubili [Jevto Radović smatra da je veća verovatnoća da je Simo, kada se našao opkoljen, izvršio samoubistvo a ne da ga je ubio Leko Mićović kako se pričalo – ''Đede, pričaj mi o Erakovićima'', 74. str. – hijerakul]. Pjevali su tada komunisti: „Među ove čuke dvije Simova se čapra vije, slobodno se reći smije, nema Sime krvopije“. S njega mrtvog uzeli su svo oružje i zatrpali ga negdje u planini. Hvalio se jedan Nikšićanin tada da je baš on likvidirao čuvenog četničkog komandanta Sima Erakovića i uzeo mu pištolj, koji je kući odnio kao ratni trofej. Ali kako se to u narodu kaže – oteto-prokleto. Baš u toj kući je prije nekoliko godina iz tog pištolja izvršeno stravično ubistvo i kao da je Božja kazna stigla za zločin učinjen prije više od pola vijeka, priča Kilibarda.
Ovu priču potvrđuje nam i sin Sima Erakovića, Ilija Eraković, koji danas živi u Nikšiću, ali koji je imao svega sedam godina kad mu je otac ubijen. Kako kaže, skoro čitavog života bio je obilježen kao dijete državnog neprijatelja, iako su mu mnogi ljudi krišom govorili da je njegov otac bio jedan od najvećih junaka ove zemlje, a ne izdajnik.
– Tek prije dvadeset godina sam prvi put u životu, krišom, otišao na planinu Jelovicu, od jednog mještanina saznao gdje mi je otac ubijen, otkopao tu humku i u jednom rancu njegove kosti prenio u selo Štrpci kod Velimlja, gdje sam nakon toliko godina dostojno sahranio očeve kosti. Na tom mjestu 2002. godine podignut mu je i spomenik. U ono komunističko doba njegovo ime se nije smjelo javno spomenuti. Ipak, vremena su se promijenila i istina je pobjedila laži, pa danas s ponosom mogu reći ko je bio moj otac Simo Eraković, zaključuje Ilija.
Toma Zeković
Vojinov grob i danas neznan
– Samo dva dana nakon tragične smrti komandanta Sima Erakovića, negje u okolini Nikšića partizani su strijeljali i Simovog brata Vojina Erakovića, kojem se grob ni danas ne zna. Njegova kćerka je dugo godina pokušavala da nađe kosti svog oca, ali ih nikad nije pronašla. Pretpostavlja se samo da je Vojin Eraković ubijen negdje u blizini sela Riđani kod Slanog jezera, priča Kilibarda.
Junačka osveta za očevo ubistvo
– Simo Eraković nije bio samo moj saborac u četnicima, već mi je bio i brat od tetke. Rođen je u Velimlju 1893. Još za vrijeme Prvog svjetskog rata priključio se komitama i borio se protiv austrougarskog okupatora koji je u Banjanima počinio strašna zvjerstva. Nakon oslobođenja 1918. otišao je da uči žandarmerijsku školu u Peći. Bio je zagovornik ujedinjenja sa Srbijom, pa su mu zbog toga komite, koji su bili za samostalnu Crnu Goru, 1919. ubili oca Mijajla, a majku Jovanu [rođena Kilibarda – hijerakul] teško ranili [U ovom ubistvu su učestvovali Vaso Stanojević i Majo Vujović koji su terorisali više imućnih i žandarskih porodica. «Možda nijesu imali namjeru da ubiju Mijajla, ali su tražili da im predaju Sima uz pretnje i teror. Kako se priča Mijajlo je pružao otpor i rekao da on nikada neće nagovoriti sina da im se preda ili napusti službu. [...] Izgleda, po pričanju mog oca [verovatno se misli na oca Boža Kilibarde – hijerakul], Majo Vujović je bio protiv da ubiju Mijajla.», ''Đede, pričaj mi o Erakovićima'', 64. str. – hijerakul]. Kad je u Peći čuo šta se dogodilo, ni časa nije čekao, odmah se vratio u Banjane i poručio komiti koji mu je ubio oca da će ga kad-tad pronaći i osvetiti se, ali da ga neće ubiti mučki, već će ga dozvati prije nego što bude pucao u njega. Tako je i bilo. Simo Eraković se na junački način osvetio ubici svog oca i nakon toga je stekao veliki ugled među Banjanima. Ljudi su ga izuzetno voljeli, cijenili i poštovali, kaže Kilibarda.
Spasio život i Dr. Niku Miljaniću
– Negdje krajem 1942. u Banjane su stigli gatački četnici sa zadatkom da ubiju poznatog partizana dr Nika Miljanića, po kojem nikšićka bolnica danas nosi ime. Međutim, on je već sa svojim bratom Pavlom i djecom bio izbjegao u planinu Njegoš, gdje se skrivao u jednoj pećini. U porodičnoj kući Miljanića ostala je samo baba Darinka i Nikova medicinska sestra Danijela Mešter. Kad su gatački četnici krenuli prema kući, preduhitrio ih je Simo Eraković, koji im je rekao da je on tamo već ulazio i da u kući nema nikoga. Tako ih je vješto prevario, a potom ih odveo da navodno traže Nikovo skrovište, ali ih je uputio na potpuno drugu stranu od planine Njegoš, gdje se Niko skrivao. Tim činom je Simo Eraković spasio život svom bivšem partizanskom saborcu Niku Miljaniću i njegovoj porodici, zbog čega su mu Miljanići kasnije bili zahvalni. Bilo je još mnogo ovakvih i sličnih primjera čojstva i junaštva Sima Erakovića, kazuje njegov saborac Božo Kilibarda.
Poznavao atentatora na Sekulu Drljevića
– Vaso Janjić je bio izaslanik hercegovačkih četnika kod Ivana Janičića. Međutim, od svih četnika u Vučedolskoj brigadi on je najviše volio Sima Erakovića i najviše vremena je provodio s njim. Tako sam i ja imao priliku da ga upoznam. Bio je to dobar čovjek, ali, bogami, i opasan. Komunisti pred kraj rata nijesu uspjeli da ga uhvate. Uspio je da emigrira negdje u inostranstvo i baš on je u Austriji organizovao atentat na crnogorskog ustašu Sekulu Drljevića, ističe Kilibarda.»
http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D1%83%D1%87%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D0%BB%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%B1%D1%80%D0%B8%D0%B3%D0%B0%D0%B4%D0%B0 , http://www.pogledi.co.rs/cgcetnici/jedinice.html kao i http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B8%D0%BC%D0%BE_%D0%95%D1%80%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B :
«Никшићки корпус
Командант: мајор Бошко Павић (до 22. октобра 1943), затим мајор Радојица Мијушковић (до 11. јула 1944), и потпуковник Симо Ђукановић
Срез: Никшићки
Бригаде: Никшићка и Вучедолска (током 1944. још једна).
Вучедолску бригаду чине: граховски батаљон, командује резервни поручник Никола Вујачић; бањски батаљон, командује резервни жандармеријски поручник Симо Ераковић; опутно - рудински батаљон, командује резервни поручник Душан Алексић; рудинско - трепачки батаљон, командује резервни поручник Рако Лалић, касније Ђоко Гардашевић. Командант бригаде је капетан Иван Јаничић, замјеник капетан Стеван Мићовић.
Срез: Велимски
Бројно стање: око 2.800 људи под оружјем»
Akcije Erakovićevog dobrovoljačkog odreda su ako ne direktno onda posredno uticale na pokretanje i organizovanje ustanka srpskog življa u Hercegovini u Drugom svetskom ratu.
Otac mu se zvao Mijajlo, deda Lazar, a pradeda Krsto (1811–1901., nadimak Sulja pa mu se potomci svrstavaju pod Suljiće-Erakoviće). Simo je imao tri deteta: Lazara (1934–1992.), Slobodana (1936–1983.) i Iliju (rođ. 1938.).
__________________________________________
Erakovići iz Banjana imaju još i: Sima Đokaša Belova, Milorada Vasa Jakovova, Mirka Rada Milutinova, njegovu suprugu Nadu Savić – svi nosioci ''Partizanske spomenice'', i drugi.
Pronašao sam članak g. Vojislava Miljanića «Detalji iz života predaka Petrovića-Njegoša za vrijeme boravka ispod planine Njegoš», objavljenog u časopisu ''Istorijski zapisi'' br 3-4, za 1989. godinu (http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/crnojevici/detalji_iz_zivota_predaka_petrovica_njegosa_v_miljanic.htm).
Iz teksta sam prvo odabrao one segmente za koje mislim da bi bile korisne i za analizu Miljanićevog teksta i za ''Bazu podataka''. Potom sam klasifikovao tako raščlanjen tekst i dao, nadam se, adekvatne naslove: A) Nove informacije (informacije ili mišljenja koja nisu (po mom shvatanju) mnogo poznata i informacije koje se ovde prvi put predočavaju [15.IX 2012.: ''novost'' informacija dobrim delom je uslovljena ipak mojim parcijalnim poznavanjem korištene literature]); B) Miljanićevo nekritičko povezivanje Muževica sa precima Petrovića (izdvojio sam delove teksta u kojima se vidi da je Miljanić selo Muževice bez šire analize povezao sa precima Petrovića); C) Miljanićeva kritička analiza veze Punoš – Zlatna Strana; D) Miljanićeva kritika Ristu Kovijaniću; E) Miljanićeva kritika Andriji Luburiću; F) Miljanićeva kritika Milovanu Đilasu; G) Krsna slava Petrovića Njegoša i crkva Sv. Save u Počivalama; H) Njegoši i vizija o srpskom narodu .
A) Nove informacije
– (NOVLJANI KAO OSNIVAČI) Prema Luburiću, Drobnjačko pleme su osnovali Novljani, jedno srpsko pleme, koje se u vrijeme doseljavanja Srba na Balkan doselilo u Bosnu, u okolinu Travnika, da bi nešto kasnije prešlo u Hercegovinu i naselilo na banjskoj visoravni. Odatle su, kako dalje piše Luburić, u zajednici sa još nekim srpskim plemenima potisli starosedilačko stanovništvo tako da je Novljanima pripalo prostrano zemljište kojem je sem Drobnjaka u današnjim granicama pripadao dio Korjenića, Pive, Gornje Morače, Nikšićkih Rudina i veliki dio Nikšićkog polja. Kasnije se pleme razdvojilo na dva dijela, tako da je manji dio, koji nas ovdje interesuje, zauzimao zemljište između Banjana i starih Riđana.
– (SELO MUŽEVICE ISPOD NJEGOŠA) Odakle su preci Petrovića doselili u Muževice i u koje vrijeme nije dovoljno rasvijetljeno. Prema tradiciji, a i zapisima nekih istoričara [napomenuo bih ovde da su mnogi pričali o Travniku, a da je samo Pavle Apolonovič Rovinski čuo predanje u vezi sa Zenicom – hijerakul], doselili su iz Bosne, iz okoline Zenice, ili Travnika i da su u Drobnjake doselili, kako navodi Kovijanić, krajem 14. vijeka.
– (SELO MUŽEVICE ISPOD NJEGOŠA; RAZLIČITO O VREMENU DOLASKA) Na osnovu navedenih i drugih izvora, Kovijanić je utvrdio da je Đurađ Bogutović imao sina Heraka, po ocu prozvanom Đurđević, a ovaj takođe sina Heraka, koji se isto tako po ocu prozvao Heraković i da od njega potiču Herakovići. Pošto je Kovijanić proučavajući životni put i ostalih sinova Đurađa Bogutovića, utvrdio da je Pribil imao sina Rajiča (Rajka), koji se po ocu nazvao Pribilović, na osnovu čega je utvrdio da Herak i Rajič nijesu bili rođena braća, kako je mislio Erdeljanović, već braća od strica. Na osnovu toga Kovijanić je utvrdio da je Boguta najstariji poznati predak Petrovića i da je njegov sin Đurađ, a možda i on, živio u Muževicama, ispod planine Njegoša već 1399. godine.
Sadržina dokumenata upućuje, kako piše Kovijanić, da se Punoš doselio u Njeguše prije 1426. godine. On, takođe, dovodi u pitanje kneževstvo Punoševa sina Bogdana, kao i tvrđenje da su Herak i Rajič braća, već braća od strica, a unuci Đurađa Bogutovića, o kojem smo već govorili.
– (U VEZI SA VUKOM BRANKOVIĆEM?) ...što mu je poslužilo da izvede zaključak da je Đurađ Bogutović sa sinovima bio u službi u pratnji Brankovića. Da li je istovremeno deponovanje dragocjenosti Đurađa Bogutovića i Mare Branković bilo slučajno, ili je Đurađ Bogutović, kako kazuje Kovijanić, bio u službi Brankovića teško je utvrditi.
– (U VEZI SA VUKOM BRANKOVIĆEM?) Uspostavljanje takvog prijateljstva, a istovremeno i povjerenja između Brankovića iz Srbije i Đurađa Bogutovića iz Bosne, na osnovu kojeg su Brankovići primili Đurađa Bogutovića u službu u vrijeme kada su bili protjerani sa turske teritorije, teško je povjerovati, мada nije nemoguće.
– (NEUTEMELJENE TVRDNJE) Karakteristično je da Tomić crkvu u Muževicama naziva sabornom, što ni u kom slučaju nije mogla biti. Vjerovatno Tomić nije bio u Muževicama, već je na osnovu iskaza drugih objavio takav podatak. Crkva u Muževicama mogla je služiti kao saborna crkva jedino radi izgovora pri okupljanju predstavnika pojedinih bratstava ili okupljanja većine stanovništva u cilju dogovaranja, što tradicija nije potvrdila.
– (''Ostavili svoje otečestvo i u ovijem gorama utekli'') I ta crkva, kao i Miljanićka crkva u Klenju, kraj Velimlja, posvećena sv. Jovanu Krstitelju, bile su po turskom naređenju dobrim dijelom zatrpane zemljom kako bi izgledale manje, jer bi u protivnom bile porušene.
– (NJEGOŠEVA POTVRDA) Da su preci Petrovića živjeli pod planinom Njegoš s oduševljenjem je pričao vladika Petar I Petrović Njegoš banjskim izaslanicima 1826. godine na Cetinju, kojom prilikom je Vasilija Baćovića imenovao za vojvodu, a Rada Miljanića za serdara banjskog.
– (NJEGOŠEVA POTVRDA) Istina, Miljanići su, prema narodnom predanju, znali da su u Muževicama, koje su se tada nalazile u njihovom susjedstvu, nekada davno u vrijeme dolaska njihova pretka Milisava Čevljanina u Banjane (oko 1450. godine), stanovale neke srpske porodice, ali nijesu ni slutili da su to bili preci crnogorskih vladika.
– (NJEGOŠEVA POTVRDA) Prema pričama pratilaca, koji su kao vodiči bili uz knjaza Nikolu na njegovom putu od Krsca kod Gacka preko Utesa, Crnog Kuka, Dubočaka, podnožja planine Jelovice (odakle se vide Muževice, Zlatna strana i planina Njegoš) preko Nikšićkih Rudina do Broćanca kraj Nikšića, avgusta 1876. godine, knjaz je dosta dugo razgledao Muževice s okolinom i interesovao se za mjesto gdje su bile kuće i crkva njegovih predaka.
Zbog žurbe, da bi s dijelom vojske što prije stigao ''braći u pomoć'' (misli se na južni front, V.M.), žalio je što nema vremena da svrati u Muževice i posjeti ''prađedovsko ognjište''. Knjaz (kralj) Nikola je kroz susrete sa Miljanićima često u šali govorio da mu još nijesu isplatili Muževice niti mu plaćaju nadoknadu za njegovo zemljište. To je potvrdio i prvih godina ovog vijeka kada su ga na Cetinju posjetili Pijo Stojanov i barjaktar Lazar Savin, oba Miljanići, radi dobijanja odobrenja za izgradnju crkve u Muževicama. Knjaz Nikola nije odobrio Piju izgradnju crkve u Muževicama pod izgovorom da je to njegova obaveza, te da će on podignuti crkvu na mjestu gdje je bila crkva njegovih predaka kada privede kraju neke preuzete obaveze.
Svoje obećanje nije ispunio niti je u tom pogledu vršio kakvu aktivnost.
Vjerovatno je tome doprinijelo i stvoreno stanje ''darivanjem'' Ustava i pojavom Narodne stranke za koju su se u većini izjasnili stanovnici Nikšića i njegove okoline.
– (BEZ IZVORSKE VODE) Kod naroda je poznato da su preci Petrovića koristili dvokolica (кola sa dva točka) koje su vukli volovi, tako da su dovozili drva, sijeno, žito, razvozili đubre po njivama i slično.
– (SEOBA NA NJEGUŠE) Erdeljanović pretpostavlja da je Punoš bio vlastelin, jer je ubrzo stekao ugled u Njegušima, dobio zemlju na Lovćenu, pa i učestvovao u određivanju granica između pojedinih plemena, dok je njegov sin Bogdan već 1456. godine postao knez u Njegušima.
– (RAZLOGA NIJE BILO) Erdeljanović to vezuje za pad Hercegovine, polazeći od činjenice da je Hercegovina konačno pala padom Novog 1482. godine. On nije uzeo u obzir da su Banjani, u kojima se nalaze Muževice i planina Njegoš, dospjeli pod tursku vlast kada i Onogošt, 1465. godine, te da bi to mogao biti uzrok bjekstva predaka Petrovića ispred Turaka. Na osnovu izloženog, mogao bi se izvesti zaključak da su preci Petrovića neplanirano napustili Muževice i planinu Njegoš 1465. godine, na što su bili prisiljeni padom Onogošta s okolinom pod tursku vlast.
– (ZAŠTO NJEGOŠ, A NE NJEGUŠ; I VASILIJE RAZLIČITO; Potomci kaluđera Petra utemeljili modernu Crnu Goru) Od Petrovića, iako se on nije prezivao tako, prvi je vladika Danilo svom imenu dodao naziv ''Njegoš'', i to u Moskvi, 1715. godine, što je ponovio i 1732. godine. U svojeručnom zapisu iz 1732. godine, vladika Danilo za sebe kaže: ''Danilü vladika cetinski Negošü voevodičü srübüskoj zemli''.
Karakterisitčno je navesti da su pojedini Petrovići u različitim vremenima i dokumentima upotrebljavali oba naziva. Tako se u jednom pismu crnogorskih glavara ruskoj carici Jelisaveti iz 1742. godine pominju, pored kneza Save Petrovića Njegoša, vladika Danilo i vladika Sava sa istim nazivom Njegoš, da bi na zapisu iz 1745. godine na jednoj ruskoj crkvenoj knjizi namijenjenoj vladici Savi Petroviću pisalo Njegušu, što je, takođe, za sebe ponovio vladika Sava i 1752. godine.
Vasilije Petrović je u svojoj Istoriji Crne Gore, kako navodi Erdeljanović, za pleme naveo samo oblik Njegoš, dok je za vladiku Danila napisao Njeguš. Vladika Petar Prvi, kao i svi njegovi nasljednici su upotrebljavali naziv Njegoš, dok su svoje saplemenike nazivali Njegušima.
Sličnost između naziva Njeguš, Njeguši, Njegoš i Njegoši je uticala na mnoge pisce (Sima Milutinovića, Vuk Karadžića, Milakovića, N. Dučića i druge) te nijesu dovoljno shvatili razlike između navedenih naziva, ili im nijesu pridavali naročitu pažnju, već su ih zamjenjivali, ili čak uporedo pisali u istom redu. Tako je, npr. Dučić, u prvom izdanju svoje ''Crne Gore'' upotrebljavao samo nazive ''Njeguši'', a za vladiku Danila ''Njeguš'', da bi u drugom izdanju ranije nazive zamijenio isključivo sa ''Njegoši'' i ''Njegoš''.
B) Miljanićevo nekritičko povezivanje Muževica sa precima Petrovića
– (SEOBA MATARUGA) Uporedo sa doseljavanjem drugih porodica, i dužim ili kraćim zadržavanjem u Banjanima, doselili su se i preci Petrovića – Njegoša. Oni su se naselili u Muževicama (tada pripadale Drobnjaku), ispod planine Njegoša, prema predanju, ne mnogo kasnije poslije boja na Kosovu.
– (NEUTEMELJENE TVRDNJE) Izgleda da su odlaskom predaka Petrovića iz Muževica zapuštene kako njihove kuće, tako i crkva, groblje, gustijerne i ostala imovina, što je vremenom sve propalo.
– (Život u Muževicama i seoba na Njeguše) O životu predaka Petrovića u Muževicama nema pisanih podataka, već se o tome može stvoriti pouzdanija slika na osnovu proučavanja drugih bratstava, koja su u to vrijeme živjela na teritoriji Banjana, odnosno tadašnjih Rudina. Tome treba dodati da je mnoge istorijske i druge događaje očuvala izvanredna narodna tradicija, koja je prenošena s koljena na koljeno, a koju su stari gajili i nasljeđivali kao neki zavjetni kult, izjednačavajući je sa najvećom svetinjom.
– NOVE INFORMACIJE: (Život u Muževicama i seoba na Njeguše) Preci Petrovića su na Njegošu, lokacija Lučevi gradac, imali svoje katune pored izvora zvanog Pištalina, мada su koristili i nekoliko drugih izvora. Do naseljavanja Muževica, poslije 1858. godine, zadržali su se ostaci i zidine od koliba, na kom mjestu su Miljanići kasnije gradili svoje katune.
– (BEZ IZVORSKE VODE) Prema predanju, na katunima su preci Petrovića provodili dobar dio godine...
– (SEOBA NA NJEGUŠE) Nije pouzdano utvrđeno kada su preci Petrovića napustili Muževice. Prema predanju, oni su pred nekom silom pobjegli, tako što su sa sobom otjerali stoku, dok su bakarno posuđe i neke druge vrijedne predmete spustili u jednu gustijernu koja tada nije držala vodu, a koju su potom maskirali kako je drugi ne bi mogli pronaći.
– (IME SELA PO POTOKU) Kako je već rečeno preci Petrovića su relativno dugo živjeli mirnim i dosta udobnim životom u Muževicama, ispod planine Njegoša, a veći dio godine i na samoj planini Njegošu, gdje su imali svoje katune. Ako se tome doda da su preci Petrovića, prema ondašnjim procjenama, živjeli bogato, pošto se bogatstvo cijenilo prema broju grla stoke, a uz to vodli trgovinu sa primorskim gradovima, prvenstveno Kotorom – iz kojeg su dobavljali potrebne namirnice, odjeću, obuću, odgovarajući pribor za seoske potrebe – to su Muževice sa planinom Njegošem za pretke Petrovića predstavljale ugodno mjesto za život.
– (PLANOVI VLADIKE DANILA) Istovremeno, preci Petrovića su morali mijenjati i način života, jer su umjesto ustaljenog ritma, gdje su sami gospodarili određenim prostorom, morali savladavati razne prepreke i prilagođavati se drukčijem načinu života, u novonastalim prostornim i vremenskim okolnostima. Vjerovatno su zato žalili i često pominjali velika i prostrana pasišta Njegoša, svoje kuće, crkvu i za ono vrijeme rodne oradnice Muževica, pa su ih po tome tadašnji stanovnici Njeguša i prozvali po planini Njegoš, ispod koje su došli.
C) Miljanićeva kritička analiza veze Punoš – Zlatna Strana
– (U VEZI SA VUKOM BRANKOVIĆEM?) Erdeljanović smatra da je Punoš doselio u Muževice po padu Bosne i Hercegovine, što se ne može prihvatiti kao tačno, jer je Punoš doselio znatno ranije. Erdeljanović, takođe, smatra da je Punoš sa svojim sinovima, a možda i rođacima ili zemljacima, proveo neko duže vrijeme ispod Zlatne strane, prije nego je preselio u Njeguše, jer se na drugi način ne bi tako dugo održalo predanje da je Punoš živio ispod Zlatne strane, kako su izjavljivali njegovi potomci u vrijeme Erdeljanovićevog boravka u Njegušima.
– (RAZLOGA NIJE BILO) Pored toga, saznanjem da je Đurađ Bogutović, djed Heraka Herakovića i Rajiča (Rajka) Pribilovića, još 1399. godine deponovao znatne dragocjenosti u Kotoru, a da je Herak Heraković 1441. godine mogao biti jemac jednom poznatom preduzimaču kod kotorskih trgovaca, ne možemo prihvatiti tvrđenje Erdeljanovića da su Herak i Rajič došli u Njeguše ''po tragu Punoša, pretka Punoševića'', koji je izvjesno vrijeme živio pod Njegošem, ispod Zlatne strane. Ovo tim prije, ne osporavajući eventualne veze između predaka Petrovića i Punoša, odnosno njegovih nasljednika, što je, kao što smo već vidjeli Heraku Herakoviću Kotor bio poznat, a takođe i Njeguši, koji se nalaze iznad Kotora.
– (IME SELA PO POTOKU) Karakteristično je za Punoša i njegove nasljednike da su više vezivani za Zlatnu stranu, nego za planinu Njegoš, iako je Punoš živio u Muževicama, u kojima su živjeli i preci Petrovića. Možda je pri podjeli korišćenja zemljišta Punošu pripadala Zlatna strana i dijelovi Jelovice, da bi preci Petrovića bili usmjereni prema Njegošu, jer u protivnom ne bi mogli saznati zašto su se tako kazivali.
D) Miljanićeva kritika Ristu Kovijaniću
– (U VEZI SA VUKOM BRANKOVIĆEM?) To što se Kovijanić poziva na kazivanje Šobajića da su Brankovići iz Korijenića od Klobuka nije pouzdana garancija, jer je Vukov otac Branko, kao što je poznato, bio sevastokrator u Ohridu, polovinom 14. vijeka
– (RAZLIČITO O VREMENU DOLASKA) Polazeći od predanja, istorijskih zbivanja i logičkog rasuđivanja nijesmo skloni prihvatiti naznačeno vrijeme preseljavanja predaka Petrovića u Njeguše, izrečene kako od strane Erdeljanovića, tako i od Kovijanića. Ovo iz razloga što je morao postojati neki, zaista, veliki uzrok da bi preci Petrovića napustili Muževice i planinu Njegoš, u kojima su imali odlične uslove za život
gdje su morali živjeti u pećini i naseljavati središnje i najniže dijelove Njeguškog polja, koji su u to vrijeme, kako se navodi, predstavljali lužinu i močvaru. Pri tome, kako se iz drugih izvora vidi, nijesu imali boljeg izbora, jer su ostala sela u Njegušima bila naseljena.
– NOVE INFORMACIJE: (RAZLOGA NIJE BILO; UZROK-PAD ONOGOŠTA?) Kovijanić se poziva na narodno predanje, prema kojem su [preci Petrovića – hijerakul] sa sobom odnijeli dragocjenosti (srebrnariju), a bakreno posuđe spustili u dno bunara da bi ga kasnije u povratku ponijeli. Naveo je i podatak iz Ljetopisa bratstva Miljanića ''da je u tom bunaru, kad se htjelo provjeriti ovo narodno kazivanje, nađen samo jedan bakreni sud za vađenje vode''.
Ovdje treba reći da je Kovijanić doslovno naveo narodno predanje, ali nije i izveo adekvatan zaključak. Tačno je da je jedna gustijerna slučajno otkrivena 1925. godine, u kojoj je nađen samo jedan bakarni sud, zapremine oko šest litara, koji je služio za vađenje vode iz gustijerne, što nikom ne daje za pravo da sa sigurnošću tvrdi da je to baš ta gustijerna u koju su preci Petrovića smjestili svoje posuđe. Ovo utoliko prije što i dalje postoji vjerovanje da prava gustijerna ni do danas nije otkrivena.
Međutim, ne isključuje se mogućnost da se preci Petrovića, poslije smještaja u Njegušima, nijesu povratili za svoje posuđe i ponijeli ga u Njeguše, jer Muževice nijesu beskrajno udaljene od Njeguša. [...] Do otkrivanja se više dolazi slučajno, ili sa željom da se na podesnoj lokaciji izgradi nova gustijerna, što je bio slučaj i sa ovom, otkrivenom 1925. godine.
E) Miljanićeva kritika Andriji Luburiću
– (U VEZI SA VUKOM BRANKOVIĆEM?; VEZE PETROVIĆA I CEROVIĆA) Da li je između predaka Petrovića i Cerovića bilo kakvih srodničkih veza, takođe nije utvrđeno – od negiranja bilo kakvih veza od strane Luburića, do postojanja bliskih veza, što su tvrdili kako Cerovići tako i Petrovići – Njegoši. Negiranje bilo kakvih veza i vremena zajedničkog doseljavanja od strane Luburića nema pouzdanih dokaza, jer je bliža ili dalja srodnička veza mogla postojati, kao što se i mogla uspostaviti u vrijeme zajedničkog življenja u neposrednoj blizini na teritoriji Rudina.
To što dosadašnja istraživanja nijesu mogla razriješiti to pitanje, izuzev nagađanja ili vlastitog mišljenja, ne daje za pravo Luburiću da tako zaključuje. [...] Pored toga, Luburić priznaje da o dalekoj prošlosti Cerovića nema podataka, te da se najstariji Cerović (Sekule) javlja tek u drugoj polovini 16. vijeka i da se misli da je bio vojvoda. Ovim se, kao što se vidi, ne isključuje mogućnost da Cerovići nijesu doselili iz Bosne i u 14. vijeku i da između njih i predaka Petrovića nije postojala, ili je uspostavljena, prijateljska veza,...
– (''ŠPANJOLICA'' POKOSILA MLADEŽ) Neshvatljivo je kako je Erdeljanović prihvatio mišljenje Luburića da ''u kraljevima oko planine Njegoša nema o tome nikakvih tragova, ni u čemu niti kod ikoga'', u dijelu u kojem se govori da li su preci Petrovića stanovali ispod planine Njegoš. U knjizi nešto dalje Erdeljanović navodi riječi Luburića iz kojih se može zaključiti da su Muževice naseljene tek 1858. godine, te da do tog vremena nije bilo stalnog naselja, izuzev ''možda su samo privremeno stanovale tu kadgod kakve izbjeglice''. Nasuprot Luburiću, Svetozar Tomić, prilikom nabrajanja crkvi i crkvina u Banjanima kaže: ''Crkvine su jedna u Muževicama (negdašnja saborna crkva), jedna na Rusenovićima i jedna u Podljuti''.
– (OLAKO NEGIRANJE) Iako se mišljenje Ninkovića, da bi Herak Misalić mogao biti rodonačelnik Herakovića ne može prihvatiti, takođe se ne može olako prihvatiti ni negiranje svega toga od strane Luburića.
– Nažalost, nadgrobna ploča kod crkve sv. Save na Počivalima ubrzo je izlomljena od strane neupućenih graditelja novih grobnica, te je nije mogao vidjeti ni Luburić prilikom posjete crkvi.
– NOVE INFORMACIJE: (NA GROBLJU NEMA OZNAKA) Povezano sa ovim pitanjima, a na osnovu tragova od izgrađenih kuća, groblja, crkve i gustijerni moglo bi se zaključiti da nije u pravu Luburić ni kada kaže: ''Ako su oni (misli se na Heraka i Rajića, V. M.) možda neko vrijeme i stanovali pod planinom Njegoš, to je moglo biti samo privremeno i trajati kratko''. Da li bi preci Petrovića za to ''kratko vrijeme'' mogli uraditi sve to i da li bi kod njih postojao takav interes. Naravno, na osnovu izloženog, slijedio bi negativan odgovor.
– NOVE INFORMACIJE: (SLAVE I PRISLUGE) Navedeni podaci utiču, naravno do izvjesne granice, da se tako lako ne može odbaciti zaključak Leontija Ninkovića da između Heraka Misalića i predaka Petrovića postoji neka veza, kao što je to bez dovoljno argumenata učinilo Luburić. Nije isljučeno da Herak Misalić nije bio brat, ili neki bliski rod Bogutov, za čijeg sina Đurađa je Kovijanić našao podatke u Kotorskom arhivu. Možda je bilo i drugih nadgrobnih spomenika i natpisa na njima, te da su ranije polomljeni, kao i ovaj o kom je riječ. Da Ninković slučajno nije pronašao ovaj nadgrobni spomenik, sigurno je da se ni za njega sada ne bi znalo. Možda bi neka dalja istraživanja u tom pravcu značajnije rasvijetlila ovo pitanje.
F) Miljanićeva kritika Milovanu Đilasu
– (ĐILASOVE ZABLUDE) To što su raniji autori postupali tako donekle se može i shvatiti, što ne važi za savremenije, među kojima se nalazio i Milovan Đilas, koji je u svojoj knjizi “Njegoš”, kada govori o vladici Radu, na jednom mjestu kazao: “Ali se tačno ne zna zbog čega je uzeo dodatak Njegoš, a ne Njeguš, kao što bi trebalo prema imenu njegovog plemena i najužeg zavičaja. Biće da je to preuzeo od strica, vladike Petra, koji je katkada uz svoje prezime dodavao Njegoš, a ne Njeguš, valjda da bi se razlikovao od ostalih Njeguša, a ponajprije radi toga što se tako zvao i legendarni rodonačelnik plemena – vojvoda Njegoš, i što se držalo da se pleme neguško doselilo u 16. vijeku ispod Hercegovačke planine Njegoša''.
Šta je navedenim Đilas, zaista, htio reći teško je odgonetnuti, jer je nemoguće povjerovati da njemu nijesu poznate činjenice o kojima govori: da ''dodatak Njegoš'' nije birao vladika Rade, niti on potiče od vladike Petra, već od vladike Danila; da istorijski nije potvrđeno da je postojao ''vojvoda Njegoš'', da se pleme njeguško nije doselilo u 16. vijeku ispod hercegovačke planine Njegoša, već samo nekoliko porodica i to u 15. vijeku, a da je pleme njeguško postojalo ranije i slično.
Istina, nije cilj ovih redova da se polemiše sa Đilasom već, prvenstveno, da se ukaže na različita mišljenja koja dosežu do našeg vremena, a da se i ne govori kakva su ona bila u bližoj ili daljoj prošlosti. [...]
G) Krsna slava Petrovića Njegoša i crkva Sv. Save u Počivalama
– (NA GROBLJU NEMA OZNAKA) Međutim, moglo bi se postaviti i pitanje – zašto u groblju u Muževicama nije bilo nadgrobnih spomenika, niti nekih izrazitijih oznaka, ako su preci Petrovića ovdje duže živjeli? Pri odgovoru na ovo pitanje moglo bi se reći da su, vjerovatno u tom groblju sahranjivane manje značajnije osobe, a da su ostali sahranjivani negdje drugo, pa možda baš i kod crkve sv. Save, na Počivalima. Iako će izgledati neshvatljivo, slično su postupali i Miljanići iz Muževica sve do 1918. godine, koji su neke umrle sahranjivali u ovom groblju, a ostale kod svoje crkve u Klenju, koja je od Muževica nešto udaljenija u odnosu na crkvu sv. Save na Počivalima. Obje crkve se nalaze u istom pravcu, na udaljenosti oko dva sata brzog hoda od Muževica, pri čemu je trebalo preći preko planine Jelovice. No, sve to, pa i ružna zimska vremena, skopčana čak sa životnim opasnostima zbog vremenskih nepogoda, nijesu sprječavale Miljaniće da desetinama godina vrše takve obrede.
– (SLAVE I PRISLUGE) U prilog tezi da su preci Petrovića svoje značajnije ličnosti sahranjivali, možda, baš kod crkve sv. Save na Počivalima ide i činjenica što su preci Herakovića i Rajičevića, pored slave Đurđevdana, kako izgleda, prisluživali sv. Savu, što navodi Erdeljanović, na osnovu razgovora sa većim brojem ljudi iz Njeguša. [...] [...] to nije spriječilo Popoviće da, umjesto te prisluge, prihvate drugu i to baš sv. Savu. Za takvu izmjenu Popovići su tada, nesumnjivo, imali neke svoje razloge. Da li su to učinili zbog toga što se bila pojavila neka zarazna bolest, kako se govorilo u kraju, da li su prevladala razna proročanska predviđanja, ili neki predosjećaj u odnosu na svoju staru prislavu i crkvu sv. Save na Počivalima, nije poznato, ali su Popovići to svojevoljno učinili i do danas održali.
H) Njegoši i vizija o srpskom narodu
– (PLANOVI VLADIKE DANILA) Zato nije čudo što je vladika Danilo svom imenu dodao naziv Njegoš, jer je i preko toga nastojao da ostvari neke svoje zamisli: želio je da u očima Rusa naglasi svoje srpsko, i to plemićko porijeklo; da svima stavi do znanja da su njegovi živjeli u Hercegovini, koja graniči sa Crnom Gorom, kao i da istakne perspektivnu mogućnost da se u pogodnom trenutku stavi na čelo pokreta srpskog naroda, prvenstvo onog u Hercegovini, nazivajući sebe ''voevodičü srübüskoi zemli''.
Bez sumnje, ovim je htio da kod Rusa uzdigne ugled Crne Gore i svoje lični, da skrene veću pažnju ne samo na Crnu Goru, već i porobljeni srpski narod. Zato nije isključeno da tom prilikom nije razgovarano i o mogućnostima njegovog stavljanja na čelo pokreta srpskog naroda, ukoliko do takvog pokreta dođe.
Dodajući svom imenu naziv Njegoš, a ne Njeguš, vladika Danilo je, pored uticaja kod Rusa, želio da izdigne svoj uži rod iznad ostalih Njeguša i tako stvori veći uticaj, ne samo kod njih i u Crnoj Gori, već i u Hercegovini, za koju je dijelom vezivao svoje porijeklo i u pravcu koje je Crna Gora bila orijentisana zbog mnogih prirodnih i društvenih sličnosti, kao i obostranih interesa. [...]
– (SAMOLjUBLJE PETROVIĆA?) Erdeljanović smatra, i sigurno nije daleko od istine, da je samoljublje natjeralo dinastiju Petrović da svoje prezime vezuje samo za ogranak koji je potekao od ''kaluđera Petra'', čime su stavili do znanja da su ''jedino oni pravi Petrovići''.
Na taj način se prezime Petrović svelo samo na potomke kaluđera Petra i njegovog sina Šćepca Kaluđerova iako se zna da je u to vrijeme bilo više porodica koje su imale prezime Petrović, pošto su svi vodili porijeklo od Petra Šćepanova, pradjeda kaluđera Petra.
No, sve to nije sprečavalo nasljednike dinastije Petrović Njegoš da umješnošću, upotrebom sile pod okriljem položaja, hrabrošću dostojnom divljenju, kao i svojim izvanrednim umnim sposobnostima, steknu takvu prednost i neosporan autoritet, čime su nadmašili svoje sunarodnike i osigurali slavu, ne samo u Crnoj Gori, već daleko izvan njenih granica.
__________________________________________
Rad Vojislava Miljanića ima izuzetnu vrednost. Autor je pokušao detaljnije ispitati vezu ''Muževice (planina Njegoš) – Herakovići-Petrovići'' i pritom je izneo više slabo poznatih pojedinosti o predelu ispod planine Njegoš.
Kritike namenjene Erdeljanoviću, Luburiću, Kovijaniću, Đilasu su, po mojoj oceni, izvrsne i upravo zbog toga sliku remeti nepojmljiva Miljanićeva kontradiktorno-nekritička tendencija dokazivanja da preci Petrovića potiču iz Muževica premda za tako nešto apsolutno čvrsti dokazi ne postoje. Miljanić se, osim toga, često služi nekakvim ''narodnim predanjima'' kao izvorom za svoje argumente ne navodeći, pritom, od koga ih je i gde slušao, mada postoje naznake da se služio predanjima iz svog bratstva i izvesnog «Ljetopisa bratstva Miljanića».
Čini mi se (možda grešim) da je Miljanić najviše kritikovao Andriju Luburića i da suština Miljanićeve filosofije možda upravo leži u rečenici «Iako se mišljenje Ninkovića, da bi Herak Misalić mogao biti rodonačelnik [njeguških] Herakovića ne može prihvatiti, takođe se ne može olako prihvatiti ni negiranje svega toga od strane Luburića».
Iz svega ovoga izvlačim zaključak da se Miljanić odista služio dubokom kritičkom opreznošću ali da ju je upotrebio za subjektivnu nameru da poveže pretke Petrovića Njegoša sa Muževicama.
Verovatno da je Risto Kovijanić pronašao (ili hipotetički rekonstruisao) više braće od stričeva Heraka Herakovića. Na gornjem linku data je pregledna porodična loza Bogutovića-Herakovića gde se spominju unuci Đurađa Bogutovića: Pribo (Pribil ili Pribislav) Vukašinov, Vlatko (ili Ratko) Vukašinov, Luka Pribislavov, Jovko Radinojev, Pribil Vukšić, Vukac Radinojev, Herak Herakov. Ne znam odakle Miljaniću Rajič (ili Rajko) Pribilović kada se (za sada) zna da je Pribil imao samo sina Luku. No, sve je moguće. [15.IX 2012.: trebalo bi u celosti da pročitam Kovijanićeve radove; do sada sam se služio delimičnim tekstovima]
Iz priloženog se može videti i odakle je rodbinska veza između Karađorđevića i Herakovića-Petrovića: kćerka Nikole I Petrovića, Ljubica ''Zorka'', bila je supruga Petra I Krađorđevića i majka kralja Aleksandra I Karađorđevića. [15.IX 2012.: postoji, čini mi se, i jedna verzija nekakvog povezivanja rodoslova predaka Karađorđevića i Petrovića a ono se otprilike svodi, izgleda, na zajedničko poreklo ove dve loze.]
3. Problematika Herak – Hercegovina
Pojava tendencioznog isticanja herecegovačkog porekla predaka Petrovića Njegoša iz nedovoljno ispitanog «narodnog predanja» o seobi preko Gatačkog polja i od strane pojedinih istoričara (Milana Karanovića, Vida Vuletića-Vukasovića, Lazara Tomanovića, Sima Milutinovića Sarajlije, Alekse Ivića koji je u "O prvoj srpskoj seobi u Žumberak", Zagreb, 1920., na 8. strani neprovereno povezao Herakoviće iz Čarađa pod Orlinom sa Herakovićima sa Njeguša,...) s kraja XIX i početka XX veka (ali i kasnije), zahteva dugačko i detaljno ispitivanje, tako da ću ovde samo ukratko naznačiti nekoliko stvari [15.IX 2012.: ovo bi trebalo predstavljati ustvari neku vrstu pokušaja iznalaženja tokova određenih procesa unutar (pseudo)istoriografije; dakle, isključivo je reč je o mom pretpostavljanju stanja stvari]:
Pošto je planina Njegoš nekada davno administrativno pripadala istočnom delu Hercegovine, a pošto Heraka i Raiča narodno predanje često vezuje za planinu Njegoš, rani autori su zbog toga pisali da je Heraku i Raiču poreklo ''hercegovačko''. Kada je planina Njegoš kasnije pripala Crnoj Gori, autori su ostali pri tvrdnji da su Herak i Raič poreklom iz ''Hercegovine'' ne objašnjavajući da pripadanje Hercegovini onda nije isto što pripadanje Hercegovini sada. Tako je nastalo netačno mišljenje da Herakovići-Petrovići potiču negde između Bileće i Neretve.
Otkrićem nadgrobnih spomenika kod Stolca i na njima zapise imena nekoliko srednjevekovnih Herakovića i Heraka (koji, po svemu sudeći, nemaju veze sa njeguškim Herakovićima), automatski se zaključilo da preci Petrovića potiču sa reke Neretve. Ovaj netačni zaključak verovatno [28.IX 2012.: možda, ali pod pretpostavkom da je Sarajlija znao za npr. predanje o bjelojevićkom poreklu Petrovića, tj. da je to predanje uopšte i postojalo na početku XIX veka; ili da je bio upoznat sa srednjevekovnim natpisima i sl. (?)] je dao povoda Simi Milutinoviću Sarajliji (''Priručni leksikon'', Zagreb 1967.; 3. prerađeno i prošireno izdanje; nakladni zavod ''Znanje'', Zagreb; za izdavača: inž. Bruno Pekota; 596.str.: «[...] (Sarajevo, 3. X 1791 – Bgd, 30. XII 1847), književnik. Lutalac, nemirna i nesređena temperamenta, zagonetna karaktera, romantik, rodoljub, talentiran ali nedorečen pjesnik. [...]». Objavio 1835. god. istoriju Crne Gore) da izmisli termin «Herača». J. Erdeljanović ''Stara Crna Gora'', 413.str.: «Sima Milutinović veli za vladiku Danila, da je ''рођенъ у Нěгуше... одъ братства Херачкога или Хераковићахъ, кои су се ту населили по узећу Хераче (Херцеговине) Турцыма; […] ''» – iz ovako formulisane rečenice vidi se da je «Herača» za Milutinovića predstavljala sinonim za Hercegovinu.
Da li je Herača trebala označavati tobožnju ''Herakovu zemlju'' (zemlju Herakovića) ili nešto drugo ? Pitanje oko misteriozne Herače ostaje otvoreno pogotovo što su Turci u svojim defterima Hercegovinu nazivali Hersek.
4. Erakovina – zemlja u Vrbi (Njeguši)
J. Erdeljanović «Stara Crna Gora», 382.str.: o selu Vrbi koje se nalazi pored sela Herakovića, Rajićevića, Malog Zalaza itd.:
«Na jugu je od sela Gornje Polje, u kome su manji delovi: Duboki Do, pomenuti Rinač – do Carevine (tako nazvane, vele, ''što su dobre zemlje''), Velje Njive, Vitovine, Žutkovine (nazvane po Žutkoviću-Rajićeviću, čije su bile pa ih prodao Vrbljaninu), Erakovina (bila svojina Erakovića), Serdarice, Pred-Knež-do […]».
Da li je ovaj toponim – Erakovina – zajedno sa već poznatim selom Herakovićima (centralni deo Njeguša), dokaz postojanja osoba sa prezimenom (H)eraković koje su živele pre formiranja Petrovića i Radonjića?
Veoma značajno štivo za istraživače rodoslovlja predstavlja «Leksik prezimena SR Hrvatske». Leksik je sačinjen na osnovu popisa iz 1948. godine. Iz njega se, nažalost, ne mogu saznati direktna obiteljska (porodična) kretanja, pojedinci i istorijat jer je Leksik prvenstveno okrenut rasprostranjenosti i brojčanom stanju prezimena, ali i kao takav daje važan uvid o tome gde se koje prezime nalazilo 1948. godine.
Prvo je navedeno mesto življenja, zatim broj koji označava broj ljudi, a potom u zagradama broj koji označava koliko je obitelji (kućanstva). Crtica u zagradi valjda označava da su osobe tog prezimena podstanari ili tako nešto. [15.IX 2012.: zahvaljujem sal_mirabilis-u sa www.forum.hr na dostavljenim podacima]
ERAKOVIĆ
Beli Manastir 3 (1);
Bratiškovci (Šibenik) 76 (11);
Cabuna (Virovitica) 30 (8);
Cabuna Nova (Virovitica) 2 (1);
Četvrtkovac (Petrinja) 1 (-);
Dubrovnik 3 (1);
Galovac (Bjelovar) 1 (-);
Gornji Andrijevci (Slavonski Brod) 1 (-);
Kanjane (Drniš) 6 (1);
Kostajnica 1 (1);
Kričke (Drniš) 4 (1);
Međare (Šibenik) 3 (1);
Miočić (Drniš) 5 (1);
Osijek 6 (1);
Radonja Luka (Petrinja) 20 (5);
Roždanik (Novska) 1 (-);
Sibinj (Slavonski Brod) 11 (2), 2 (-);
Siverić (Drniš) 1 (-);
Sjeverovac (Petrinja) 1 (1);
Split 1 (-);
Sivnica (Kostajnica) 22 (6);
Štikovo (Drniš) 112 (17);
Tepljuh (Drniš) 1 (-);
Vinkovačko Novo Selo (Vinkovci) 7 (1);
Vinkovci 1 (1);
Zagrađe (Slavonski Brod) 20 (5).
ERAK
Benkovac 1 (1);
Bijele Vode (Glina) 16 (4);
Danilo Gornje (Šibenik) 50 (10);
Dubica (Kostajnica) 4 (1);
Dubrava (Šibenik) 4 (1);
Duga Resa (Karlovac) 14 (3);
Kaštel Novi (Split) 4 (1);
Knin 1 (1);
Ličko Lešće (Otočac) 8 (2);
Lošinj Mali (Cres-Lošinj) 1 (-);
Male Sesvete (Križevci) 2 (-);
Metković 5 (1);
Moslavački Krčenik (Donji Miholjac) 3 (-);
Nijemci (Vinkovci) 6 (1);
Osijek 1 (1);
Pakoštane (Zadar) 2 (-);
Pirovac (Šibenik) 68 (19), 5 (-);
Plina Istočna (Metković) 56 (11);
Podlabin (Labin) 3 (1);
Podravlje (Osijek) 2 (-);
Pula 1 (-);
Sinac (Otočac) 1 (-);
Sisak 1 (-);
Split 4 (1), 1 (-);
Šarića Struga (Metković) 4 (2);
Šibenik 35 (7);
Tijesno (Šibenik) 1 (1);
Varaždin 1 (1);
Veliko Brdo (Kutina) 1 (-);
Vodice (Šibenik) 3 (1);
Zagreb 24 (10), 3 (-).
ERAKA
Paunovac (Koprivnica) 1 (-);
HERAKOVIĆ
Bjelovar 6 (2);
Budinjak (Jastrebarsko) 9 (1);
Cerovica (Jastrebarsko) 17 (3);
Draga (Jastrebarsko) 4 (3);
Đurašini (Jastrebarsko) 13 (4);
Glušinja (Jastrebarsko) 2 (1);
Ilok (Vukovar) 11 (2);
Jastrebarsko 1 (1);
Kloštar Ivanić (Čazma) 2 (-);
Križevci 2 (1);
Malo Korenovo (Bjelovar) 3 (1);
Novoselo (Jastrebarsko) 24 (5);
Osunja (Jastrebarsko) 1 (-);
Rijeka 2 (1);
Samobor 2 (1);
Slavonska Požega 7 (2);
Starigrad (Jastrebarsko) 8 (2);
Strmac (Jastrebarsko) 5 (1);
Vranjak (Jastrebarsko) 2 (-);
Zagreb 3 (1), 2 (-).
HERAK
Belanovo Selo (Ludbreg) 3 (1);
Belišće (Valpovo) 1 (-);
Bjelovar 1 (1);
Brašljevica (Karlovac) 27 (5);
Budaševo (Sisak) 4 (1);
Čavle (Rijeka) 1 (-);
Čukovec (Ludbreg) 1 (-);
Dančulovići (Karlovac) 5 (1);
Daruvar 2 (1);
Duga Rijeka (Ludbreg) 2 (1);
Fuškulin (Poreč) 2 (1);
Gora (Petrinja) 18 (4), 1 (-);
Goričanovec (Krapina) 1 (-);
Grabrovnica (Đurđevac) 6 (1);
Grdak (Koprivnica) 7 (1);
Gredenec (Krapina) 68 (11);
Heraki (Poreč) 31 (6);
Ivančec (Ludbreg) 14 (3);
Ivanovec (Čakovec) 12 (4), 2 (-);
Ivanska (Bjelovar) 2 (1), 1 (-);
Jasenovica (Poreč) 7 (1);
Kloštar (Đurđevac) 2 (1);
Kloštar (Poreč) 6 (1);
Koprivnička Rijeka (Koprivnica) 2 (1), 2 (-);
Krapina 1 (1);
Letovanić (Sisak) 19 (7), 4 (-);
Mali Grabičani (Koprivnica) 1 (-);
Marčana (Pula) 1 (-);
Mihovljan (Zlatar) 3 (1);
Motovun (Pazin) 1 (1);
Mušalež (Poreč) 3 (1);
Novi Bošnjani (Križevci) 1 (-);
Novo Belišće (Valpovo) 2 (1);
Opatija 1 (1);
Pajari (Poreč) 15 (6);
Paunovac (Koprivnica) 2 (-);
Pazin 5 (1);
Perini (Poreč) 8 (1);
Podlužan (Čazma) 1 (-);
Poreč 4 (2), 1 (-);
Preska (Dugo Selo) 2 (1);
Radoboj (Krapina) 2 (1);
Raša (Labin) 2 (2);
Rijeka 2 (1), 2 (-);
Rovinj 9 (2);
Rugvica (Dugo Selo) 2 (1);
Samobor 1 (1);
Selina (Poreč) 16 (3);
Stranići (Poreč) 3 (1);
Strašnik (Petrinja) 2 (1);
Stuparje (Krapina) 1 (-);
Sveti Ivan Žabno (Križevci) 2 (1);
Sveti Lovreč (Poreč) 43 (11);
Šemnica (Krapina) 18 (2);
Šemnica Gornja (Krapina) 9 (2);
Šemnica (Zlatar) 74 (10);
Špišić-Bukovica (Virovitica) 2 (1);
Štefanec (Čakovec) 3 (1);
Varaždin 1 (1);
Velika Rasinica (Ludbreg) 2 (1);
Veliki Grabičani (Koprivnica) 39 (9), 1 (-);
Veliki Poganac (Koprivnica) 6 (1), 1 (-);
Vezišće (Čazma) 1 (-);
Vinkovci 4 (1);
Vinkovec (Vrbovec) 15 (4);
Virovitica 1 (1);
Vrhovac (Koprivnica) 5 (2), 1 (-);
Zagreb 67 (23), 7 (-).
SZABO-HERAK
Zagreb 1 (1), 2 (-).
VUKOV-HERAK
Zlarin (Šibenik) 4 (2).
Iz ovog popisa se može izračunati koliko je na prostoru Hrvatske 1948. godine bilo popisanih osoba sa prezimenom/prezimenima (H)erak(ović). Nisam računao brojke u zagradama:
Eraka: 1, Szabo-Herak: 3, Vukov-Herak: 4, Heraković: 126, Erak: 336, Eraković: 342, Herak: 650.
Ukupno, dakle:
1+3+4+126+336+342+650 = 1462.
U procentima to iznosi:
Herak......................44.46% (44.94%)
Eraković...................23.39%
Erak........................22.98% (23.05%)
Heraković.................8.62%
Ako se prezimena Szabo-Herak i Vukov-Herak svrstaju pod prezime Herak onda se dobija procenat od 44.94%, a ukoliko pretpostavimo da je greškom slučajno napisano «Eraka» umesto Erak procenat je 23.05%.
Treba obratiti pažnju na zanimljiv podatak da kod Poreča (na Istri – zapadna Hrvatska) postoji mesto Heraki. Verovatno su ga osnovali Heraci kojih, pretpostavljam, i danas ima u tom mestu.
___________________________________________
[8.X 2012.:]
Linkovi http://imehrvatsko.net/namepages/view/family_name/prezime-jerak, http://imehrvatsko.net/namepages/view/family_name/prezime-horak, http://imehrvatsko.net/namepages/view/family_name/prezime-herak, http://imehrvatsko.net/namepages/view/family_name/prezime-erak, http://imehrvatsko.net/namepages/view/family_name/prezime-herakovic i http://imehrvatsko.net/namepages/view/family_name/prezime-erakovic daju pregledno urađenu geografsku rasprostranjenost za svako prezime (sa današnjim stanjem i sa stanjem iz 50-ih god. XX veka) i ovom prilikom zahvaljujem autorima na tome kao i na kraćim propratnim informacijama.
2. Horak: «Prezime Horak većinom nose Hrvati, dobrim dijelom iz Grubišnog Polja, a prema nekim izvorima iz Češke. Često su i Česi (također iz Grubišnog Polja) te vrlo rijetko i Mađari. U prošlih sto godina rođeno ih je razmjerno najviše u Ivanovom Selu kraj Grubišnog Polja, gdje se svaki pedeseti stanovnik prezivao Horak. U Hrvatskoj danas živi oko tristo Horaka u više od stodvadeset domaćinstava. Podjednako ih je bilo i sredinom prošlog stoljeća.»
3. Herak: «Prezime Herak u pravilu nose Hrvati, većim dijelom iz okolice Krapine, a rijetko i Srbi (iz okolice Koprivnice). Prema nekim izvorima potječu iz Istre, Žumberka te Senja. U prošlih sto godina rođeno ih je razmjerno najviše u Gredencu kraj Pregrade, gdje se svaki četvrti stanovnik prezivao Herak. U Hrvatskoj danas živi oko šesto Heraka u više od dvjesto domaćinstava. Podjednako ih je bilo i sredinom prošlog stoljeća.»
4. Erak: «Prezime Erak u pravilu nose Hrvati, većim dijelom iz Ploča, a prema nekim izvorima iz okolice Šibenika. Vrlo rijetko su i Srbi. U prošlih sto godina rođeno ih je razmjerno najviše u Danbilu kraj Šibenika, gdje se svaki deseti stanovnik prezivao Erak. U Hrvatskoj danas živi oko četiristo Eraka u oko stošezdeset domaćinstava. Sredinom prošlog stoljeća bilo ih je približno tristo, pa se njihov broj do danas povećao za jednu trećinu.
5. Heraković: «Herakovići su Hrvati, najvećim dijelom iz Samobora. Razmjerno najviše Herakovića u proteklih sto godina rođeno je u Cerovici kraj Samobora, gdje se svaki treći stanovnik prezivao Heraković. U Hrvatskoj danas živi oko sto Herakovića u oko četrdeset domaćinstava. Podjednako ih je bilo i sredinom prošlog stoljeća.
Najveća dva migracijska pravca Herakovića u prošlom stoljeću zabilježena su iz Samobora u Zagreb te iz Brežica (Slovenija) u Samobor.»
6. Eraković: «Erakovići su pretežito Srbi, dobrim dijelom iz okolice Skradina (Bratiškovci) i Knina (Štikovo) a također kao Srba ima ih na području Banovine često su i Hrvati iz Slavonskog Broda. Razmjerno najviše Erakovića u proteklih sto godina rođeno je u Štikovu kraj Knina, gdje se svaki deseti stanovnik prezivao Eraković. U Hrvatskoj danas živi oko dvjesto Erakovića u više od šezdesetpet domaćinstava. Sredinom prošlog stoljeća bilo ih je približno tristo, pa se njihov broj do danas gotovo prepolovio.»
4. X 2008. dobio sam jedno pismo od gospodina Darka Erakovića iz Slavonskog Broda. U njemu, o Erakovićima iz okoline S. Broda, između ostalog stoji:
«[…] Naše prezime je u Sibinju već negdje 4 stoljeća. U Gornjim Andrijevcima nema Erakovića, a u Sibinju ima 5 familija koji su susjedi ali nismo u srodstvu. U Slavonskom Brodu imam strica. Svi smo rimokatolici i starosjedioci (šokci) u Sibinju. Djedovi su se zvali Gašpar, Leonardo, Marin i sestre Lucija, Eva i Marija. Pradjed se zvao Antun, ali nisam do sada istraživao porijeklo. Po svemu sudeći porijeklo vodi iz Crne Gore, mislim. […]»
Iz pisma se vidi da u Sibinju (par kilometara severozapadno od Broda) živi više familija Erakovića od kojih neke, po Darkovoj priči, nisu u međusobnom srodstvu. Nadam se da će vreme doneti još novih informacija.
Ovde sam već ranije pisao o Herakovićima iz okoline Žumberka. Spomenuo sam i Herakoviće-plemiće iz knjige Envera Ljubovića «Grbovnik Gacke, Krbave, Like, Senja i Vinodola». Novi momenat je što sam pronašao opširnije izvode upravo iz Ljubovićevih knjiga.
Na novootvorenom sajtu www.cro-eu.com administrator Marica je iznela nekoliko vrednih tekstova o hrvatskim prezimenima. 1. listopada 2008. na internet je stavila sledeći tekst (podvučene i istaknute reči su u izvoru): http://www.cro-eu.com/forum/index.php?topic=741.0 :
«HERAKOVIĆ
[…]
Uskočki je vojvoda Ivan Heraković, zbog vojnih zasluga u borbi protiv Turaka na prostoru Primorske vojne krajine, od cara Maksimilijana II. dobio carsko plemstvo i grb u Beču, 5. kolovoza 1569. godine.
Istodobno s Ivanom Herakovićem, carsko su plemstvo i grb dobili uskočke vojvode: Juraj Batalović, Silvester Jurić, Vuksan Marinković i Radman Vučetić.
Plemstvo i grb dobili su zbog iznimnih zasluga u obrani prostora Senjske kapetanije od Turaka i revnosti u obavljanju vojničke službe. Vojnička se služba posebice njegovala u ovoj uskočkoj obitelji, čiji su članovi obnašali i dužnost vojvode senjskih uskoka, koja je bila nasljedna i samo su odabrani i dokazano hrabri u mnogim ratovima mogli obnašati vojvodsku čast i dužnost.
Živjeli su u Senju i bili članovi senjske vojne posade. Nakon završetka Uskočkog rata i potpisivanja mira u Madridu 1617. godine, mnoge su uskočke obitelji morale, prema odlukama toga mira, napustiti Senj i naseliti se što dalje od uskočkoga Senja.
Obitelj Heraković najprije se doselila u Liku, a zatim u Žumberak, gdje i danas žive potomci ove poznate senjske uskočke i časničke obitelji.
U bitci kod Jurjevih stijena kod Otočca sudjelovali su i žumberački uskoci pod zapovjedništvom krajiškog kapetana Petra Zrinskog. Žumberački uskoci zvali su se mazoli. Petar Zrinski obnašao je službu kapetana žumberačkih uskoka, a u njegovo je vrijeme sastavljen i napisan žumberački urbar, tj. popis naselja i zemlje cijeloga zapadnog dijela Žumberka.
Danas žive u Novom Selu Žumberačkom, Velikoj Rakovici, Svetoj Nedelji; u novije vrijeme u Samoboru i Zagrebu, a jedan se ogranak obitelji naselio u Srijem i Bačku.
LITERATURA:
Bojničić, 1899., 113., T 62.
Ljubović Enver, 1998.,81.
Ljubović Enver, 2001., 82.
Ljubović Enver, 2003., 122. -123.»
Iz ovoga se vidi da su senjski Herakovići isto što i Herakovići iz Žumberka.
Više o Mrzlom Polju > http://www.mojzumberak.com/Sacro_info/_upa_Mrzlo_Polje/_upa_mrzlo_polje.html»
Vladislav (14.IV 2008., 19:01): Kao prvo Peroj su naselili Srbi iz Crne gore 1657 u malom broju (par stotina) ,a Zumberak je brojniji sa par hiljada sizmatika.U Zumberku su 1750 bila samo dva pravoslavna svestenika rodjena braca Marko i Teodor i djakon Janko (sinovac) iz porodice Pruscevica (Prusac) ,ova dvojica svestenika umiru brzo jedan za drugim i u Zumberku borave gomirski kaludjeri Gavrilo Musulin i Makarije Visnjic koje je major Pecinger protjerao.A Janka Prusca je okovao pa ga kao prostog zlocinca posalje pod strazom u Karlovac.A evo i nekih pravosalvnih koji su 1758 odbili preci na uniju : Gavrilo Brdar, Janko Ognjanovic, Jovica Zivkovic,Marko Radjenovic, Damjan Kordic, Perica Vukasovic, Jovan Sajatovic, Mijajlo Predojevic, Stojan Djurovic, Jovica Paunovic, Jovan Ranilovic, Janko Blagojevic, Janko Erak, Stojan Vranjesevic, Ive Danculovic,itd,itd...
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
http://istorijabalkana.yuku.com/topic/938/ljudi-jedno-pitanje?page=2#.UGTZm2MoHCM - Istorija Balkana > Etnologija i Antropologija > ljudi, jedno pitanje > 2. strana:
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
http://www.forum.hr/archive/index.php/t-93460-p-2.html
badday (16.V 2007., 23:16): Dali znate nešto o prezimenima HERAK,HERŠAK,HRŠAK ?inače to su prezimena iz hrvatskog zagorja.
Svibor (17.V 2007., 04:00): Prezime Herak moglo je nastati od nadimka Hero koji je pak nastao od imena Herman ili direktnim skracivanjem imena Herman,a isto je tako moglo nastati i od nadimka za hrabrog covjeka (heroj-Herak)
Prezime Heršak nastalo je od nadimka Hersa ne baš rasvijetljenog postanja.Hersa moze znaciti onaj koji hrli,juri (onaj herli,hersa).Od hrliti su nastala prezimena Herl,Herlić,Hrle,Hrlec,pa mozda i ovo.
Prezime Hršak najvjerovatnije je nastalo od narodnog imena Hrs,Hrsina,a mozda i po mjestu doseljenja....
Mozda su prezimena Hrsak i Hersak nastala od istog prezimena,ali je jedno zadrzalo stariji oblik,to bi se moglo vidjeti u crkvenim knjigama....
badday (17.V 2007., 22:55): Znam da prezime Hršak ima neke veze sa raži,i to je sve ,volio bi saznat malo više o tom prezimenu jer je dosta rašireno po krapinskom dijelu zagorja,Petrovsko,Pregrada,postoji čak i mjesto Hršak breg.
Htio sam potražiti u župnim spisima u crkve sv.Petra i Pavla u Petrovskom ,ali je ona do temelja spaljena 28.11.1943.zajedno sa svim spisima.
*Inga*(18.V 2007., 15:53): herak - krapina, istra
Nadam se da je badday u međuvremenu nešto otkrio.
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
[www.croatia.org]
(E) Croatian Inmates in German Concentration Camps
By Nenad N. Bach, Published 03/31/2005
By John Peter Kraljić 31-Mar-05
«INTRODUCTION. The 60th anniversary of the liberation of Auschwitz brings to mind the relatively unknown story of ethnic Croat inmates in German concentration camps.
[…]
LIST OF CROATIAN INMATES IN GERMAN CONCENTRATION CAMPS:
[…]
86. Herak, Bogumil. An Istrian living in Zagreb, he died in Auschwitz. (Nepokorena, p. 42).
87. Hero, Prima. From Susak (Rijeka), she was in Ravensbruck and died in a camp. (Ravensbruck, pp. 7 & 25)».
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
[www.kostajnica.com] , [www.kostajnica.com] > Spomenar ~ Vjetrovi zavicaja > 1. i 2. str.:
[...]
Rob rada (14.X 2008.): [quote="Ane"]Milane, govorimo o zgradi kod zeljezare, pravo preko puta
Cak mi se cini da jesu... ali...[N.R.]ne mogu biti sigurna.[N.R.]Kad sam ja zivjela u toj zgradi... nije bilo Kutlica.[N.R.]Bili su Mirkovici, Erakovici... i teta Milja Bijelic[N.R.]sa svoje dvije cerke...[N.R.]Ali... ja govorim o vremenu...[N.R.]kad si se ti mozda tek rodio...[N.R.]ukoliko si vrsnjak moje sestre
Rob rada (15.X 2008.): Jeste, to je ta kuca, sa jedne strane Banijapromet, a sa druge kuca onog Peera sto je vozio u vatrogasnom.[N.R.]Ja se sjecam Duje Erakovica, tete Milje i njenog cvijeca, Kutlici su bili na spratu, a iza zgrade dvoriste sa drvenim vratima na garazama, na vratima nacrtane stative i onda igramo nogomet, malo je uzbrdo, ali nije nam smetalo.[N.R.]Ali se ne sjecam Mirkovica, vjerovatno je to bilo mnogo ranije, sjecam se samo onih Mirkovica u Kavrlji, kuca iznad Bosnica.[N.R.]A jesam li vrsnjak tvoje sestre - pojma nemam (malo bi pomoglo da znam ko ti je sestra)
Ane (15.X 2008.): Una mi je sestra.[N.R.]Da, to je ta kuca i to dvoriste... malo uzbrdo... prema groblju...[N.R.]Kutlici su se, onda kasnije nastanili u stan, gdje su ranije bili[N.R.]Mirkovici... , a mi smo nekada stanovali u garsonjeri, odmah do toga stana...[N.R.]Mislim da je kasnije tu stanovala jedna zena... ali... ne znam kako se zove....[N.R.]Da... cika Dujo Erakovic... Mislim da se i njegova zena zvala Milja... I Mirkoviceva zena se isto zvala Milka... i teta Milja Bijelic... Sve Milje su bile u toj zgradi...
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
www.glasila.hr/Glasila/SV/SV2301.pdf - Službeni Vjesnik, broj: 23; Subota, 27. Listopada 2001.; godina XLVII: Grad Petrinja (Akti gradskog poglavarstva):
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
Heraci sa Istre su uspeli dati i jednog ministra sa svojim prezimenom. Tu je, između ostalog, i podatak da u porečkom naselju Špadić ima Heraka.
[riznica.ihjj.hr]
[www.vjesnik.hr]
VJESNIK
Utorak, 1. veljače 2000.
P O L I T I KA
Staloženo
Račanu ne trebaju spektakli poput Herakova uhićenja, Večernji list: »U cijeloj ovoj priči još je jedna potencijalna opasnost. Slučaj bivšeg ministra Heraka režiralo je staro vodstvo MUP-a i državnog tužiteljstva, koje je, kažu, već dulje obrađivalo taj slučaj. Čemu onda takvo tempiranje afere?! Herak je u neku ruku i poželjna žrtva, jer ga kao tipičnog političkog karijerista ne vole ni oni od kojih je prebjegao, ni oni kojima je unosno naplatio svoj odlazak. Ne znači li to da je njegova medijska egzekucija zapravo i stvaranja prilike da se potiho iskradu oni koji su upetljani i u mnogo krupnije zloporabe? Sličan je problem i s nekim uhićenjima vezanim uz gospodarski kriminal i mafijaštvo samo mjesec-dva prije izbora, čije eventualno podizanje optužnica čeka novu političku garnituru. Onima koji su ih uhitili godinama nisu smetali, a kad nije uspio ni predizborni blef s najavom 'energičnog raščišćavanja', s tim će se slučajevima zabavljati – izborni pobjednici. Zato ne bi bilo loše da se novi ministri podsjete parole koju je upravo Račanova stranka lansirala za neke prijašnje izbore: 'Staloženo!'«
Repovi starih obračuna?
Je li Heraka štitio samo politički imunitet?, Slobodna Dalmacija: »Herakov slučaj, poput brojnih ostalih, koji posljednjih dana plijene medijsku pozornost, nameću pitanje zašto su 'svjetlo dana' ugledali upravo sada, nakon što su 'čamili' u ladicama državnih odvjetnika, policije i sudova? Je li možda razlog i u tome što se sada promjenom vlasti 'lakše diše' nakon popuštanja HDZ-ovih pritisaka, u prilog čemu ide Račanova poruka kako određene strukture neće smjenjivati, već će se pratiti kako se one ponašaju u ovim sudbonosnim danima na samom početku rada nove hrvatske vlasti? Ili su to još uvijek 'repovi' obračuna HDZ-ovih frakcija, s obzirom na to da se zna da je Herak preko velikog i bliskog prijatelja Miroslava Kutle bio 'igrač' Ivića Pašalića, a uhićeni slavonski tajkun Đuro Burek, većinski vlasnik Labinokomerca, čiji je direktor Đani Bažon uhićen zajedno sa svojim prijateljem Herakom, 'klijent' upravo suprostavljene frakcije.«
Nastavak sa 1. stranice:
Heraku i Bažonu produžen pritvor
»To će onemogućiti njihov utjecaj na svjedoke u istražnome postupku, odnosno omogućiti neometano prikupljanje podataka i drugih dokaza«, istaknuo je sudac u ponedjeljak,
dodavši da je stoga odredio po 30 dana pritvora za Heraka i Bažona nakon dana uhićenja. U priopćenju se još navodi da je Županijsko državno odvjetništvo u Puli 30. siječnja 2000. godine dostavilo istražnom sucu istražni zahtjev protiv Ivana Heraka, Antona Golika (bivši Herakov pomoćnik i predsjednik TD »Imperijal« Rab) i Đanija Bažona zbog osnovane sumnje da su Heraku pomogli pri izvršenju kaznenog djela – novcem Ministarstva turizma (milijun kuna), namijenjenu za potporu turizmu, podmirene su dospjele obveze poduzeća »Midin-vest« iz Poreča u vlasništvu Herakove supruge Daniele, čiji je on direktor. Sukladno odredbama Zakona o kaznenom postupku istražni sudac je razmotrio istražni zahtjev dana 31. siječnja 2000., te na temelju do sada prikupljenih podataka i činjenica u spisu utvrdio da je istražni zahtjev osnovan. Stoga je donio rješenje o provođenju istrage prema okrivljenima Heraku i Bažonu. Nakon što je u nedjelju županijski državni odvjetnik u Puli Vlatko Nuić predao istražnom sucu zahtjev za produljenje pritvora Heraku i Bažonu, javnost je sa zanimanjem očekivala odluku istražnog suca, koji je na osnovu do sada utvrđenih činjenica zaključio da postoje razlozi produljenja pritvora pomenute dvojice, a na osnovu članka 102. stavka 1. i 2. Zakona o kaznenom postupku kako bi se onemogućio njihov utjecaj na svjedoke koje će biti potrebno ispitati tijekom postupka istrage i kako bi se omogućilo neometano prikupljanje sve druge potrebne dokumentacije i drugog dokaznog materijala u »slučaju Herak «. Istražni sudac Vujić je kazao novinarima da u interesu istrage u ovom trenutku ne može odgovarati na njihove upite, a prema nekim informacijama novinarima bi se tijekom današnjeg dana mogli obratiti Herakov odvjetnik Krešimir Krsnik i Bažonov odvjetnik Predrag Jošanović. Prema Kaznenon zakonu za kazneno djelo zloporabe ovlasti za koje se tereti Ivan Herak, predviđena je novčana kazna ili zatvorska kazna do tri godine, a za kazneno djelo počinjeno s ciljem pribavljanja znatne imovinske koristi predviđena je kazna zatvora od jedne do deset godina. Naravno, u ovom trenutku u središtu pozornosti istarske javnosti je imovinsko stanje obitelji Herak, a svi najviše pričaju od velebnoj nedovršenoj obiteljskoj kući Herakovih u porečkom naselju Špadiću. Inače, Herakovi službeno stanuju u jednoj katnici površine stotinjak četvornih metara s garažom, a prema nekim tvrdnjama u neposrednoj blizini Herak ima još jednu sličnu kuću u nizu.
DAMIR HERCEG
[28.IX 2012.:]
Županijsko državno odvjetništvo Heraka je teretilo za dva kaznena djela zlouporabe ovlasti u gospodarskom poslovanju u vrijeme dok je bio ministar turizma. Ovo je, inače, bilo ponovljeno suđenje za ista kaznena djela, jer je presudu iz listopada 2004. godine kojom je Herak osuđen na 4,6 godina zatvora Vrhovni sud u svibnju prošle godine vratio na ponovno suđenje Županijskom sudu u Puli.
Novo raspravno vijeće nije prihvatilo ni jednu točku optužnice. Sutkinja Sena Midžić-Putigna u obrazloženju presude u više je navrata isticala kako je državno odvjetništvo vrlo ambiciozno pisalo optužnicu, ali bez ijednog dokaza.
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
http://www.samoborskiglasnik.net/mat_vj_arh.asp > ARHIVA: Vjenčani (Rašet Hazeraj i Stella Rastovac ''Glasnik Samobora i Svete Nedelje''; glavni urednik: Robert Škiljan; izdavač: Samoborfest d.o.o. Svetonedeljska 4, 10 430 SAMOBOR):
Matični ured Samobor:
Zenon Hansler i Božidarka Herak vjenčani 25.05.2002.
HORAK
Matični ured Samobor:
Dario Brunović i Blanka Heraković vjenčani 30.11.2002.
Matični ured Samobor:
Marijan Ratešić i Marina Heraković 14.05.2003.
Matični ured Samobor:
Petar Heraković i Dragica Prišlin 02.04.2005. u Rudama
Matični ured Bregana:
Davor Heraković i Ivana Dragić 24.04.2004. Lug Samoborski
Davor Haber i Vesna Eraković 07.01.2006.
Ante Čavka (http://hr.wikipedia.org/wiki/Ante_%C4%8Cavka)
«GRAĐA ZA SUVREMENU POVIJEST DRNIŠKE KRAJINE
KRONOLOŠKA ZBIVANJA U DRNIŠKOJ KRAJINI
OD POČETKA 1941. DO KRAJA 1991. GODINE
[…]
6. Žrtve ratnog razdoblja Drniške krajine od 1941. do 1944.
[…]
Ostaje problematična lista «lipanjskih žrtava» o kojoj smo ranije govorili vezano uz ustašu Jucu Rukavinu.Po komunističkoj okupaciji Drniša, komunisti su stvarali «liste žrtava», među kojima je najveća takozvana lista «lipanjskih žrtava» 1941. u kojoj se ustašama pripisuje «pokolj Srba». Taj dokument potječe iz komunističkih pismohrana u Zagrebu i dostupan je tek od uspostave nove Hrvatske države, ali je nastao na terenu, vjerojatno u «OZNI» u Šibeniku ili Drnišu. Sve u njemu napisano mora se uzeti s najvećim oprezom. Dokument optužuje ustašu Jucu Rukavinu kao organizatora «hapšenja», ali ne navodi razloge hapšenja niti jedne navedene «žrtve». Sam tekst navodi u popisu samo ime drniškog «paroha» Sebastijana Jovića, koga je Juco Rukavina navodno odveo iz Drniša u lipnju 1941. i za njegovu se daljnju sudbinu više ne zna. Ostale navodne «žrtve» tekst iz nepoznata razloga izostavlja, tek povremeno ih spominjući, naglašavajući kako ih donosi i prilaže dokumentu u posebnom popisu. Postavlja se pitanje je li Sebastijan Jović jedina žrtva koju je Juco Rukavina uhapsio i odveo, otkrivajući ga kao inicijatora napada na Hrvatsku državu, kad ga komunisti jedinoga izdvajaju iz popisa, a sve ostale posebno ispisuju, označavajući ih počesto samo «žrtvama pod brojem». Kao što je već u prethodnom tekstu rečeno, Juco Rukavina vjerojatno je istraživao slučajeve srpskih terorističkih prepada i ubojstava, odlučan da nađe ubojice i da ih po ustaškom načelu «ljute trave na ljutu ranu» privede pred sud Nezavisne Države Hrvatske. Komunisti su sve vrijeme falsificirali dokumente, praveći od njih ono što im je služilo u pojedinom momentu zacrtanoj svrsi, pa i ovaj komunistički napis treba uzeti u takvu svjetlu. Osim toga, komunističko načelo»priznajem istinu samo svoje partije» i «cilj opravdava svako sredstvo» nalaže nam biti veoma opreznim kad čitamo njihove «istine». Dokument je sumnjive namjere i vjerojatno je služio dvostrukoj svrsi: 1) da bi komunisti dobili ratnu odštetu namjerno su izmišljali nepostojeće žrtve, 2) istovremeno su među Hrvatima tražili krivce za nepostojeće «žrtve» kako bi mogli opravdati njihova pogubljenja ili drastično stroge zatvorske kazne. Neke su takve «žrtve» provele u ustaškome «zatvoru» tri dana. Komunisti ne priznaju da je tadašnja država imala pravo istraživati «zločine» i pod osnovanom sumnjom pozvati čovjeka kako bi od njega uzela iskaz, a kad bi vidjela da nema nikakve sumnje, čovjeka bi pustila na slobodu, bio on Srbin ili netko drugi. Tako je na nekoliko godina robije osuđen Hrvat jer je otišao prenijeti poruku zatvorskome ključaru Drezgi da «pripravi krevete i hranu» za uhapšenog generala Pavlovića, dok ih druge mnogo važnije stvari «ne zanimaju». Komunisti ne osuđuju Srbe zbog gnusnih zločina i terorizma, ali optužuju Hrvate što su uzeli pravo braniti se od srpskog terorizma.
Po komunistima su za navodni pokolj» lipanjskih žrtava» optuženi slijedeći Hrvati: fra Petar Berković, Juco Rukavina, Ivica Matković, Ljubo Matković, –orđe Marojević, Ante Beader, Josip Brela, Božo Vukušić, Drago Dogan, Mate Pućo, Krste Cigić, Božo Strunje, Mate Vidović, Marko Nakić, Mate Jakelić, Petar Sučić, Joko Jolić, Ante Krnić, Joko Jerković, Ivica Vukorepa, Žarko Milić-Štrkalj, Petar Mrčela, Ivan Mrčela, Ivan Škarica, Jandre Sabalić, fra Božo Vugdelija, Janko Heraković (grkokatolički župnik Kričaka), Nikola Heraković, Marko Tomić, Ivan Odak, Ivan Ramljak pok. Mate, Ivan Ramljak, pok Petra, Marko Ramljak, Boško Mrđen, Šime Šiklić, Stipan Vukosavić, Ilija Marić, Josip Šušnjić, Božo Barišić, Ante Barišić, Mile Baljak, Stipe Sartari, Pavle Pučić, Giovannico Biddau, Marko Nakić-Alfirević i Mate Veštić.
Navedeni Hrvati uglavnom su pogubljeni, manjina ih je robijala duge zatvorske kazne, a neznatna manjina spasila se bijegom u emigraciju. Primjerice, Božo Strunje masakriran je u Žitniću, a da nitko nikada nije tražio njegovih ubojica.
Kao dokaz za navodne «zločine» komunisti su uzeli izjave slijedećih ljudi: Josipa Drezge, Nikole Adžije, Steve Vukašina, Mare Jović, Ljube Odaka, Mile Milete, Marka Milete, Tome Lončara, Ljubice Lončar, Danila Ivaza, Božice Eraković, Marije Bukarica, Ivana Topića, Špire «olovića, Mile «olovića, Jakova Bilića, –ure Beadera, Sime Beadera, Vojina Beadera, Anice Janković, Jove Manojlovića, Milana Gušavca, Ane Lunić, Jerka Lunića, Marija Lunić, Ante Jukića, Petra Jukića, Marka Janjića, Marka Ivčevića, Stane Martić, Milice Vukšić, Steve Vukšić, Ane Vukšić, Vase Vukšić, Tode Vukšić, Špire Meleta, Ranka Vukašina, Todora Jelića. Također Knjigu čuvara zatvora Kotarskog suda u Drnišu i izvod iz dnevnika talijanskog zapovjedništva.
KRATAK OPIS I KVALIFIKACIJA ZLOČINA:
1. Kvalifikacija:
izdaja naroda - ubistvo i pokolji - sistematski teror - pljačka - masovna mučenja gradjanskih lica.
2. Kratak opis:
Vukorepa Ivica skupa sa fratrom Berkovićem i nekim drugim osobama iz Drniša, stvara prvu ustašku organizaciju još prije pada stare Jugoslavije 1941 god. Za vrijeme ustaškog terora on je ustaški načelnik u Drnišu, te je jedan od onih koji organizuje taj ustaški pokolj Srba u Drniškoj krajini u lipnju 1941 godine, a u kojem su bile pobite žrtve ad 1/ do 43/. U tim dogadjajima on je jedan od naredbodavaca, dok nema dokaza da bi sudjelovao kao izvršitelj.
Kriv je dakle kao jedan od glavnih organizatora pokolja Srba u Drniškoj krajini i ostalih zločina koji su tada izvršeni.
I. KRZ - Zh 41186, kut. 514
(Zločinac, mjesto, vrijeme, način i sredstva izvršenja, žrtve, štete)
Fra Petar Berković, župnik u Drnišu, već prije rata osniva u Drnišu prvu ustašku organizaciju, u kojoj okuplja nekolicinu drniških omladinaca, obrtnika i trgovaca, te nekoliko zemljoradnika sa Petrova Polja. Ta organizacija razvija svoju propagandnu djelatnost, koja se uglavnom svodi na širenje i raspaljivanje plemenske mržnje, te na pripremanje prevrata za slučaj rata. U tom radu župnik Berković razvio je upravo nevjerovatnu aktivnost, koristeći u punoj mjeri svoj svećenički položaj.
Ova tako stvorena ustaška organizacija pristupa, u slomu stare Jugoslavije, odmah ostvarivanju svojih veleizdajničkih ciljeva Tih dana župnik Berković uzima nasilno vlast u Drnišu i sa svojim ljudima vrši razoružavanje jedinica jugoslavenske vojske, koje se povlače kroz Drniš.
Već u tim prvim danima počinju progoni srpskog življa, i ustaše počinju hapsiti Srbe po Drnišu. Vjerojatno bi već tada, u travnju 1941, došlo do pokolja drniških Srba, koji je župnik Berković sa svojim pristašama bio već ranije zamislio, da je za to bilo vremena. Sve je već bilo pripremljeno da se pristupi klanju i istrebljenju srpskog življa Drniša — u to vrijeme dolazi iz Šibenika u Drniš jedna skupina ustaša, koji će se u čitavom toku rata pokazati kao nečuveni koljači: Maroević Djordje, Matković Ivica, njegov brat Ljubo, Beader Ante, a istodobno silazi u Dalmaciju iz Like stari ustaša Juco Rukavina, s jednom skupinom ličkih ustaša, uzima za sjedište Knin, ali povremeno dolazi i u Drniš — ali ustaški plan mora biti odgodjen za neko vrijeme, pošto talijanske okupacione trupe, koje su ušle u Drniš 10. travnja, preuzimlju vlast u svoje ruke te puštaju iz zatvora uhapšene Srbe. Ustaše ipak nastavljaju s pripremama te u pojedinim selima drniške krajine organizuju svoje skupine. Župnik Berković tih je dana upravo neobuzdan, tako da dolazi u sukob sa talijanskim vlastima i biva uhapšen te odveden u Zadar, gdje nakon par dana, biva pušten, pa odlazi u Zagreb, odakle se vraća u Drniš par dana nakon nasilne aneksije primorskog dijela Daimacije po Italiji, kojom je Drniš sa svom krajinom dodijeljen tkz. «N.D.H.», kao ustaški povjerenik za tu oblast. Početkom lipnja Talijani mu predavaju civilnu vlast, i on stavlja na položaj ustaškog «načelnika» drniške općine jednog od svojih najužih suradnika, Ivicu Vukorepu. Uza nj su tada, pored spomenutih, još: Dogan Drago, Jerković Joko, Vukušić Božo, Strunje Božo, Milić-Štrkalj Žarko, Cigić Krste, Pućo Mate, Vidović Mate la, Vugdelija fra Božo, braća Petar i Ivan Mrčela, Nakić Marko, Škarica Ivan, Krnić Ante, Heraković pop Janko i brat mu Nikola, Sabalić Jandre, Sučić Petar, Jakelić Mate i Jolić Jakov. Svi ovi tvore neku vrstu ustaškog štaba u Drnišu, i moraju se smatrati, tko više tko manje, krivcima lipanjskog pokolja drniških Srba.
[…]
4. Progoni, kazne, strijeljanja ...
[…]
«Špiljari» su se ipak nekoliko narednih godina uspjeli održati. Hranili su ih potajno ili su danju bili u «trapovima» pod zemljom, a noću bi pokatkad izlazili u prirodu. Takav život bio je nesnosan, ali jedino moguć. Jedan takav Hrvat iz sela Promine predao se komunistima tek četrdesetak godina iza rata. A kako je poznato posljednji «špiljar» sa Hrvatskog sjevera izišao je iz skrovišta 1991., po osnutku Hrvatske države.
Komunisti su u sudstvu radili što su htjeli. Tisuće ljudi prispjelo je na robiju i osuđeno. Novine toga doba donose neke presude i uhićenja, ali ne glavninu. Pokatkad donose kazne od šest mjeseci, a ne donose stotinu strijeljanja. Zato podaci dobiveni iz komunističke «Slobodne Dalmacije» nisu ni približno točni. Mi ćemo ipak vidjeti što donose i koga sude. Evo niza novinskih izvješća:
«Pravedna kazna narodnoga suda stigla je još jednoga špekulanta i narodnoga neprijatelja. Svi ovakvi tipovi kao što je Ante Šupuk koji, dok narod ulaže neizmjerne napore da obnovi svoju zemlju, skrivaju robu i sabotiraju rad naroda u tome pravcu, bit će privedeni zasluženoj kazni.» [fusnota 49 – ''Slobodna Dalmacija'', br. 127 / 1945, str. 2. ].
«Kotarski narodni sud u Drnišu izrekao je presudu protiv Ivana Ćorića, poslovođe firme braće Ćorić, koji je optužen za neprijavljivanje velikih količina robe. [fusnota 50 – ''Slobodna Dalmacija'', br. 167 / 1945, str. 4. ].»
Ivan Elez iz Sedramića osuđen je na pet godina robije. Optužnica ga je teretila kao «viđenijeg» kninskog «ustašu» koji je priređivao u svome stanu gozbe i prijeme za ustaške časnike i ustaše [fusnota 51 – ''Slobodna Dalmacija'', br. 180 / 1945, str. 4. ].
Prominjani Jere i Ante Ćorić osuđeni su : Jere na 5 godina «gubljenja časti» i konfiskaciju imovine, a Ante na 6 godina «gubljenja časti» konfiskaciju imovine i na 6 mjeseci prisilnog rada. Ova je presuda donesena u slijedećem sudačkom sastavu: Tužitelj je bio Vojo Masniković, branitelj pravnik Srećko Poklepović, a članovi suda Vicko Šprljan, Ante Vrančić, Milan «akić, Ivica Erak i Gojko Barbić [fusnota 52 – ''Slobodna Dalmacija'', br. 192 / 1945, str. 4. ].»
Trougao kojeg sačinjavaju gradovi Split, Šibenik i Knin nisam postavio kao strogo definisan oblik regiona, već sam ga uzeo zato što mi se učinilo da je negde između ova tri grada stanovala većina Erakovića čija je zajednička slava Sv. velikomučenik Georgije (Đurđevdan).
Ima ih mnogo i čine jednu od najbrojnijih grupacija balkanskih Erakovića i tek sam na početku njihovog upoznavanja.
Ne znam da li na označenom prostoru ima ili je bilo Erakovića koji nisu u srodstvu sa Erakovićima Sv. Đorđa.
1. [p221.ezboard.com], http://drnis.yuku.com/topic/244/Stikovo, http://drnis.yuku.com/topic/244/Stikovo#.UIb7nmMoHCM
Erakovic (8.III 2003., 9:38 pm): Iz Stikova su veliki ljudi: Stikovo ce uvek biti u srcu mom. Stikovo je najlipse selo. [N.R.] Ej, ako je neko ikad bio u Stikovu, i ako je slucajno nekad prolazio iznad sela, gore ka Svilaji, ili isao onim putem sto je nekad bio glavni put za Bosnu, da nije vidio ogradjen posjed, ako je vidio da zna da je to bio posjed moga dida, a i sada je. I ako ima nesto novo da mi saopsti u vezi toga posjeda!
MiocicStikovo (10.III 2003., 10:38 pm): vidio sam i: pa sta oces reci ...
Erakovic (21.III 2003., 11:18 pm): Hvala ti brate: Ej, zelim samo da te upitam da nisi vidio da se tu ne motaju, mozda neke "nepozeljne" osobe, da mozda nesto ne odnose sa tog posjeda i ako mi jos mozes reci, da nije mozda neko u ovih zadnjih par godina nesto krao ili odnosio sa tog posjeda. Inace, jel' se nesto prica o Erakovicima koji su zivjeli na tom posjedu; i u pozitivnom i u negativnom smislu? Slobodno mi reci, jer bas me interesuje!
Erakovic (16.VIII 2003., 10:07 pm): Stikovo - najvece i najljepse cetnicko selo u Krajini: Stikovljani, dje ste braco draga?! Ja sam ovaj Erakovic koji je napisao i prethodnu poruku i kad vidim da se niko ne javlja vec davno onda moram ja ponovo pocet pisat. Na moja pitanja iz prethodne poruke jos niko nije odgovorio, a volio bih da sam dobio odgovor. Ako neko zna odgovor na ta moja pitanja, neka mi slobodno pise na moj email: stikovo.sezampro.yu, jer bi se jako volio dopisivat sa zemljacima iz Krajine. A sad bih otpoceo novu akciju na ovoj stranici. Ona bi se sastojala od sakupljivanja imena i prezimena svih zitelja sela Stikova, koji su tu zivila u periodu od 1945-1991. A uporedo sa tom akcijom odvijala bi se akcija sakupljivana prezimena familija koje vode porijeklo iz sela Stikova. I za kraj da ne zaboravim, ako imate kakve slike sa Svilaje, iz Raketica gaja iz samog Stikova i sa Vestenika, puno bih vas molio da ih stavite na ovu stranicu, kako bi ozivili sjecanja na nase rodno selo i kako nikad ne bi zaboravili nas rodni kraj!!!
kuku lele (15.X 2003., 7:09 pm): Erakovic: e, bre, ako si ti erakovic, kako se zoves???????????????
SVILAJA (16.X 2003., 6:13 am): Moje ime je Mirko. Ako si ti iz Erakovica kako se zoves? Jeli vi znate gde je Pavicina Glavica i Suljkovo brdo. I jesi li bio pod ora sima? Javitese na ovo ili na E-MAIL : spbabydoll@yahoo.com
2.
A) ''Политика'', 22.IX 1995., 7. strana:
«Roberts: UN nemaju pristup zatvorima u Šibeniku i Zadru (intervju portparola bivšeg sektora JUG u RSK)
Iz baze UN u Kninu Hrvatskoj je izručeno 38 osoba, među njima i jedna žena, koje vlasti u Zagrebu optužuju da su počinili ratne zločine, potvrdio je u intervjuu Tanjugu portparol bivšeg sektora ''Jug'' u Republici Srpskoj Krajini Alan Roberts.
Oni su u pratnji pripadnika Unprofora prošlog vikenda odvedeni u hrvatske zatvore – 21 u Zadar, 10 u Šibenik i sedam u Split, gde će se uz nadzor pravnika UN sprovesti istražni postupak, rekao je Roberts.
''U ponedeljak su ih obišli naši predstvanici i sve je bilo u redu, a onda smo u utorak saznali da su četvorica iz zatvora u Splitu prebačeni u Zadar. Mi o toj odluci i razlozima za ovu promenu nismo bili obavešteni. Zamenik šefa civilnih poslova iz baze UN u Kninu otišao je juče u Split i pokušaće da sazna zašto je došlo do ovih promena i zašto imamo pristup zatvorenicima u Splitu, ali ne i u Zadru i Šibeniku'', rekao je Roberts.
On je naglasio da su advokati UN ispitali osumnjičene i sročili njihove izjave koje će biti dostavljene hrvatskim istražnim organima. ''Oni, za koje nema dovoljno osnova za pokretanje sudskog postupka moraju biti pušteni i biće im omogućeno da odu u Srbiju ili gde žele'', kategoričan je portparol Unprofora.
''Uprkos tome što su mogli da povedu porodice i sa njima borave u istoj zgradi i održavaju kontakte, uhapšeni su otišli iz baze Unprofora sami. To su učinili svi, osim optužene Smilje Eraković, koju sestra nije htela da napusti'', rekao je Roberts. ''One su sada zajedno u Šibeniku. Svi drugi su ovu bolnu odluku o razdvajanju doneli u poslednji čas, pred sam ulazak u autobuse, otud se u prvi mah mislilo da su otišli zajedno sa njima, kako je to bilo dogovoreno''.
''Očito da su muškarci nagovorili svoje supruge, roditelje i decu da odu u Srbiju, na sigurno, da bi ih poštedeli novih trauma. Jedan od optuženih morao je da se rastane od ranjenog brata. Smilja Eraković rastala se od svoje dvoje dece, 12-godišnje devojčice i 11-godišnjeg sina. Supruga jednog od optuženih, po nacionalnosti Hrvatica, ostala je u našoj bazi'', rekao je Roberts.
Prema njegovim rečima, spor oko izručenja osumnjičenih za navodne zločine bio je i glavni razlog što je za evakuaciju prognanih iz baze u Kninu bilo potrebno više od mesec i po dana.
''Najpre su nam hrvatske vlasti u Kninu saopštile da se u bazi krije više od 80 'zločinaca' i da će tražiti njihovo izručenje, a potom su zatražili 62 osobe. Komandant Sektora kanadski general Alen Forand pregovarao je o tome sa komandantom hrvatskih snaga u Kninu generalom Ivanom Čermakom 21. avgusta. Tada je zatražio da su uz spis osumnjičenih, dostave optužnice i odgovarajuća dokumentacija za svakog pojedinačno''.
''Na narednom sastanku, 24. avgusta general Čermak pojavio se bez optužnica i dokumentacije, rekavši da su se 'stvari izmenile' i da neće dozvoliti evakuaciju baze, dok se ne izruče 'zločinci'.''
''Insistirali smo na tome da se ne može niko izručiti bez optužnice koja zadovoljava minimum pravnih normi. Podsetili smo ga na raniji dogovor i, kako se problem nije mogao rešiti, pregovori o tome nastavljeni su na višem nivou'', rekao je Roberts.
''Posle pregovora u Zagrebu, hrvatska delegacija pojavila se prošle sedmice sa revidiranim spiskom od 35 ljudi i rešenjima za hapšenje, ali je odbila da predoči traženu dokumentaciju, uz obrazloženje da 'mirovne snage nisu stranka u postupku'.''
''Bili smo dovedeni u tešku situaciju. S jedne strane odlagana je evakuacija srpskih izbeglica, koji su živele u teškim uslovima i neizvesnosti, a s druge, postojala je mogućnost da hrvatska vojska upadne u bazu i odvede optužene''.
''Da bi smo to izbegli, mi smo spiskove sa podacima o optuženima izvešali po zidovima baze. Organizovali smo im sastanak sa pravnim stručnjacima UN i članovima komisije za ljudska prava, koji su im dali pravne savete. Svi oni su negirali da su počinili bilo kakav zločin''.
''U prvi mah na širem hrvatskom spisku optuženih našli su se jedan starac od preko 80 godina i dvoje dece! Posle toga, na naše uporno insistiranje da se osumnjičeni mogu izručiti samo na osnovu optužnica, koje moraju biti u skladu sa međunarodnim i zakonima Republike Hrvatske, spisak je u petak bio sveden na 34 osobe. Ali, u subotu, noć u oči evakuacije baze, predstavnici hrvatskih vlasti pojavili su se sa zahtevom da im izručimo još šest osoba, među njima i jednu ženu''.
''Mi smo stalno insistirali da nam hrvatske vlasti stave na uvid dokumentaciju, pa se na kraju njihov pravni zastupnik pojavio sa napisanim optuženicima. Našim pravnicima dato je pet sati da ih prouče'', rekao je Roberts.
[…]»
B) http://www.krajinaforce.com/oluja_izjave_svjedoka.html (Glas Krajišnika u Egzilu) > "Oluja" - udruzeni zlocinacki poduhvat > IZJAVE SVJEDOKA:
«SMILJA ERAKOVIĆ, kći Vase, rođena 18.10.1962. godine u Drnišu
... oko 15.00 sati 5.08.1995. godine iz podruma na raskršću u Kninu izvode nas i postrojavaju u kolonu po dvoje. Prilikom postrojavanja dvojica ustaša oduzimaju mi 5000 DM, nešto JU dinara, koje su odmah iscjepali. Skidaju mi vjenčani prsten. U koloni su većinom žene, djeca i starci. Idemo cestom u pravcu mosta na Krki. Kod robne kuće nailazimo na prve leševe. Uz put srećemo ustaške vojnike, koji nas pljuju, deru se, prete, nose televizore, uzimaju auta, stavljaju televizore i ukradenu robu na tenkove, tenkovima gaze automobile i dr. Cestom ima puno leševa civila. Puno je i krvi na asfaltu. U kamp UN ulazimo oko 17.00 sati. Dan uoči odlaska konvoja u SRJ, primim nekakvo rješenje po kom sam ja počinila navodno neke ratne zločine. 16.09.1995. godine predata sam sa još 37 ljudi hrvatskim policajcima koji me odvode u zatvor u Šibenik. Nakon saslušanja istražnog sudije odvode me u samicu. Iz samice ne izlazim nikako puna tri mjeseca. Niti me puštaju na slobodu, niti me više saslušavaju. Ne dozvoljavaju mi da idem u šetnju. Nikakvu optužnicu, niti druge papire nisam dobila, sem rješenja o produženju pritvora. Oslobođena sam 10.01.1996. godine, a 25.01.1996. godine, nas šestoro iz Šibenika krećemo u vozilu MKCK za Beograd. Vozimo se preko Benkovca, Obrovca, Gračaca i Korenice. U ovim mjestima nismo vidjeli nikoga, sve je pusto, a sela uz cestu su sva spaljena. Nema ni ptica, nema ni ljudi, sve je opustošeno. Do Karlovca je sve pusto. Tek tu počinjemo da srećemo ljude i automobile ...
Beograd, 18.03.1996. godine»
Svjedoke saslušali advokati Savo Štrbac i
Radivoj Nikolić u prostorijama VERITAS-a
Izvor: "Veritas"
C) Nedeljnik ''Vreme'' je uspeo (zahvaljujući časopisu hrvatske antiratne kampanje ''Arkzin'') nabaviti spisak optuženih za ratne zločine koji su iz baze UN u Kninu odvedeni u hrvatske zatvore. U Šibeniku je pored B. Borjana, S. Borjana, M. Ćumlije, N. Klisurića, S. Macure, N. Miloša, M. Nenadića, G. Trzina i J. Višića još i Smilja Eraković.
3.
А) ''Суза'', часопис УДРУЖЕЊЕ ПОРОДИЦА НЕСТАЛИХ ЛИЦА ИЗ КРАЈИНЕ, главни и одговорни уредник и предсједник удружења: Чедомир Марић
«ДОКУМЕНТИ
НЕСТАЛИ НИСУ ЗАБОРАВЉЕНИ
СПИСАК НЕСТАЛИХ КРАЈИШНИКА 1991 — 1995.
Једанеста година откада хиљаде крајишких мајки, очева, сестара, браће и друге родбине траже своје најмилије, а 24 регистроване гробнице у сјеверној Далмацији, Лици, на Кордуну, Банији, у западној Славонији и даље скривају одговоре.
До августа 2006. године на Институту у Загребу обављене су идентфикације тек за двије групе раније ексхумираних из гробница у Книну, Кореници и Грачацу. У овом броју објављујемо фотографије несталих које смо до данас добили.
Наставите да шаљете фотографије ваших несталих и идентификованих, а док „Суза” буде излазила, ми ћемо их објављивати.
[…]
ДРНИШ
ШТИКОВО
БУРА, Саве, НЕДЈЕЉКО, 1963.
ГРУЈИЋ БОЖИЦА, 1914.
ЕРАКОВИЋ, Душана, ЈОВАН, 1947.
ШАИН ПЕРА, 1919.
СПИСАК ИДЕНТИФИКОВАНИХ
Према евиденцији Удружења до краја јула 2006. године
ДРНИШ
ДРНИШ
БЕАДЕР, Владе, МИЛОРАД, 1954.
БУРА, Сава, НЕДЕЉКО, 1963.
ЕРАКОВИЋ, Јована, ДУШАН, 1947.
КАШИЋ, Шпире, ЖЕЉКО, 1957.
КНЕЖЕВИЋ, Илије, БОШКО, 1967.
КРАСИЋ, Тодора, ЈОВИЦА, 1963.
ЛУНИЋ, Милана, ЈОВИЦА, 1970.
ЛУЧИЋ, Раде, РАДИВОЈ, 1974.
МИЛАНКОВИЋ, Лазе, ЈАКОВ, 1937.
СИРОВИЦА, Томе, МИЛАН, 1964.
ЋАКИЋ, Стевана, ДЕСАНКА, 1934
ШТИКОВО
БУРА, Милана, САВО, 1974.
ГРУЈИЋ, Крсте, НИКОЛА, 1967.
ЕРАКОВИЋ, Петра, ЂУРО, 1954.
КНЕЖЕВИЋ, Шпире, ЈОВИЦА, 1968.
НЕНАДИЋ, Николе, ЂУРО, 1953.
ФИЛИПОВИЋ, Ивице, ДАМИР, 1969.
ШИБЕНИК
БРАTИШКОВЦИ
ЕРАКОВИЋ, Обрада, ЖЕЉКО, 1967, Бањалука
УРУКАЛО, Боже, МИЛОРАД, 1951, Бањалука
УРУКАЛО, Јандрије, ЉУБОМИР, 1948, Бањалука»
У ''Сузи'' од августа 2006. (бр. 26.), на 32. страни, налази се фотографија несталог Ераковића Душан Јована, а на 45. страни фотографија идентификованог Ераковић Петар Ђура.
Б) 1. [www.krajinaforce.com] (Politika > Zlocini Hrvatske); 2. http://benkovackoguvno.yuku.com/topic/2223/20#.UIcDn2MoHCM (Benkovacko guvno > Politika > Геноцид над српским народом у 20. веку: ''A LIST OF MISSING AND KILLED SERBS FROM THE REPUBLIC OF SERBIAN KRAJINA (since August 1995. till end of 1996.)'' (dinci_123)).
- http://www.slobodan-milosevic.org/documents/reports/Serbian/8-RSK2.htm:
(PREZIME, IME OCA, IME, DATUM ROĐENjA, MESTO ROĐENjA, OPŠTINA, DATUM NESTANKA, MESTO NESTANKA)
«[…] Тако је у нашу редакцију стигао и документ хрватског Министарства правосуђа са грбом, потписом и печатом надлежног министарства, који у свом извештају Сабору наводи на колико је особа примењен споменути закон, са њиховим именима и осталим генералијама, али и списак оних особа ''против којих се воде казнени поступци јер не потпадају под овај закон''.»
Реч је о 96 помилованих затвореника и 92 особе које су «лишене слободе против којих се воде казнени поступци и на које се не односи закон о опћем опросту». Међу ових 92 људи налазе се и:
«Илија Ераковић, син Душана, рођен 14.8.1951. ОЗ Сплит;
Душан Ераковић, син Илије, рођен 15.2.1969. ОЗ Сплит»
Разлика годишта између Илије и Душана је непуних 18 година. Ја не знам да ли су Илија (рођ. 1951.) и Душан (рођ. 1969.) уопште отац и син, али по овоме изгледа да је Душан 1951. године добио сина Илију, а Илија 1969. свог сина Душана, па би према овоме унук добио име деде.
Не знам шта се после са њима догодило и молио бих све који знају нешто, да о томе известе.
[22.X 2012.:]
U najgorim uslovima kaznu su služili osuđenici tzv. srpskog bloka koji je oštećen još u pobuni zatvorenika 1991. godine.Lepoglava je poznata i kao "komunistički univerzitet", kako su je nazivali funkcioneri KPJ zatočeni u vreme vladavine kralja Aleksandra. Njen najčuveniji zatvorenik bio je Josip Broz Tito.»
«Ostavština ratnih zlocina ometa pomirenje na Balkanu
Nenad Radičević | Beograd, Sarajev, Zagreb, Haga, Brisel i Strazbur
Eraković (47), Srbin iz Hrvatske, izbegao je iz rodnog Benkovca 1995. godine, tokom operacije hrvatske vojne operacije „Oluja“ kojom je okončana pobuna etničke srpske manjine u republici.
Eraković smatra da je imao sreće jer je napustio grad pre dolaska hrvatskih snaga. „Oni koji su ostali u svojim kućama bili su uhapšeni“, priseća se on. „Ostalima su kuće zapaljene.“
Više od decenije je prošlo od zaključenja Dejtonskog mirovnog sporazuma 1995. godine kojim je završen rat u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Eraković je jedan od mnogih koji još uvek oseća posledice ratova u bivšoj Jugoslaviji.
Iako se većina slaže da su političari odgovorni za mitove i predrasude koji leže u osnovi ovakvog stanja – ili da su bar nevoljni da se protiv toga bore, dosta toga je na zahtev međunarodne zajednice učinjeno u pogledu uloge i odgovornosti pravosuđa za utvrđivanje činjenica o sukobima tokom devedesetih. Ova oblast će uskoro u potpunosti biti u rukama lokalnih sudova i u toku su aktivnosti koje treba da obezbede da se to odigra na pravedan i delotvoran način.
Zadatak je zastrašujući, ako se ima na umu njihov dosadašnji učinak. Srbi iz Hrvatske strahuju zbog čitavog talasa suđenja u odsustvu održanih u hrvatskim sudovima tokom ranih devedesetih, čiju valjanost osporavaju i mnogi pravni stručnjaci.
[…]»
5.
Forum MONTENEGRINA.NET Forum Indeks > Srednji vijek+ > PORIJEKLO DINASTIJE PETROVIĆ - NJEGOŠ (temu započeo SVETOPELEK 22.III 2006. u 00:29):
Napominjem da su za vrednost i (ne)moralnost sadržaja koji sledi odgovorne isključivo osobe koje stoje iza svojih komentara.
— Erakovic (24.III 2006., 12:03 am): Sad jedan komentar nekoga kog se to direktno tice, kako dolazi do zamjene prezimena (H)Erakovic sa prezimenom Petrovic. Turci kradu djevojke iz Erakovica i tri brata Erakovic medju kojima i moj predak potamane turke i oslobode djevojke. Poslije toga morali su bjezati od turske osvete i da se loza ne ugasila najmladji brat uzima majcino prezime Petrovic a starija braca bjeze jedan u Bosnu a drugi u Dalmaciju na Kosovo pokraj Knina. A taj Erakovic kad je dosao bio je Srbin i odrzali su oni svoju pravoslavnu vjeru i pripadnost svom Srpskom narodu za razliku od mnogih koji su postali katolici i Hrvati. U Dalmaciji postoji i prezime Erak jedan od Erakovica se seli u selo kraj Sibenika i promjenivsi vjeru biva prisiljen da promjeni prezime da nas ne sramoti. Mogao je birati mjenjati prezime ili glavu.
A sta se mene tice princip sa poturicam moga rodjaka Njegosa primjeno bih na izdajnike u Crnoj Gori. Prvo ste se poceli odricati svog srpskog naroda pa onda pravoslavne vjere, napadate Njegosa ni kralj Nikola vam vise ne valja.
NECE VAM USPJETI TA PRLJAVA RABOTA JOS JE PREVISE U CRNOJ GORI POSTENIH SRBA KOJI SE NE ODRICU SVOJIH PREDAKA ZA SAKU DUKATA. TAKVIH KAO STA JE SADA VLADAJUCA GARNITURA U CRNOJ GORI BILO JE I BICE. SVE SE MOZE OPRATI SEM PRLJAVA OBRAZA!
Erakovic
— SVETOPELEK (24.III 2006., 12:14 am): To sto si napisao zove se BABOLOGIJA. [N.R.] To je pomocna grana nauke koja se zove BAJKOLOGIJA. [N.R.] A ono gore su dokumenta, na koja se poziva Srbin Markus kad crta genealogiju Petrovica, s tim sto presucuje izvor. [N.R.] Ali izađoše i ova dokumenta na svijetlo dana. [N.R.] Srpsko porijeklo Petrovića je ravno NULI. [N.R.] Sto tebi nikad niko prije mene nije pokazao ova dokumenta, to ja nijesam kriv i nemoj kriviti mene.
p.s.
Ako si ti Erakovic ja sam Sijuks.
— Erakovic (24.III 2006., 2:36 pm): Babologija ili bajkologija je ona historija koja se sada pokusava progurati nakaradna crnogorska vlast. Sta je babi "Milo" to se babi snilo!
Erakovici su vazada bili i ostali srbi! A to sta se tebi to ne svidja smo tvoj problem! Uzmi telefonski imenik hrvatske pa pogledaj Erakovice Stevan, Jovan, Ilija, Sava, Milos, Milan sve prava srpska imena.
Upoznao sam ja te tvoje "crnogorce" po hrvatskoj sve clanovi SDA i HDZ-a tj. poturice i latini. Cak je trenutni predsjednik HDZ-a Rijeke Dragan Magas veliki hrvat "crnogorac", a da ne spominjem Radu Perkovica koji je bio podpredsjednik HDZ-a Splita kad su u Lori kasapili crnogorske rezerviste nije prstom pomako da bi spasio svoje "sunarodnjake". Ako se i pojavi koji pravoslavac u tim "crnogorskim" drustvima zena mu je hrvatica. Pa jadnik misli da ce na taj nacin da se dodvori hrvatima.
P.S. Nisam znao da u Crnoj Gori ima Sijuksa vjerovatno i oni pricaju materinji. Materinji Erakovica i Njegosa bio je i ostao srpski a ako ti imas krizu identiteta procitaj malo bolje Gorski sve ce ti se samo reci.
— SVETOPELEK (24.III 2006., 6:53 pm): Tebi je "Gorski" glavni istorijski izvor?
— Erakovic (24.III 2006., 10:48 pm): Ne izvor nego samo potvrda toga tko su Erakovici i Petrovici. Oni su bili i ostali srbi. I unuk kralja Nikole koji zivi u Francuskoj rekao je da je ujedinjenje Srbije i Crne Gore bila zelja njegovih predaka posto smo jedan narod srpski. Moji preci su vjekovima prije jasno i glasno rekli sta su i tko su ne guraj ih tamo dje im nije mjesto.
Ako neko hoce stvoriti crnogorsku naciju nek je stvori al bez pljuvanja po ljudima koji su vjerni svojoj tadiciji i svojim djedovima. I ako neko nema obraza nek ne kalja onom tko ga ima!
I ako su tebi Ramiz, Agim i Josip blizi nego Dragan i Sava onda stvori s njima naciju pa sretno ti bilo.
— Bastadur (24.III 2006., 11:29 pm): Dragi Erakovicu, [N.R.] Kao prvo, dobrodosao na nas forum. Drago nam je da cemo moci da razmijenimo misljenja. [...] Ako malo razmislis, zivis u 21. vijeku i vremenu demokratije kada svako ima pravo da se izjasni kako zeli, nije mi jasno zasto ti, i KO SI TI da nekome drugome kazes da on nije ono, sto smatra da jeste. [N.R.] Iznosenje argumenata je slobodno, ali nametanje i vrijedjanje tudjeg nacionalnog izjasnjavanja nije.
Tebi niko nece sa ovoga foruma reci... Erakovicu, ti nijesi Srbin, nego si Crnogorac, samo sto ti nijesi toga svjestan, nego su ti isprali mozak velikosrpskim pricama i bajkama. Ako ti bilo ko, tako nesto i napise, takav ce post odmah biti izbrisan. [...]
— SVETOPELEK (24.III 2006., 11:29 pm): [quote="Erakovic"]Ne izvor nego samo potvrda toga tko su Erakovici i Petrovici. Oni su bili i ostali srbi.[/quote] [N.R.] Bili nijesu, to je 100% bili su Vlasi i to katolici. [N.R.] Dokumenta su potpuno jasna, umijes li da citas?
p.s.
Ako si ti Erakovic, ja sam Komanchero po nacionalnosti.
— Erakovic (25.III 2006., 12:16 pm):
-------------------------------------------------------------------
Ako si ti Erakovic, ja sam Komanchero po nacionalnosti.
--------------------------------------------------------------------
Isti ste kao oni hvati sta imaju prava "hrvatska" prezimena ( Radojkovic, Radovanovic, Jovanovic, Martic, Vasiljevic, Starcevic ....) pa na silu moraju dokazati da su veliki hrvati i katolici lazirajuci historiju svoju i svoje porodice. Majcino djevojacko je Aleksic ( prije Damjanovic a u orginalu Blagojevic) isto crnogorsko naletio sam na hrvata s tim prezimenom koji me je uvjeravao da Aleksici hrvati. Ja ne znam tko je tu lud Hrvati koji me pokusavaju uvjeriti da sam hrvat (boze sacuvaj) pravoslavne vjere ili vi da sam nekakav crnogorac.
Erakovici su srbi bili i ostali a ako vas to boli vas problem!
01. ERAKOVIĆ ANDRIJA Zagreb (098) 470 965
02. ERAKOVIĆ ANDRIJA Zagreb, Frana Alfirevića 61 (01) 2305 131
03. ERAKOVIĆ BOGDAN Bratiškovci, BB (022) 7860 914
04. ERAKOVIĆ DANIEL Luka, Zagorska cesta 29 (01) 3393 467
05. ERAKOVIĆ DIJANA Petrinja (098) 9019 460
06. ERAKOVIĆ DUŠKO Vir, Rosulje IV 36 (023) 362 796
07. ERAKOVIĆ ĐORĐE Siverić, (Nepoznata ulica) BB (022) 885 019
08. ERAKOVIĆ ĐORĐE Split, Tršćanska 27
09. ERAKOVIĆ GORAN Šibenik (098) 696 139
10. ERAKOVIĆ GRADIMIR Šibenik, Mostarska 54 (022) 335 256
11. ERAKOVIĆ ILIJA, dipl.oec. Rijeka, Franje P.Pavina 30 (051) 630 076
12. ERAKOVIĆ JOVO Split, Ruđera Boškovića 20 (021) 470 914
13. ERAKOVIĆ JOVO Stare Plavnice, Staroplavnička 38 (043) 237 934
14. ERAKOVIĆ MARKO POK. VASILJA Bratiškovci, 8 (022) 7860 209
15. ERAKOVIĆ MILAN Rijeka (098) 442 793
16. ERAKOVIĆ MILENA Zagreb, Milivoja Matošeca 5 (01) 3730 15
17. ERAKOVIĆ MILKA Šibenik, Tina Ujevića 12 (022) 214 507
18. ERAKOVIĆ MILOŠ Šibenik, Bribirska 15 (022) 336 657
19. ERAKOVIĆ MIRAN Rijeka (098) 217 522
20. ERAKOVIĆ MIRAN, dr.stom. Rijeka, Lipa 44 (051) 511 829
21. ERAKOVIĆ OGNJEN Jastrebarsko, Kolodvorska 77A (01) 6281 418
22. ERAKOVIĆ PETAR Šibenik, Zapadna Magistrala 15 (022) 335 749
23. ERAKOVIĆ RADOSLAV Vinkovci, Ljeskovačka 20 (032) 360 406
24. ERAKOVIĆ RADOVAN Rijeka, Škurinjskih žrtava 15 (051) 267 399
25. ERAKOVIĆ RAJKO Malo Korenovo, Malo Korenovo 55 (043) 871 037
26. ERAKOVIĆ SLOBODAN Šibenik (098) 9735 864
27. ERAKOVIĆ STANKO Šibenik, Put kroz Meterize 8 (022) 336 048
28. ERAKOVIĆ STEVAN Sunja, Brezje 21 (044) 833 373
29. ERAKOVIĆ STEVO Petrinja, Otona Kučere 71 (044) 815 789
30. ERAKOVIĆ STEVO Rijeka, Lipa 44 (051) 511 821
31. ERAKOVIĆ SUZANA Cabuna, Braće Radić 75 (033) 780 120
32. ERAKOVIĆ TANJA Kastav, Ćikovići (Novo naselje) 31 (051) 223 405
33. ERAKOVIĆ TODOR Bratiškovci, Bratiškovci 10 (022) 7857 447
34. ERAKOVIĆ VASIM Bratiškovci, (Nepoznata ulica) 7 (022) 7859 690
35. ERAKOVIĆ VERA Petrinja, Grge Novaka 3 (044) 816 378
36. ERAKOVIĆ VESNA Zagreb, Tućanova 10 (01) 2420 392
37. ERAKOVIĆ VOJANA Rijeka (098) 9741 980
38. ERAKOVIĆ ŽIVKO Svinica, Svinica 41 (044) 836 016
— SVETOPELEK (25.III 2006., 7:25 pm): Porijeklo Erakovica sa Njegusa se jasno vidi iz dokumenata. gore [N.R.] Ako je to istina sto si napisao, tvoji su do 1918. bili pravoslavni Hrvati, a onda ih je kralj Aca dekretima proglasio za Srbe. [N.R.] Dokumenta ne varaju, americka dokumenta. [N.R.] [www.cyberbulevar.com]
— Bastadur (25.III 2006., 11:07 pm): Drugaru, [N.R.] Super... TI JESI SRBIN...TO SE JASNO VIDI.... niko ti to ne bi trebao osporavati... [N.R.] Samo prekini sa bajkologijama da drugi nijesu Crnogorci nego Srbi... [N.R.] Kao sto sam ranije rekao..svako ima pravo i treba da se izjasnjava kako hoce, i bez potrebe je da jedni drugima govorimo KO je KO. [N.R.] Svako od nas to najbolje zna i razumije.
Zato, dragi Srbinu, ne znam zasto se trudis da dokazes da ti jesi Srbin, jer se lako vidi da jesi.... samo ne pomisljaj da pokusavas da druge ubjedjujes da su Srbi, posto i sam imam nekoliko prijatelja - ERAKOVICA koji su Crnogorci a NE Srbi.
Pozdrav!
— [...]
— Erakovic (26.III 2006., 2:32 am):
Sprovodjenje te ideologije kasnije je nastavio Knjaz Nikola sa jos vecom, mnogo vecom zestinom se prihvatio srbovanja i u brojnim prilikama neprestano je Crnogorce ubjedjivao da su Srbi.
Stalno ih je i neprestano ubjedjivao u to.
---------------------------------------------------------------------------------
A sta se dokumenata tice to valjda i ptice sa grana pjevaju Vlasi je odavno bio bio naziv za sve pravoslavce sirom balkana, a najvjerovatnije... ONO STA SE BABI SNILO.
U Dalmaciji do stvaranja Ilirskog pokreta nije ni stvorena hrvatska nacionalna svijest vecina katolika se izjasnjavala kao Dalmatinci, a to sta su oni srbe nazivali sizmaticima, vlasima, rascanima. I mi smo njih kranjcima, bunjevcima sokcima... Srpska nacionalna svijet u Dalmaciji formirana je puno prije Garasanina udji u manastir Krka sve pise crno na bijelo. Srbi u Dalmaciju dolaze jos u 14 vijeku (prije kosovske bitke) stotine srpskih vojnika dolaze u pomoc Jeleni Subic koje salje Car Dusan.
A ako je neko "kriv" za to sta su u Dalmaciji prezivjeli srbi onda su to srpski monasi iz Crne Gore koji su iz Manastira Krka zaduzbine Jelene Subic (Dusanove sestre) osnovali Manastir Krupu na Cetini i Manastir Gomirje u Gorskom Kotaru ( osnovao ga je Danilo Ljubotina ).
Pravoslavna crkva je u selo mog oca jos 1986 proslavila 600 godina postojanja!
A to o pravoslavnim hrvatima izmislo je Pavelic! Meni su u II svijetskom ratu ustase pobile 17 clanova uze porodice. Bas me zanima koliko bi hrabrosti imao mi to reci u lice. Bilo bi ti zadnje ako te nebi ja moj ujak bi sigurno jer je on prezivio klanje.
A mozda budes imao i priliku posto kad su bila ova sranja 1991 otiso ja na ljetovanje 10 mjeseci u Crnu Goru i dao cika Momir pasos. Nije mi se uopce islo iako sam vec godinama u birackom spisku al potrositi cu tih 300 eura samo da vidim vase face po Podgorici kad cujete;
PROPO REFERENDUM
Pa zapjevati onu mi nadrazu NA LOVCENU NJEGOS SPAVA NAJMUDRIJA SPSKA GLAVA!
Vidimo se u Podgorici!
— SVETOPELEK (26.III 2006., 3:27 am): [quote="Erakovic"]Eto istine o Erakovicima vase![N.R.]Ni Njegos vise ne valja a bogami ni Knjaz Nikola sta vam ostade.[/quote]
Oni su mislii da cine dobro, cinjeli su lose.
6.
Захваљујем г. Страхињи и г. Срђану Ераковићу на достављеним подацима помоћу којих сам успео пронаћи бар две лозе далматинских Ераковића (поруке сам ''превео'' на ћирилицу):
а) Страхињина лоза:
Илија (рођен у Штикову око 1920. године, оженио се Маријом Ненадић, «када су му брата убили [у Другом св. рату – hijerakul], отишао у партизане. Као првоборац добио кућу у Винковцима»; имао је седморо деце – Ђуро рођен у Штикову 1939., Аница 1940.+, Стана?, Јованка рођена у Винковцима 1947., Раде?, Ика?+, Гојко рођен у Винковцима 1951.) > Гојко (Страхиња пише: «[...] пошто су моји отишли из Далмације као мала деца, отац ми је говорио да је на распусте одлазио доле код родбине») > Страхиња рођен 1983.
Илија је имао брата Лаза, Лазо Душка који данас (2008.) живи у Батајници (близу Београда) и има три кћерке.
б) Срђанова лоза:
Од Срђана сам сазнао следеће: «[...] Ми славимо Ђурђевдан, тачно. Моји су из Штикова [општина Дрниш, територија града Шибеника, Шибенско-книнска жупанија – hijerakul], [...]. А у овој поруци што си ми послао ниси навео коју славу славе Хераковићи са Његуша, који су као што си навео, старином из Травника или Зенице. И интересује ме то да ли се они и дан данас презивају Хераковићи или Ераковићи. Ово питам из разлога зато што је мој деда, а и остали по селу, још пре, да те не слажем, 20, 30 година причали да су пореклом из Црне Горе. Вероватно се та прича преносила са колена на колено.
Ево и мој неки скроман прилог рођаче, што ја знам о мојим Ераковићима. Отац Миле Ераковић, у Хрватској док смо живели, био познатији под надимком ''Свилаја'' из разлога што је планина Свилаја крај Штикова, тј. Штиково је на Свилаји, а отац ми се родио баш на Свилаји, не у селу. Из разлога што је тамо била кућа и чували смо стоку. Званичан датум рођења 3.1.1955. године, а незванично према причи моје бабе, негде око Св. Луке 1954. године. Мајка ми је Татјана девојачки Перковић, Дугопоље, сплитско-далматинска жупанија, град Сплит, Хрватица, рођена 23.12.1959. године. Што се тиче са очеве стране, мој деда Сергије крштено име, некрштено и тако су га сви звали у Хрватској Дује, а име Душан. Рођен је 1936, исто ваљда пред крај 10. месеца, у јесен као и мој ћаћа. Баба покојна Љубица дев. исто Ераковић, рођена 1932. умрла 2001 у Батајници. Е сад мој прадеда са дедине стране, Илија, рођен 1889. године, био у Америци једно време, немам појма ни када ни колико, убиле га усташе 1941. Прича се да је био један од виђенијих људи у селу. Његова жена се звала Јека, само то знам о њој. И са бабине стране, њен отац Васо, мајка Ика. Васо је имао надимак Шпањур[...], од далматинске шпањулет, што по народски значи цигара, цигарете. Зато што је пушио дуван. [...]»
Сергиј > Илија (1889-1941., ожењен Јеком) > Сергије Душан (ожењен Љубицом, кћерком Васа Ераковића и Ике) > Миле (ожењен Татјаном Перковић) > Срђан (1987.)
Cabuna je lepo slavonsko mesto. Nalazi se na pola puta između Virovitice i Podravske Slatine.
U Cabuni i njenoj blizini živelo je nekoliko porodica Erakovića. Usled građanskog rata 1990-ih godina veliki broj njih se odatle iselio.
Zasigurno znam da je gospodin Ratko od ovih Erakovića. Trenutno živi u predgrađu šumadijskog grada Mladenovca. Vodi elektroinstalatersku radnju ''Elektrolux''. Izgleda da je njegov deda ili pradeda došao odnekud u Slavoniju. Pošto im je slava Aranđelovdan, pretpostavljam da su oni jedna stara odvojena grana banjanske grupacije o kojoj prezimenjaci iz Crne Gore do sada nisu znali.
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
Негде 13., 14. априла 2004. године завршио сам листање књиге «Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији», Загреб 1988., од др Душана Љ. Кашића. Ако сам добро запамтио, књига има нешто више од 500 страна.
Садржај је следећи: Сјеверна Хрватска (1. Најстарија насеља Срба у сјеверној Хрватској, 2. Ширење Крајне према истоку, 3. Црквена историја), Славонија (1. Посавина, 2. Осијек и Осијечко поље, 3. Пожешка котлина и Ђаковштина, 4. Подручје од Карашнице до Вировитице, 5. Даруварско-пакрачко подручје ''Мала Влашка'', 6. Црквена историја), Додатак (Страдања у II св. рату, Наши дани); Извори и литература, Регистар мијеста.
Сјеверна Хрватска: Најстарија насеља Срба у сјеверној Хрватској: Од Калника до Чесме: 36./39. стр.:
«Вршећи своја демографска истраживања, Радослав Грујић је прије Првог светског рата дошао до закључка да су, на пример, ''[…] Хераци, Хераковићи и др. од Његуша; […]''.»
Болфан име добило по цркви св. Волфганг: «Крајем XIX вијека сретамо у овој парохији сљедећа презимена: […] Драгосављевић, Ђурашевић, Ерак, Зоретић, Јагодић, […][фуснота 51 – ''Шематизам Православне српске епархије пакрачке'', Пакрац 1898. године].»
Велики Поганац (Велики Грабичани, Иванац, Пркос, Радељево Село, Расиница, Рибњак, Дуга Ријека и Копривничка Ријека): «[…] Тако се у XVIII вијеку у Великом Поганцу помињу презимена: […] Смољановић, Дуликравић, Херак, Остојић, […]; у Радељеву Селу: […] Обрановић, Херак, Ковачевић, Ликић, […]. […]
Иако ово нису сва презимена Срба у овим селима половином XVIII вијека, многих и од њих неће бити крајем XIX вијека, кад су се у овим селима ове парохије нашла ова презимена: […] Северовић, Фајтовић, Херак, Црљеница, Чавић, […]. [фуснота 56 – ''Шематизам Православне српске епархије пакрачке'', 1898.].»
«Манастир Лепавина […] У једном војном списку око половине XVIII вијека спомињу се из Малог Поганца и ова презимена: […] Зорић, Херак и Поповић. [фуснота 77 – ДАХ = Државни архив Хрватске, Загреб. Generalatus Varasdiensis, IV, 109.].»
Сјеверна Хрватска: Ширење Крајне према истоку: Градови: Бјеловар – Велике Средице: 130.стр.:
«Осамдесетих година XVIII вијека (према матицама) помињу се у Средицама ова српска презимена и њихови кућни бројеви: […] Хераковићи (43), […] и многи без кућног броја, вјероватно привремени досељеници или станари.» У то време Средице су имале 55 кућних бројева (од 1 до 55). Презимена која су имала кућне бројеве око броја 43 су: Славујевићи (кућни бр. 24, 25, 26, 35, 44), Стојановић (45), Голубковић (47), Вујатовић (48)...
Постанак града Бјеловара: 138./139. стр.:
«[…] Ове породице су временом изумирале, али су послије њих долазили нови трговци, занатлије и посједници, нарочито крајем XIX и почетком XX вијека. Познате и богате дућане имале су породице Омчикус, Марин, Ивановић и Хераковић, Гроздић, Настић и други.» […]
«Када су први предсједник и подпредсједник – Огњеслав Утјешеновић и Милан Врабчевић – идуће године (1885.) отишли у пензију, изабрана је нова управа Црквене општине: предсједник мајор Пајо Мандић (брат данашњег епископа тузланског Николаја Мандића), подпредсједник Јоцо Славнић, управитељ помоћних уреда Судбеног стола, благајник Милан Херак, градски рачунар, перовођа Буде Беговић, грунтовничар.»
Славонија: Пожешка котлина и Ђаковштина: Трештановци: 237./242. стр.:
«Грање се као и околина села потурчило, те су ти исламизирани старосједиоци морали да се с Турцима повуку у Босну, а у село су се доселили православни Срби (Valachi graeci ritus). При попису 1702. било их је 9 кућа: Радивој Кнежевић, Сава Ераковић, Радосав Радовановић, Мисав Бошњак, Јован Павловић», Ранисављевић, Вукосављевић, Бартоловић и Бошњак (фуснота 140 – Смичиклас ''Двијестогодишњица'', II, 167.).
«Ови становници су постепено нестајали, али су долазили нови, и Срби и Хрвати.» Грање је 1929. године имало 31 српску кућу са 148 душа.
«Лонџица је и за вријеме Турака, већ од половине XVI вијека, а и послије ослобађања била насељена Србима. Према попису из 1702. године било је у Лонџици 14 кућа, чији су домаћини били: […] Јаћим Лалић, Стојан Бузаџић, Јовица Хераковић, Драгоје Симић, […]», Харамбашић, Буџић (фуснота 189 – Смичиклас ''Двијестогодишњица'', II, 182.).
[size=x-large]Bosna i Hercegovina[/size]
[b]ERAK[/b]
[b]A) Sv. Nikola[/b]
U Â«Е ematizmu pravoslavne mitropolije i arhidijeceze dabro-bosanske za 1884, 1885. i 1886. godinu», Sarajevo 1886., Eraci čija je slava Sv. Nikola zabeleženi su u parohijama Rogoušac (bugojnski protoprezviterat), Umci (Sanski Most) i Travnik.
Rogoušac je mesto izmeč‘u Bugojna i Donjeg Vakufa.
[b]1.[/b]
Zorana Erak, iz Beograda, je na sajtu http://www.trazimo.info/read.a... > trazim poreklo, 12.II 2007. napisala:
[i]«moj deda je poreklom iz bugojna!dusan erak,bilo ih je 12 dece,rodjen 1915.ziveo u sinju,kragujevcu...bio vojno lice,ima sina zorana...
znam otprilike rodoslov porodice erak,pricao mi je deda dok je bio ziv.cudna familija,niko ni sa kim nije u kontaktu ...JA BIH JAKO VOLELA DA STUPIM U KONTAKT SA RODJACIMA AKO POSTOJE!»[/i]
Denis Erak je pretprošle godine stupio u kontakt sa njom. Napisala mu je sledeću poruku:
«Tata mi je pričao za tu varijantu da smo dobili prezime zato što je neki u familiji bio erav...a kad sam ga pitala šta to znači, rekao mi je da nema pojma i da misli da to znači razrook...toliko o upućenosti...
Meni je deka par godina pre nego što je umro ispričao priču koja mi se činila vjerodostojnija, a kasnije sam čak našla i na internetu neka dokumenta koja je potvrč‘uju...
Moj deda, Dušan Erak je roč‘en 1915. godine i bio je najmlač‘i od njih 12-oro djece. On se seća priče njegovih stričeva i deda o tome kako smo se (mislim, mi Eraci) doselili u Bugojno i kako smo u stvari svi jedna loza, bez obzira na slavu (objasniću ti to kasnije, da krenem sad hronološki...)
Eraci su faktički Popovići sa Njeguša (ovo se odnosi na kraj XVIII veka...), koja je bila bratska loza sa familijom Petrovića. Neki naš dalji predak je ubio nekog Turčina i cela porodica je morala da prebegne u Hercegovinu kako bi se spasla osvete. Tu su proveli neko kratko vreme da bi se kasnije jedna veća grupa nastanila u Zapadnu Bosnu (to je već XIX vek...) a ostali odlaze oko Zadra i primaju katoličanstvo... E, sad po priči, kada su došli iz Hercegovine u Bosnu, meštani nisu znali ko su i čiji su i zvali su ih Hercegovci, Ere, Eraci i tako je ostalo...
Svi Eraci pravoslavne veroispovesti pripadaju jednoj lozi, tako da smo svi barem neki dalji rod...(jesam ti rekla da sam ti provereno tetka...)
E, sad zašto jedni slave Sv.Stefana [podatke o Eracima sa slavom sv. Stefan izneću naknadno - moja primedba] a drugi Sv.Nikolu... Kao što smo utvrdili, čudna familija...dva brata su se sukobila tako da jedan odlazi iz Bugojna u M.Grad i uzima slavu Sv.Stefan...(kraj XIX početak XX veka...). Moj tata je radio u Crnoj Gori, prvo kao urednik ''Dana'' a kasnije i kao urednik ''Glasa Crnogoraca'' (inače i ja sam se bavila novinarstvom, kao i ti i moj tata, tako da vjerujem da nam je ta crta genetska...) čiji je osnivač mitropolija Crnogorsko-Primorska i sam mitropolit Amfilohije mu je po crkvenim knjigama potvrdio priču da su Eraci ustvari Popovići.
Kasnije sam našla na internetu rodoslov porodice Petrović gdje izmeč‘u ostalog i piše kako su Eraci tj. Popovići prešli u Bosnu... Malo je tu priča romantičnijai od tada vjerujem samo u tu varijantu... [u]Elem, Turci su krali djevojke iz familije Erak jer su bile jaaaako lepeeee... i dva brata odluče da ih otmu i ubiju Turke...to je bio razlog zašto su morali da prebegnu...[/u] [videti tačku 5. u okviru teksta «Erakovići iz trougla Split - Е ibenik - Knin» gde sam naveo diskusiju sa foruma ''Montenegrina.net'' > Srednji vijek > Porijeklo dinastije Petrović - Njegoš, na kojem izvesni Eraković predanje o krač‘i devojaka spominje u nešto drugačijoj formi. Ne znam sa kog drugog foruma je Zorana mogla pronaći ovo predanje a da nije ''Montenegrina.net'' (?)]
Znam da je, sem u Bugojnu, deda imao neku rodbinu po Vojvodini (da 'l u Vrbasu, Zrenjaninu ne znam...) ali ih nikada nisam upoznala. Inače moji baka i deka su bili jako asocijalni i na sa kim se nisu družili, tako da ni moj tata nije upoznao tu rodbinu koja mu je ustvari vrlo bliska... Baš tužno...».
[b]2.[/b]
Denis piše: «Naime, početkom 1996. listajući telefonski imenik nač‘em četiri Eraka kao vlasnike telefonskog broja i nazovem jednog od njih izvjesnog Nikolu iz okoline Bugojna. Taj Nikola je roč‘eni ujak bivšem predsjedniku RS Draganu Čaviću. O porijeklu je rekao sljedeće:
Bio je u selu jedan erav čovjek (bio je šepav na jednu nogu i nakrivljen na tu stranu), siromah i bez igdje ikoga, u zrelim godinama neoženjen i opsluživao je bega drvima i šta god bi mu ovaj naložio, ali je bio vedre naravi i uvijek je pjevao. Beg kad god bi mu bilo teško zaustavi tog eravog čovjeka pa se sa njim ispriča i tako mu bude lakše (ovaj bi mu dolazio nekako kao psiholog). Jedne prilike ga upita beg što se ne ženi i zasnuje porodicu, našto mu ovaj odgovori u smislu da je ostario i da ga kao takvoga neće niko za zeta niti bi bilo koja htjela za njega udati. Na to će beg njemu da za to ne brine jer ima neka iz domaćinske kuće a nije se udavala pa će on srediti nju a njemu će dati mali ćup dukata i zemlje pa da se skući i formira porodicu. Vjerovatno je beg ucijenio ili dao povlašten položaj ovom domaćinu za to da uda ćerku za tog eravog, i ispunio svoje obećanje. Tako je taj oženio se, sagradio dom i formirao porodicu. Nakon par godina ide ovaj eravi ali je prestao pjevati, begu bi čudno pa ga pozva i pita šta mu je, do čim mu ovaj odgovori da su ga prevladali problemi i da mu nije do pjevanja, našto mu beg naredi da vrati sve dukate koji su mu ostali uz izgovor: ''Kad si bio siromah bio si vedar i veseo, a postao si kao ja, a sad oću da tebe oslobodim briga i da mi opet budeš onakav kakav si bio''.
I navodno je taj eravi dobio prezime Erak a slavu Sv. Nikolu je naslijedio navodno od te žene iz domaćinske kuće. Po priči tog Nikole on je rodonačelnik Eraka iz Bugojna».
[b]3.[/b]
Krajem avgusta 2008. godine naič‘oh sajt ''Mostarskaraja Forum'' gde sam na Nauka i društvo > Istorija > Čiji si ti, mali? > 2.str. (http://www.mostarskaraja.com/i...) otkrio sledeći tekst (od 19.VII 2008.) izvesne ''Nanuline'':
«[…] Za mamine kažu, po nekim starim predanjima, a malo i po pričama s koljena na koljeno (uz gusle) da potiču od Petrovića, od Njegoša i da imaju plavu krv. Naime, neki njihov roč‘ak presretao je turske karavane, pa pošto je za njim bila raspisana potjernica, morao je da pobjegne i zaustavio se u Bugojnu. Jedan od njegovih sinova je švercovao duhan po Dalmaciji, upoznao prelijepu Е ibenčanku, oženio je i primio njihovu vjeru, kažu jedan je bio konzul, treći otišao u Zagreb, pa se i tu proširilo potomstvo [b]Eraka[/b]....u Bugojnu ostadoše 4 brata, jedan od njih moj pradeda, koji Drugom svjetskom ratu umrije od tifusa,...ostade udovica prabaka Višnja i 6 djece, sve jedno drugom do uha..neimastina, brižnost majke, ratni vihor, i pozivi neke familije ubrzaše njenu odluku da sve proda i odseli u Vojvodinu, i tamo se skrase do danas..»
Uspeo sam sa Ingom - ''Nanulinom'' stupiti u kontakt i zahvaljujem se na detaljnijem opisu Eraka iz Bugojna:
[b]28.VIII 2008.:[/b] «[…] Priču [misli na tekst sa http://www.mostarskaraja.com/i... - moja primedba] sam napisala jer se i meni odrastajući učinila zanimljivom, ali nažalost nemam nekih velikih dodataka, niti puno nekih novih informacija.. nažalost ..Znam da je mamino originalno prezime bilo Eraković […], ustvari prezime njenih predaka, ali stvarno ne znam kad i zašto su ga skratili na Erak. Dedin brat Mile Erak, koji živi u Beogradu je napisao interesantnu knjigu (nije istorijska, nego više ljubavna) u kojoj je malo dotakao familiju i porijeklo, pa ću pogledati ima li još išta interesantno u njoj da ti napišem..znam da se dedin otac zvao Blagoje, majka Višnja..deda Rade je, nažalost, umro prosle godine tako da ni njega ne mogu pitati više nekih informacija […]
Još par informacija i imena, iz knjige..
Erakovići (moja loza) su iz Kutlića, braća Milan, Dragoje (moj pradeda), Branko, Stojko i Dušan. Milan je završio šumarski fakultet u Sarajevu, dobio posao u Bugojnu i on je taj koji je našao rodoslov da potiču od Njegoša i Petrovića. Branko je bio stolar, Stojko i Dušan su ostali u selu i bavili se poljoprivredom i stokom, pradeda Dragoje se razumio u poljoprivredu ali i u politiku, i bio član tadasnje Seljacke stranke. Dragoje je oženio Višnju, koja mu je rodila 6 sinova i 2 kćerke. Čeda, Risto i Milka su poginuli u 2. svjetskom ratu. Kosta, Mile, Rade (moj deda) i Ljubica su sa majkom nakon očeve smrti otišli u Е½abalj u Vojvodinu, da bi se moj deda vratio u Bugojno, oženio tamo i živio tu sve do smrti. Kosta i Mile sad žive u Beogradu, Ljubica u Vrbasu. U knjizi se ne spominju godine dešavanja i seoba, niti zašto je i kada prezime Eraković skraćeno u Erak.
To bi bilo sve sto ja znam..na Rodoslovlju sam našla liniju koja je iz Kutlića preselila u Е½abalj i to su moji..»
[b]1.IX 2008.:[/b] «[…] Juče sam pričala s tetkom (maminom sestrom Divnom), koja je '92. izbjegla iz Bugojna u Vrbas kod rodbine.. Divna nema djece, tako da joj ja praktično doč‘em kao kćerka i vrlo često se čujemo.. elem, spomenem ja tebe i mail koji sam dobila, i Rodoslovlje i Forum na kojem sam pročitala Zoranin post, i od Divne saznam da je Zoranin otac, Zoran Erak, ustvari vrlo blizak rod, tj. njegov otac Dušan jeste brat mog pradede Blagoja i sjećam se, bila sam mala, možda nekih 10 godina, kad je Zoran službeno dolazio u Mostar i došao da vidi rodicu, moju mamu Gordanu, i kroz maglu se sjećam lika, ali nažalost nikad ga više nisam vidjela, čak ni znala da ima djecu ni gdje su.. Zoranina priča se uveliko poklapa sa istorijom koju ja znam, i baš mi bi zanimljivo ono o nastanku prezimena..ere, Eraci, Hercegovci.. znaš, mene ipak malo više vuče ta verzija, nego ona da su bili razrooki.. ne znam nijednog takvog.. heheheh..
U rodnom listu moje mame piše mjesto roč‘enja Kutlići, opština Bugojno (ja i moj brat Saša-4 godine mlač‘i, smo je kao mali često zezali zbog toga, nešto nam to ime bilo smješno.. dječija posla), tako da baš nisam sigurna sad otkud se spominje Stolac.. iz dedinih priča znam da su mu brata Čedu ubili braća njegove tadašnje djevojke katolkinje, za Ristu i Milku nisam sigurna, i znam da su svi bačeni u jamu kod Bugojna, na kojoj je kasnije podignut spomenik, gdje je...o Bože dragi kako tužno... '92. godine nečija zla ruka napisala ''Vadite ove da bacamo nove''.. koja tragedija i tuga... znam i da je deda Rade 1960. i neke otišao da se ošisa i završio u policiji.. baka Radojka (roč‘. Bodić) kaže, nikad neće zaboraviti taj dan, kad su je nazvali da joj jave da je pritvoren.. naime, u brijačnici je deda prepoznao jednog od braće koji su ubili Ristu, i krenuo ni manje ni vise, britvom na njega.. pošto je deda bio vič‘enija ličnost u gradu (direktor Unisa), niko nije mogao da vjeruje šta se dešava i šta mu bi da iz čista mira krene na čovjeka koji je sjedio u stolici i čitao novine.. ovaj ga je prepoznao i jedini znao njegov razlog, i kažu, jadničak, samo ponavljao ''nemoj Rade, ja sam svoje odslužio''.. deda osvetnik.. srećom, sve je ostalo na pokušaju, a taj je malo poslije odselio iz Bugojna..
Moja mama Gordana je bila izuzetan č‘ak u tehničkoj školi u Bugojnu, i puno obećavala, dedin ponos i dika, veliki potencijal (vec bila upisana na fakultet u Beogradu.. meč‘utim sudbina, šta li, bi da 1970., sa nepunih 20, upozna stasitog Hercegovca Emira, koji je bio na nekom terenskom radu u Bugojnu, zaljubi se i pobjegne u Mostar da se uda za njega.. pričali su mi da su deda i njegov roč‘ak Stanko Janjić, nakon nepuna 2 sata došli za njom da je vrate kući, ali ona ne htjede i tu nastade razdor izmeč‘u nje i oca, mog dede Rade.. on se vratio u Bugojno skršen i razočaran i svima zabranio kontakt s njom.. sestra Divna je krišom kontaktirala s mamom, i podnosila raporte baki, koju je cijela situacija ubijala, ali je deda ostajao pri svom.. ponos je čudo.. i tako bi sve dok se nisam ja rodila,1973. godine i kad je saznao da je dobio unuku, došao je da me vidi, vidio da mama ima lijep život, da je muž pazi, da je fina familija i ''zakopala se ratna sjekira''.. Mene i brata je držao k'o malo vode na dlanu, puno je putovao po cijelom svijetu i donosio nam poklone kakve niko nije imao, iz Rusije, Kine, Irana.. ljetni i zimski raspusti su bili posebna priča, nasa želja-njegova zapovijest.. tatu je zavoljeo kao sina, tako da je ta priča happy ending..
'92. nakon par nekih prijetećih pisama odlaze iz Bugojna u Vojvodnu kod familije, kontajući, braća i sestra su tu, pomoće se, bar dok rat u Bosni malo ne popusti.. meč‘utim, ovi se baš nisu otimali oko dobrodošlice (ili je on možda puno očekivao), odatle razočaran, star i iznemog'o baku pod ruku i za Banjaluku, kod roč‘aka Stanka Čavića (svaki drugi roč‘ak se zvao Stanko..heheh) i kad je prestao rat, opet nazad u Bugojno na svoje ognjište, u svoju kuću koja jeste bila opljačkana, ogoljena (čak su i parket poskidali), ali eto nije bila zapaljena kao mnoge.. malo uz našu pomoć, malo od dobrih ljudi, ponovo se skućio, i nažalost, prošle godine u januaru umro od duge i teške bolesti.. sretna sam jer je vidio mene i moju djecu par mjseci prije smrti kad smo dolazili u posjetu..
Eto ja tebi svašta nešto napisah, možda sam malo i promašila temu i možda te cijela ova familijarna ''drama'' nije ni zanimala, ali ne zamjeri, ponijele me uspomene i sjećanja..
[…]».
Ingina priča, dakle, u najkraćim crtama izgleda ovako: Jedan predak je presretao turske karavane pa je za njim raspisana poternica. Bežeći od odmazde naič‘e na Bugojno. Imao je 8 sinova: 1. jednog koji je švercovao duvan po Dalmaciji i kojeg je privukla jedna lepa Е ibenčanka i prihvata veru svoje žene; 2. drugog koji je bio konzul; 3. trećeg koji odlazi u Zagreb; 4. Milana (završio Е umarski fakultet); 5. Branka (stolara); 6. Stojka; 7. Dušana i 8. Dragoja. Dragoje (bio član Seljačke stranke) se oženio Višnjom sa kojom u Kutlićima dobija 1. Čedu (pronač‘oh da je roč‘en 1921., poginuo), 2. Rista (roč‘. 1923., poginuo), 3. Milku (roč‘. 1926., poginula), 4. Kostu (sada u Beogradu), 5. Ljubicu (sada u Vrbasu, udata Marić, ima sina), 6. Milana-Mileta (sada u Beogradu, ima sina Gorana) i 7. Radeta. Rade sa majkom i dvojicom braće i sestrom odlazi za Е½abalj (Vojvodina). Rade se vraća na staro ognjište gde se ženi i ostaje tu sve do smrti. Dobija kćerku i kasnije unuku Ingu i unuka Sašu.
Zoranina i Ingina priča ima, po mom mišljenju, 4 važne dodirne tačke: [b]1)[/b] poklapanje predanja sa odlaskom nekih Eraka u Dalmaciju - neko je svakako tamo otišao (ili u Zadar ili u Е ibenik), a vrlo je moguće da Eraci iz Pirovca i Pline (videti 1. str. ''Baze'') imaju nekog učešća u ovoj priči, [b]2)[/b] veliki (za današnje pojmove) broj dece - 12 kod Zorane ili 8 kod Inge, [b]3)[/b] Dušan - Dragojev brat iz Inginih priča isto je što i Zoranin deda, [b]4)[/b] povezanost sa Petrovićima ili Popovićima.
[b]4.[/b]
Na istom mestu (http://www.trazimo.info/read.a... ) gde je Zorana 12.II 2007. ostavila svoje podatke nalaze se kraći podaci Jelene i dr Marka Eraka.
[b]Jelena 8.X 2006.[/b] piše: «Trazim poreklo svog prezimena, kao i rodoslov moje porodice Erak, otac Miloš, deda ?or?e, baba An?a iz sela Kutlići, Kupres, Bugojno, Bosna. Tako?e bih stupila sa ro?acima gde god da su.
Pozdrav», a [b]Marko 19.I 2007.:[/b] «rodjen sam u Maktanima selo Oborci, kraj Donjeg Vakufa a od 1955 godine doseljeni smo u Zabalj kraj Novog Sada. Otac Djordje i majka Stana iz sela Ponjevici kraj Donjeg Vakufa».
čorč‘e (selo Ponjevci, oženjen Stanom) > Marko (roč‘en u Maktanima, Oborci, a od 1955. u Е½ablju)
čorč‘e (selo Kutlići, Kupres, oženjen Anč‘om) > Miloš > Jelena
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
U vezi sa Eracima čija je slava sv. Nikola postoji jedan podatak koji do sada, nažalost, uopšte nije uziman u obzir. Naime, u već pominjanom delu popa Sava Nakićenovića («Boka - antropogeografska studija», Srpska kraljevska akademija, Beograd 1913.), gde se kaže da su «Eraci, došli iz Hercegovine ima 280 godina, a Bosnići iz Bosne ima 230 godina, a slave sv. Nikolu. Čitula Bosnića, kao i Vasa Eraka i Marka Eraka nalaze se u Savini. Eraci zvali se Erakovići», već se može uočiti mogućnost da su Eraci iz Boke i Eraci iz okoline Bugojna, Sanskog Mosta i Travnika isti rod. Ukoliko je ova konstatacija tačna, mogla bi se uvideti hipotetička ruta kojom su se kretali Eraci Svetog Nikole: negde sredinom 17. veka (ako je verovati Nakićenoviću) silaze iz stare Hercegovine (iz Banjana?) u Boku Kotorsku (na poluostrvu Luštici postoji mesto Eraci, nedaleko od Radovanića u kojima je crkva Svetog Nikole), zatim jedna grana verovatno krajem 19. veka dolazi u Bugojno a druga iz Bugojna nastavlja ka Dalmaciji (možda u Pirovac kod Е ibenika?) gde primaju katoličanstvo, a potom iz Pirovca u Plinu (ušće Neretve).
Da li je Nakićenovićev podatak, da su se radovanićevski Eraci ranije prezivali Eraković, posledica tadašnjeg aktuelnog povezivanja sa predanjem njeguških Petrovića-Popovića ?
Miljanić navodi da se u knjizi Mirka Barjaktarevića ''О Плaву чÐeтрнaÐeСтогa вијÐeкa'' (autorsko izdanje) i u ''Registru matične knjige roč‘enih, katolici, SO Herceg Novi'' pominju Eraci na prostoru Herceg Novog.
[b]B) Srednjevekovni Heraci iz trougla Bugojno-Kupres-Uskoplje(Gornji Vakuf)[/b]
U zborniku radova u čast dr. sc. Mirka Valentića - «Hereditas rerum croaticarum», Buczynski Alexander, Kruhek Milan, Matković Stjepan, Е kegro Ante, Hrvatski institut za povijest, Zagreb 2003. - je na 30-37. str. zbornika članak pod naslovom «Uskopaljski vlasi».
Profesor Е kegro (roč‘en 16. travnja 1961. na Okolišću, Bugojno; radi kao viši znanstveni saradnik u Hrvatskom institutu za povijest, Zagreb - http://www.isp.hr/index.php?It... , http://sh.wikipedia.org/wiki/A... ) je u sećanje na porodične prijatelje iz detinjstva, Vlahe iz Čipuljića (kod Bugojna) i sa Kupresa, napisao mali prilog o njihovoj istoriji, kulturi, jeziku i životu sa pomenutog prostora.
Zahvaljujem se profesoru na dostavljenom članku.
Na 33. strani piše, pored ostalog, sledeće (kose reči su u originalu):
«Jezik kojim su vlasi [i]Čipuljića[/i] meč‘usobno komunicirali, osim ''cincarskim'' nazivao se i [i]karavlaškim[/i], što takoč‘er upućuje na njihovo rumunjsko podrijetlo. Filipescu meč‘u vlasima razlikuje stari kulturni rumunjski element, koji se poslije turske invazije doselio iz Makedonije, Epira i Albanije, te još jedan sloj koji je dospio iz kneževine Vlaške. Prvi je opće poznat pod imenom [i]cincara[/i] odnosno [i]ašana[/i] (što su dva sinonima), a drugi sloj pod imenom [i]karavlaha[/i]. [i]Cincari[/i] govore makedonsko-rumunjskim narečjem i zato se općenito nazivaju makedonski Rumunji ili južni Rumunji, a [i]karavlasi[/i] dako-rumunjskim narečjem kao i Rumunji iz Rumunjske. Krajem 16. odnosno početkom 17. st. vlasi iz [i]Čipuljića[/i] dospjeli su u Uskoplje najvjerojatnije iz Makedonije. Na takav zaključak upućuje i jezik njihove meč‘usobne komunikacije, koji je zapravo makedonski dijalekt rumunjskog jezika. I tradicija koja se meč‘u tim vlasima očuvala do 20. st. takoč‘er govori da su podrijetlom iz Makedonije. Ako vlasi [i]Čipuljića[/i] doista potječu iz Makedonije, onda im se izvorni zavičaj treba tražiti u središnjim vlaškim balkanskim oazama - Tesaliji i Epiru. Filipescu, temeljem srodnosti jezika, običaja, religije i dr., vlahe [i]Čipuljića[/i] dovodi u svezu s [i]Čičima[/i] oko Učke u Istri.
Sela [i]Gornju[/i] i [i]Donju Rudinu[/i] kod Bugojna, koja su bila baština nekog Juraja, 1550. naselili su hercegovački vlasi - islamizirani Hasan i kršćanin Radule. Krajem 15. st. u [i]nahiji Ljubović[/i] kadiluka Prijepolje u Sandžaku, spominju se vlasi Mirča Radule. [b]U isto vrijeme selo [i][i]Donjar Skt[/i][/i] (izmeč‘u Bugojna i Kupresa) bilo je u posjedu nikšićkih vlaha [i]Heraka[/i] [fusnota 80 - [i]Opširni popis Kliškog sandžaka[/i], 47.], koji su se oko Bugojna sve do danas održali, očuvavši i svoje plemensko ime [i]Erak[/i].[/b]
U sjevernom dijelu Uskoplja čisto vlaška naselja jesu [i]Donji, Srednji[/i] i [i]Gornji Oborci[/i] te [i]Blagaj[/i] sa selištem [i]Krstjan[/i]. Ti su vlasi za Osmanlije osiguravali komunikaciju koja je preko prijevoja Komar Uskoplje povezivala s lašvanskom dolinom. Tijekom 16. st. potpuno su se islamizirali [fusnota 81 - Handžić ''Studije o Bosni'', 145.].
Vlaško su naselje i [i]Karavlasi[/i] (Zijamet), smješteni u brdsko-planinskom kraju izmeč‘u Bugojna, Donjeg Vakufa i Novog Travnika. U nazivu ovog naselja krije se njihovo zapadnorumunjsko podrijetlo [fusnota 82 - ''Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika'', 862; ''Hrvatski enciklopedijski rječnik'', 556.]. Filipecsu konstatira da [i]karavlasi[/i] govore dako-rumunjskim narečjem kao i Rumunji iz Rumunjske, a da su podrijetlom iz Vlaške ([i]Tara románeascč[/i], [i]Muntenia[/i] / [i]Cara Románeascč[/i]), tj. iz zapadnorumunjskih područja [f. 83 - Filipesku - Dragičević ''Karavlaška naselja'', 78, 79.]. Prema istom autoru, [i]karavlasi[/i], za koje je karakteristično da se bave poljodjelstvom i izradom drvenog posuč‘a, najviše su obitavali po Slavoniji i Posavini [f. 84 - Filipesku - Dragičević ''Karavlaška naselja'', 239-240.]. Sukladno tome, i u Uskoplje su najvjerojatnije dospjeli s tih prostora. Osmanlije su [i]karavlasima[/i] nazivali [i]crne vlahe[/i] odnosno [i]morlake - maurovlahe[/i], podrijetlo kojih se ponekad traži meč‘u sjevernoafričkim [i]Maurima[/i] [f. 85 - Mandić ''Rasprave i prilozi'', 537-550.]. Ime sela [i]Zijamet[/i], koje označava veliki vojni posjed, upućuje na zaključak da su i ovi vlasi u Uskoplje dospjeli tijekom osmanlijskog osvajanja Uskoplja, odnosno nasrtaja na [i]Jajačku banovinu[/i]. Nakon što se granica sukoba izmeč‘u [i]Osmanlijskog Carstva[/i] i [i]Ugarsko-Hrvatskog Kraljevstva[/i] odmakla prema zapadu odnosno sjeverozapadu, ti su vlasi trajno ostali u Uskoplju te se djelomice preobrazili u poljodjelce. Meč‘utim, svoj su iskonski vlaški karakter uspjeli očuvati do danas. Biregionalnimbisesilnim stočarstvo još se uvijek bave. O njihovu ratničko-pljačkaškom karakteru svjedoče i četnički odredi formirani tjekom prvih godina [i]Drugog svjetskog rata[/i] od pučanstva naselja sa snažnom vlaškom populacijom ([i]Čipuljić, Donji Vakuf, Zijamet[/i], i dr.) [f. 86 - Mesud Hotić ''Ratna hronika Bugojna'', Bugojno 1969., 8, 28-31.], kao i od kupreških vlaha tijekom i neposredno poslije [i]Drugog svjetskog rata[/i] [f. 87 - Džaja - Draganović ''Sa Kupreške visoravni'', 140, osobito bilj. 1.]. […]».
U kratkoj ali značajnoj dopisci s profesorom, postavio sam pitanje zašto se u njegovom članku Vlasi svuda pišu malim slovom ''v'', našta mi je odgovorio: «Vlahe pišem malim slovom. Točno! Zašto? Kao što vidite iz članka nisam ih tretirao kao naciju nego kao zanimanje! Namjerno nisam htio ulaziti u problem njihovog etniciteta, jer je to vrlo komplekasn problem, a nažalost na našim (južnoslavenskim) prostorima i politički - bolje reći politikantski».
O Eracima je iz njegovog kraja rekao sledeće: «Inače Eraka, po vjeri katolika i po nacionalnosti Hrvata, bilo je na širem bugojanskom području do posljednjeg rata (1992.-1995.) kada su gotovo sve Hrvate (slično kao i Srbe) protjerali (a preostale još uvijek protjeruju) islamske vojne postrojbe odnosno islamske općinske vlasti Bugojna».
Primetio sam, meč‘utim, da je profesor olako povezao nikšićke Herake iz 15-16. veka sa današnjim Eracima. Koincidencija da se na jednom istom prostoru pojavljuje prezime posle nekoliko vekova, zbilja upućuje na neporemećen kontinuitet življenja jednog plemena-bratstva, ali da li su Heraci koji su držali Donju Skrt uopšte u vezi sa svojim prezimenjacima s istog područja?
Pages